Širom Evrope je najveći broj očuvanih dvoraca koji privlače milione turista iz čitavog sveta…
Verovatno ste i vi kao dete maštali o tome da istražujete prostrane dvorane i mračne hodnike Kamelota, dvorca kralja Artura, ili da se uskim kamenim stepenicama penjete na vrh kule u kojoj Uspavana lepotica sniva svoj stogodišnji san?
Malo je ljudskih ruku dela koji toliko golicaju našu maštu kao što to čine dvorci, jer su predstave koje imamo o tim monumentalnim građevinama uglavnom vezane za bajke koje su nam čitali dok smo bili deca ili za mitove i legende koji se u gotovo svim zemljama sveta vekovima prenose s kolena na koleno.
Međutim, takvi dvorci zaista postoje i svedoče o vojnoj, političkoj i finansijskoj moći svojih prvobitnih vlasnika. Jer kada su nastajale ove veličanstvene srednjevekovne, gotske, renesansne ili barokne građevine su uglavnom imale višestruku namenu.
Mnogi dvorci su, naime, istovremeno bili i mudro osmišljene vojne tvrđave koje su svojim stanovnicima pružali zaštitu od neprijateljskih napada, ali i luksuzne palate u kojima su vekovima živeli najmoćniji svetski vladari, uvek okruženi najboljim umetničkim delima. Najveći broj očuvanih dvoraca koji se danas mogu posetiti razasuto je širom Evrope i oni tokom cele godine privlače milione turista iz čitavog sveta.
Bilo da je reč o obilasku mračnih, vlažnih hodnika koji vode u tajne podzemne odaje, pa čak i tamnice dvorca koji je svojevremeno pripadao nekom surovom vladaru, kakav je bio grof Drakula, ili o poseti dvorca podignutog u znak večne ljubavi, sa velelepnim plesnim dvoranama ukrašenim savršenim ogledamima i delima najslavnijih majstora slikarstva i vajarstva iz različitih vremenskih perioda, dvorci u savremenom posetiocu uvek bude romantičnu radoznalost i želju da makar na tren osete duh prošlih vremena.
* Dvorac kome je bilo “suđeno” da njime upravljaju žene
Šenonso, ili Dvorac šest žena, kako ga istoričari često nazivaju zbog ogromnog uticaja uticajnih žena Francuske na njegov izgled, jedan je od najlepših dvoraca u dolini reke Loare. Tokom svoje burne istorije ovaj dvorac je uvek kao magnet privlačio i inspirisao najtalentovanije umetnike čija remek-dela i danas krase njegove zidove. Šenonso je širom sveta poznat po bogatoj kolekciji slika Tintoreta, Murilja, Rubensa, kao i po izuzetno retkoj kolekciji flamanskih tapiserija iz 16. veka.
Dvorac kakvog danas poznajemo podignut je na obali reke Šer, na temeljima starog imanja sa mlinom iz 11. veka koji je izgoreo u velikom požaru. Šenonso je 1513. godine podigao francuski kralj Šarl Osmi i poklonio ga svojoj supruzi Katrin Brikone. U prostranim, luksuzno ukrašenim salonima ovog dvorca, okruženog predivnim vrtovima i šumama Katrin Brikone je organizovala nadaleko čuvene zabave za pripadnike francuske aristokratije. Ali, dvorcu Šenonso kao da je bilo suđeno da njime upravljaju žene. U njega se 1547. uselila ljubavnica Anrija Drugog Dijan d Poatije koja je naložila izgradnju mosta i povezivanje prelepe palate sa drugom obalom. Želja da i sami snime savršenu fotografiju lukova ovog mosta kako se ogledaju u mirnim vodama reke Šer svake godine privuče milione turista iz čitavog sveta.
Posle Anrijeve smrti dvorac je preuzela njegova supruga, osvetoljubiva Katarina Mediči. Po njenom nalogu vrtovi oko dvorca su potpuno preuređeni a na mostu je podignuta dvospratna galerija. Krajem 17. veka dvorac je napušten, ali ga je 1733. kupio bogati poreznik Klod Dipen i prepustio svojoj supruzi Lujzi da ga preuredi. Ona je ovom istorijskom zdanju udahnula novi život i pretvorila ga u mesto okupljanja francuske književne i intelektualne elite toga vremena.
Poslednja u nizu žena koje su upravljale Šenansoom je Margarita Peluz, koja je celo porodično bogatstvo potrošila da dvorcu vrati prvobitan sjaj. Svaki obilazak bogato ukrašenih i izuzetno vrednim i savršeno očuvanim nameštajem opremljenih prostorija ovog dvorca, kao što su Soba pet kraljica, Salon Luja 14., galerija nad rekom Šer, Zeleni kabinet Katarine Mediči, pa čak i kuhinja, smeštena u stubove mosta, posetiocu otkriva mnoge tajne nekog, drugog, dalekog, pomalo zaboravljenog vremena.
* Pena, šareni dvorac na litici
Lepotu ove palate iznad portugalskog gradića Sintra, inspirisane evropskim romantizmom, čini veličanstvena kombinacija boja. Pred očima onih koji mu prilaze nastaje neobičan prizor od kojeg zastaje dah. Jer, dvorac Pena je okružen gustim šumskim zelenilom, smešten je na vrhu litice, tik ispod nebeskog plavetnila, a u sunčevim zracima se kupaju njegovi bogato ukrašeni zidovi i kule, žute, ljubičaste i crvene boje! Smešteni na vrhu brda iznad gradića Sintra, šareni tornjevi dvorca Pena mogu se po vedrom danu videti čak iz Lisabona.
Zahvaljujući svojoj dramatičnoj arhitekturi ovaj dvorac se našao na Uneskovoj listi svetske baštine i proglašen je jednim od sedam portugalskih čuda.
Ali, mnogo pre nego što je na litici, visoko iznad Sintre, podignut dvorac neobičnih boja, na tom mestu se još u srednjem veku nalazila mala kapela u čijoj blizini je nešto kasnije podignut i manastir. U jakom zemljotresu koji je 1755. pogodio portugalsku prestonicu i njegovu okolinu manastir je porušen, ali je kapela, nekim čudom, ostala sačuvana. Očaran pogledom sa ovog mesta, kralj Ferdinand Drugi je 1847. ovde izgradio dvorac za odmor kraljevske porodice. Zbog neobične mešavine arhitektonskih stilova, od neogotike, preko očiglednih uticaja arapske arhitekture do neorenesanse, svaki posetilac stiče utisak da je nacrte ovog bajkovitog zamka radilo dete sa veoma razvijenom maštom.
Posebnu čar ovom čudesnom dvorcu daju gusta šuma i vrtovi koji ga okružuju. Kralj Ferdinand je na oko 200 hektara zemlje zasadio drveće, cveće i ukrasno šiblje iz svih delova sveta i ceo prostor pretvorio u čarobnu šumu koja okružuje njegov dvorac iz bajke.
* Ešford, i dvorac i hotel
Malo je vlasnika luksuznih hotela na svetu koji danas mogu s ponosom da kažu da njihov hotel postoji od 1228. I zaista, najstariji na ovoj listi, dvorac Ešford, podignut je početkom 13. veka, a 1939. pretvoren je u luksuzan hotel sa pet zvezdica. Istina, ovaj dvorac, smešten u Zapadnoj Irskoj, prvobitno je zamišljen kao jedno od niza utvrđenja koju je anglo-normanska kraljevska porodica Burgos podigla u ovom delu Irske.
Međutim, tokom istorije, dvorac je promenio mnogo vlasnika, često je dograđivan i menjana mu je namena. Kada je 1852. Ešford kupio ser Bendžamin Ginis, dograđena su mu dva nova krila, pošumljeno je i uređeno 350 hektara šume oko imanja, izgrađeni su novi putevi i spektakularni vrtovi. Porodica Ginis je dvorac koristila kao kuću za odmor i uživanje u lovu sve do 1939. kada je novi vlasnik, Noel Hagart, celokupno imanje pretvorio u luksuzni hotel sa 80 soba i tri predsednička apartmana.
Tokom istorije u samom dvorcu Ešford, a kasnije i u istoimenom hotelu, boravile su mnoge evropske krunisane glave i brojne slavne ličnosti. Veći deo svog detinjstva ovde je proveo i slavni pisac Oskar Vajld, jer je njegov otac posedovao imanje u neposrednoj blizini Ešforda. Njegovim holovima i dvoranama prolazili su kralj Džordž Peti i kaljica Meri, princ Edvard, princ Renije Teći od Monaka, američki senator Ted Kenedi, ali i predsednik Ronald Regan…Tu su boravili i glumci Džon Vejn, Pirs Brosnan i Bred Pit, kao i bvši članovi “Bitlsa” Džon Lenon i Džordž Harison. Američki režiser Džon Ford ovde se 1951. snimio film “Miran čovek” sa Džon Vejnom i Morin O Hara u glavnim ulogama.
* Dvorac Vagnera i Uspavane lepotice
Nojšvanštajn, mada ne i najstariji, ali svakako najpoznatiji među evropskim i najposećeniji među nemačkim dvorcima je Nojšvanštajn, smešten na jugozapadu Bavarske. Neka vas ne čudi ako vam se njegovi obrisi već na prvi pogled čine poznatim, jer se ovaj dvorac pojavljuje u mnogim filmovima, a poslužio je i kao uzor Voltu Dizniju kada je kreirao zamak u kojem je smeštena radnja njegovog dugometražnog animiranog filma “Uspavana lepotica. PO uzoru na njega izgrađeni su i svi zamkovi u čuvenim Diznijevim zabavnim parkovima izgrađenim širom sveta.
Bavarski vladar Ludvig Drugi podigao je dvorac Nojšvanštajn krajem 19. veka u slavu čuvenog kompozitora Ričarda Vagnera. Možda se baš zato umesto nekom arhitekti obratio pozorišnom scenografu Kristijanu Janku i zamolio ga da napravi planove za izgradnju dvorca. Nažalost, nemački vladar je umro pre nego što je dvorac završen, ali je njegov uticaj vidljiv na svakom koraku. Ceo prostor koji okružuje dvorac, ali i unutrašnjost svih građevina koje čine ovaj kompleks, od stražarske kućice na ulaznoj kapiji, preko viteške kuće i citadele sa kvadratnom kulom, do dvorca sa dve kule u njegovom zapadnom krilu, odišu ogromnom teatralnošću. Pored sobe sa tronom ukrašenim dragim kamenjem i raznobojnim komadićima stakla ogromnu pažnju oko 6000 posetilaca koji svakodnevno posete ovaj dvorac (1,3 miliona godišnje) privlače i Pevačeva soba i luksuzno uređene privatne kraljeve odaje, odnosno spavaća soba koja je u celini izrezbarena u neogotskom stilu i čija izrada je trajala skoro pet godina.
* Lastavičino gnezdo na litici
Mada se po veličini nikako ne može meriti sa ostalim evropskim dvorcima, majušni dvorac, neobičnog imena Lastavičino gnezdo, izgrađen na strmoj litici koja se nadvija nad vodama Crnog mora, jedna je od najvećih turističkih atrakcija na Krimu. Na tom mestu je, po nalogu jednog, očigledno vrlo zaljubljenog visokog ruskog oficira, 1895. podignuta mala drvena koliba romantičnog imena “Zamak ljubavi”, da bi je 1911. kupio nafni magnat baron fon Štajngel i zamenio ljupkom kamenom građevinom u neogotskom stilu kojoj se i danas sa izvesnom dozom čuđenja dive turisti iz čitavog sveta u potrazi za neobičnim ostacima carske Rusije.
Mada su ga stručnjaci za arhitekturu svrstali među dvorce kakvi su bajkoviti Nojšvanštajn, veličanstveni Šenonso i Ešford ili zapanjujuća Pena, Lastavičino gnezdo to ipak nije, jer nije izgrađen da zaštiti svoje vlasnike i pruži im večičanstven dom. Naime, njene kule i otvori za topove su više dekorativne prirode i nikada nisu imali praktičnu primenu, sem da privuku poglede divljenja slučajnih prolaznika. (Novosti)
