Priroda, mir, tišina – područje oko berlinskog jezera Van pruža potpuno drugačiju sliku od nemačke prestonice. Čak su i ljudi koji ovde žive drugačiji od Berlinaca. Ovde se neguje luksuz i – dosada.
„Ne boj se, poznajem sva pravila i znam ko ima prednost“, kaže mi moj prijatelj Mihael tokom vožnje po jezeru Van (Wannsee). Mihael je lekar na jednoj od berlinskih bolnica i ujedno vlasnik jedrilice dugačke deset metara. A s obzirom na to da je upravo ovo jezero glavno mesto za sve koji žele da jedre u okolini Berlina, i on je svoju jedrilicu smestio ovde. Naime, jezero Van na jugozapadu Berlina nije najveće u nemačkoj prestonici – po veličini se na prvom mesto nalazi jezero Migel u istočnom delu grada.
No, kako je jezero Van pre 1989. godine bilo posebno važno za sve stanovnike Zapadnog Berlina, upravo je ono nakon ponovnog ujedinjenja zemlje postalo mesto okupljanja ljubitelja jedrenja. Svi oni koji nemaju sreće kao ja koji lično poznajem jednog pravog kapetana i vlasnika jedrilice, svoje brodiće mogu da iznajmei i to kako na istočnom tako i na zapadnom delu obale. Osim jedrilica ovde se mogu dobiti i katamarani, kanui, veći ili manji motorni čamci. To naravno ujedno i znači da čim se vreme malo prolepša, da svi zaljubljenici vode, pohrle pravo na ovo mesto – što se i primećuje po neopisivoj gužvi, prenosi Dojče vele.
Umesto mora na jezero – odmor tokom Hladnog rata
Tokom Hadnog rata plaže oko jezera Van bile su jedna vrsta zamene za more za stanovnike Zapadnog Berlina te ujedno i njihovo omiljeno izletište tokom letnjih meseci. No, i pre je ovo mesto već bilo popularno i omiljeno. Tokom 30-ih godina prošlog veka, ovde je dolazilo oko milion posetilaca godišnje – danas se ovde redovno kupa i sunča svega 200.000 osoba. No, ako mene pitate – kupanje u masi nije nešto u čemu uživam. Dakle, nakon što je Mihael jahtu sigurno doveo do obale, odlučio sam da krenem u šetnju. Okruženje oko berlinskog jezera izgleda prilično staromodno…
Sjaj i burna prošlost
S druge strane obale, nalazi se, osim Klubova sportova na vodi i najimpozantnija građevina – Vila Liberman. Ovde je veliki slikar Maks Liberman od 1910. godine i kasnije provodio letnje mesece i naslikao više od 200 slika vrta vile. Ovo je mesto danas muzej. Nažalost, danas je zatvoren no ljubazan čuvar daje mi brošuru i dodaje kako u pratnji svog psa ionako ne bih smeo da uđem. Nema veze. Svejedno. Dovoljna mi je šetnja okolinom, raskošnom ulicom i mirna atmosfera koja ovde vlada. Put vodi dalje kroz naselje Alsen, osnovano 1863. Reč je o letnjikovcima za imućne na kojima ondašnji vlasnici zaista nisu štedeli.
No, istovremeno, ovo mesto svedoči i o tamnoj nemačkoj prošlosti. 1940. godine nacisti su udovici Maksa Libermana oduzeli vilu. Kada su tri godine kasnije nameravali da je deportuju u koncentracioni logor Terezin, ona je sebi oduzela život. U blizini vile Liberman nalazi se jednako raskošna vila Marlier u kojoj se 1942. godine redovno sastajao sam vrh nacističkog vođstva s ciljem što bolje organizacije rešavanja „židovskog problema“. Poznata Konferencija na jezeru Van kasnije će ući u istoriju. I ovde se danas nalazi muzej. No, ovde ne želim da uđem. Već sam pogled izvana, u meni izaziva nelagodu i jezu.
Idilična šetnjica
Na kraju ulice, nalazi se Flensburški lav. Reč je o kopiji kipa kojeg su Prusi oduzeli Dancima u ratu za Šlezvig-Holštajn 1864. godine i postavili ga na ovo mesto kao simbol pobede. Iza njega, na mestu gde prestaje put, odjednom više nema ničega osim livada i šuma. Staza je duga oko 7,5 kilometara a vodi pored ostrvca na jezeru na kojem se nekada sam pruski car Fridrih Vilhelm II sastajao sa svojom ljubavnicom.
Moj pas i ja šetamo već prilično dugo, no tokom šetnje u ovom delu nismo susreli ni jednog čoveka. Gde su svi nestali? Tu i tamo prolazimo pored malih uvala u kojima se sasvim sigurno može kupati. Za mene lično je voda ove večeri prehladna a polako počinjem da osećam i glad. Zato prekidam šetnju i nadam se da ću na berlinskoj “zlatnoj obali” pronaći neki restoran.
Ni siromašan, a ni seksi
Klasični, tradicionali obrok na jezeru Van sastoji se od svežeg pečenog smuđa sa slaninom. To će te naime naći kako u najjednostavnijim imbisima tako i u obližnjim sportskim klubovima, ali i u velikim hotelima. No, ja želim nešto drugo, nešto ekskluzivno. I odlazim u “Eselin von A”. Francuski restoran izvana deluje skromno, no u njegovom sklopu se nalazi i letnja terasa. Odlučujem se za jakobove kapice sa sorbeom od bosiljka, pečena pačeća prsa sa rižotom i jedan tanjir sira, a uza sve to čašu austrijskog vina. Novac i bogatstvo možda nisu najvažniji na svetu, no bogati se definitno dobro hrane.
Od vlasnice restorana saznajem kako su ovaj lokal vrlo uspešno vodili i u centru Berlina. Zašto su se onda preselili ovde, zanima me. Simpatična vlasnica koja nemački govori s poljskim akcentom, kaže kako je restoran bio etabliran, ali da je cena najma drastično poskupila. “Moj suprug i ja uvek smo tražili avanture, a ovde izvan grada je doista predivno. No, ljudi koji ovde žive su malo…teški. Ne izlaze rado i malo su…”, kaže ona a ja dovršavam njenu misao – dosadni i konzervativni? Vlasnica restoran klima glavom potvrđujući.
To je bio i moj utisak. Ako je Berlin, kako kaže njegov gradonačelnik – siromašan ali seksi, područje oko jezera Van to svakako nije. Naprotiv, jezero Van je anti-Berlin, mesto solidnog luksuza i negovane dosade. No, ponekad i to dobro dođe. (Čejs Džeferson / Željka Telišman / Odg. Urednica: Ivana Ivanović / dw.de)
