Na Mostu umetnosti, sačinjenom od ljubavnih katanaca. Nigde na svetu ne vreba toliko Amorovih strelica.
Na Mostu umetnosti, pod škrtom kupkom sramežljivog februarskog sunca koje se pomalja među raskriljenim olovom oblaka, rađaju zreli grozdovi ljubavnih katanaca. Rod se dobro primio. Otežale ograde nabrekle od načičkanih lokota, pišu Novosti.
Nigde na svetu na jednom mestu ne vreba toliko Amorovih strelica u brišućem letu, strela požude, iz Kupidonovog zlatnog tobolca, umočenih u slatku ljubavnu čežnju. Stotine hiljada blistavih ćilita zabravljeno je da nikada više ne budu otključani. Obesili se svom težinom kovanoj balustradi oko vrata. Tone ljubavnih zaptivaka prete da sruše rustičnu ćupriju. Prava ljubav ionako ruši sve pred sobom.
Asad i Meredit stigli čak iz Nju Džerzija da obave ovaj čin. Simon i Loren skoknuli s pariske periferije, Kevin i Žili iz Brisela, Hamza i Karima iz Maroka. Sad će baciti ključ u Senu. Trenutak da se ovekoveči. Džeri, iz Indijane, u invalidskim kolicima, u čvrstom ljubavnom zagrljaju drži svoju nepokretnu Juliju. Anonimna devojka, u zaklonu od nepoželjnih očiju, traži kutak gde će sama okovati tajnu.
Nema više prostora ni za kopču. Prava ljubav, ipak, uvek pronađe svoje mesto. Svakoga dana niču novi zasuni. Spajaju se, u jednoj tački, tradicija, romantika, sujeverje i lepota gesta.
Marija i Orfej šalju u vazduh papirno srce napunjeno toplim vazduhom, uz otvoreni aplauz širokog auditorijuma. Dok se zavetuju, Mikijeva harmonika proređenih zuba cvili neku melanholičnu melodiju, po svečanim ritmovima sata s kupole Akademije. Ispod drvenih razdeljaka mosta, valja se podbula reka. U Seni, čuvarki ljubavi, ogleda se Luvr, dok promućurni prodavci katanaca vrebaju mušterije.
Kad poiskaču u prvi mrak, žuti svici kandelabra obasjaju na klupi dvoje koji opčinjeni razgledaju novi prsten na njenoj ruci. Klupica. Blago veče. Miris vode. Topao dah. Poljubac. Treba li, kome, uopšte, nešto više? Posle će i oni da stave kanatac. Onda proveravaju po nekoliko puta koliko su čvrsto zaključali svoju ljubav.
Kažu da tradicija potiče iz Vrnjačke Banje, od učiteljice Nade koja je na ovaj način želela da sačuva sećanje na veliku ljubav, oficira Relju, od koga su je razdvojili vihori Prvog svetskog rata. Posle se ovaj običaj širio dalje, po Evropi i svetu, a u poslednje vreme stigao i do prestonice ljubavi i umetnosti.
Gradske vlasti su se zabrinule da ovolika količina ljubavi ne sruši most, pa razmišljaju da raskatanče onolike veze. Zasada se na to još nisu usudili. Bilo je, ipak, onih koji su, pod okriljem noći, krali pomalo tuđe sreće, poput vajara Lorisa Greoa koji je otkinuo i istopio 130 kilograma katanaca za svoje umetničko delo. Ubrzo, međutim, osvanu novi.
Na njima Anuš i Faruk, Mendi i Sabrina, Soraja i Nikola, Džef i Džeki, Marija i Kevin, Džon i Zoe, Fabio i Vanesa, Cujoši i Hiromi, Felipe i Fernanda, Havijer i Marta, Karlo i Sofija. Mira i Dragan upisali 24. oktobar 2013. Neko navede datum kad je prošao ovuda, neko onaj najvažniji u životu.
Crtaju srca, graviraju imena, utiskuju poruke. Upravo venčani. Mojoj dragoj, na španskom. I nešto na arapskom. U roze obojeni katanci. I oni obični, za svaki dan. Neki s šifrom, drugi s ključem. Jedan ključić na lančić oko vrata, za uspomenu, drugi, za večnost, u reku. Neki katanci, vremenom, zarđali. Ljubav im se dobro drži. (B92 / G. Čvorović)
