Pula je za dvadesetdvogodišnjeg Džojsa bila slučajan izbor, jer je sa devojkom, budućom suprugom Norom Barnakl, prvo zaposlenje tražio u Trstu. Sve to za ovu priču nije bitno… Ili, možda, ipak jeste.
Na kamenim pločama i betonskoj stazi, nekoliko metara od Dunava, dve tinejdžerke su ubrzavale svoje rolere, ali sam mogao da čujem odlomak razgovora kada se devojka u farmerkama, ne bez radosti i tek sa malo hvalisanja u glasu obratila plavokosoj drugarici u trenerci: „Ovoga leta prvo idemo na Premanturu, pa onda u Pulu, Šibenik, Hvar i završavamo sa Crnogorskim primorjem…“ I odjezdiše prema Ušću, crvene u licu od trčanja sa rolerima, ali i od sve jačeg sunca, čije je zrake kameni Dunavski kej odbijao stvarajući ugođaj Mediterana.
Čekao sam da počne prezentacija istarskog kulinarstva i vinarstva u restoranu Kameleon. Upoznao Doris Cerin, koja se umesto bavljenja filozofijom, koju je studirala, opredelila da se u Puli i Poreču bavi starim istarskim jelima, recimo, od mesa autohtone vrste goveda boškarin. Ako je Doris Cerin, koju zovu i Lejdi Papar i Feferoni (paperoni), sa nekim uporediva, to je njen već veoma poznati komšija i kolega iz Dalmacije, Veljko Barbieri, koga predstavljaju kao „književnog kritičara i kulinarskog eksperta“. Barbieri u svojim receptima nudi deo istorije, književnosti i kulinarstva, kao da je lično radio u kuhinjama starih Grka i Rimljana i pritom sačuvao svaki recept.
Cerinova je tome, naravno, dodala malo filozofije sjedinjujući ono što joj Balkan, Sredozemlje i centralna Evropa, dakle, Istra, tako obilato nude. Dok je objašnjavala kako je nastalo još vruće, tanko i hrskavo pecivo u obliku štapića, namotano sa odličnim pršutom, a uz ovčiji sir, kao da sam bio transponovan u Pulu 1904. godine, kada je Džejms Džojs šetao na Đardinima, pokraj Slavoluka Sergijevaca, gde danas na to doba podseća kip pisca Dablinaca (The Dubliners), koji su, kako je sam svedočio, većim delom nastali upravo u Puli (štampani su deceniju kasnije). U toj je kući onomad bila Berlicova škola, gde je Džojs dobio posao učitelja engleskog jezika.
Pula je za dvadesetdvogodišnjeg Džojsa bila slučajan izbor, jer je sa devojkom, budućom suprugom Norom Barnakl, prvo zaposlenje tražio u Trstu. Sve to za ovu priču nije bitno… Ili, možda, ipak jeste. Pomenuto predjelo sa ovčijim sirom, glavno jelo, odlična orada „riba od kamena“, pa onda kolač sa čokoladom i suvim grožđicama, sa kiselo-slatkim testom u najboljoj bečkoj tradiciji. Da ne izostavim vino, bistru i pitku malvaziju. Već samo to kulinarsko bogatstvo priča je za sebe. A kameni kej uz Dunav kao da se tog podneva pretvorio u kamenu ulicu kod pulske arene. (Boro Soleša, Danas)
