U Erlangenu (Nemačka) bio sam tri puta. Dvaput u društvu Štefana Barta, čiji je prvi zavičaj Futog kod Novog Sada, gde je rođen, a sadašnji Erlangen, u kojem živi sa svojom porodicom.
Štefan piše o obe varoši. U Novom Sadu je završio gimnaziju pošto je deo detinjstva proveo u jugoslovenskim logorima za ovdašnje Nemce, a posle srednje škole otisnuo se na Zapad.
Štefan je u Darmštatu je završio elektrotehnički fakultet. Štefan je moj vodič po Erlangenu, univerzitetskom gradu (33.500 studenata) sa 106.000 stanovnika, od kojih je 24.000 zaposleno u gromadi Simensu. A pre Drugog svetskog rata imao je trideset hiljada žitelja. Danas ima i trideset pivara.
Priča o Erlangenu, smeštenom u Srednjoj Frankoniji na severu Bavarske. Reka Regnic ga deli na severni deo i tamo se u nju uliva reka Švabah, a u južnom delu pritoka joj je rečica Aurah. Zapadno od grada prokopan je kanal Majna – Dunav. Varoš na vodi, ispresecana i okružena vodom, prvi put se spominje 1002. godine u povelji cara Hajnriha Drugog, i otad teče njena hiljadugodišnja istorija.
Šetamo Štefan i ja Erlangenom, kao u Beču, ulicama Betovenovom, Mocartovom, Vagnerovom, Fihteovom, Hofmanovom. Zatim ulicom Vernera Simensa, Hartmanovom, Kalvinovom, Fridrihovom, Univerzitetskom i približavamo se, kružeći oko njega, jezgru grada. Govorim prijatelju da želim da napišem priču, pripovest o E. i prekidam njegovu o E-u. Uneo se u nju kao da je deset stoleća nosi u glavi. Ušla mu je u misli. Mnogo je knjiga o njegovom novom zavičaju napisano i veliki broj monografija odštampan. Pokazuje mi važna zdanja koja su reperi, glavne tačke lepog grada. Šetamo i razgledamo po raspričanim ulicama Erlangena što nose pečat ljudi i institucija po čijim imenima su nazvane. Mirne, kazuju o njima, i postaju naši sagovornici. Usklađujemo govor, mi ljudi i one, stvari-zgrade od istorijskog značaja. Upleli smo se, dvojica šetača, u njihovu smišljeno i skladno rasprostranjenu mrežu, pod vedrim nebom. Nemamo kud.
Stara Gradska kuća, Štuterhajm palata u kojoj su Gradska biblioteka i Kulturni centar, za umetnike srce E-ovo. Dvor kneza Aleksandera u kojem je Rektorat. Dvorski park sa Hugenotskim fontanama. S druge, severne strane je Botanička bašta. Fridrih-Aleksander univerzitet. Na trgu, u središtu E., Paulibrunen (bunar, fontana) koji je sponzorisao trgovački bračni par pod uslovom da tekuća sveža voda stalno bude dostupna stanovništvu. Rukama smo dotakli bunarsku vodu, u podne. Nova, moderna Gradska kuća, neimarsko čudo nalik ukotvljenom brodu. Velelepna, rekao bih čarobna, blistava staklena palata, monolitna, u kojoj je sedište uprave gigantskog Simensa, erlangenskog privrednog zamajca. Posmatraju nas. I Hugenotska crkva. Spomenici i obeležja iz više vekove koje je vreme donelo u sadašnjost.
Jedna od istorijskih priča vezana je za događaje u poslednjoj četvrtini sedamnaestog veka, kada je kralj Ludvig Četrnaesti iz Francuske prognao sto osamdeset hiljada kalvinističkih sledbenika, zvanih Hugenoti. Grof Kristijan Ernst im je 1686. dozvolio da se nasele u njegovoj kneževini. Sagrađen je novi deo grada pravouglih ulica sa simetričnom osovinom glavne ulice i sa dva trga. U centru Novigrada, Nojštata, podignuta je Hugenotska crkva. Fridrih Aleksander je 1743. godine osnovao Univerzitet. Osim Hugenota došli su i drugi doseljenici. Grad je napredovao i širio se. Godine 1812. stari i novi grad, 1910. pripojeni Napoleonovom savezniku Bavarskoj, ujedinili su se u Erlangen.
Danas je ekologija prioritet meštana. Čuvaju zdravlje prirode u gradu i okolini. Erlangen je dobio mnogo nacionalnih i međunarodnih nagrada za rad na tom polju. Biciklističke staze su duge tristo devedeset kilometara. Težište je izgradnja obnovljive energije. Skoro sve škole na krovovima imaju solarne ćelije preko kojih crpe sunčevu energiju (struju). Negovani su parkovi, bašte u gradu, a okružuju ga zdrave šume.
Osim Nemaca u gradu živi još trideset nacija. Među njima i Srbi, petsto devedeset četiri iz Srbije i Crne Gore. Iz bivše Jugoslavije ukupno hiljadu sedamsto sedamdeset njenih građana. Etiopljana ima sedamdeset. U Erlangenu deluje Srpsko udruženje „Vuk Karadžić“, čiji je Štefan prijatelj i veza sa Gradskom kućom. U Vukovoj kući se govori srpski i nemački. Štefan mi je rekao da mu je 2004. godine Milovan Božinović, tadašnji ambasador Srbije i Crne Gore u Nemačkoj, kada je gostovao u Erlangenu, ispričao priču o pekaru i mlinaru. Ona se zbila 1941. u Sremskoj Mitrovici. Pekar je bio njegov otac, Srbin, koga je od ustaškog pogroma spasao, sakrio Nemac, mlinar Miler. Pekar nije mogao da uzvrati mlinaru jer je Miler kasnije bio interniran u ruski logor odakle se mlinar po zanimanju i imenu nije vratio. Mnoge sudbine i pripovesti se ukrštaju u Erlangenu blizu Nirnberga. Među stanovnicima vlada velika tolerantnost, a Erlangen se pobratimio s desetak gradova iz drugih država.
Grad ima pozorište sagrađeno u baroknom stilu i više manjih teatara.
U Erlangenu se održava Pozorišni festival, Međunarodni salon stripa, Duga noć nauke, Poetenfest, koji okuplja pesnike iz Nemačke i sveta. Tradicionalna je proslava posvećena crkvi na brdu Bergkirhvajh, od 1755. Jedanaest dana svakodnevno se okupi sto hiljada posetilaca kojima sviraju orkestri ispred osam pivskih podruma ukopanih, ugrađenih u bregu u peščanom kamenu. Dugi su trista metara, sa stalnom temperaturom od osam stepeni Celzijusovih. U romanu Karla Maja jedan orijentalac priča drugom liku da u gradu „Elanki“ (Erlangen) njegovi žitelji i dojenčad jačaju pivom. (Dragi Bugarčić, Danas)
