„Peru je zlatna klupa na kojoj sedi prosjak“, rekao je nobelovac Mario Vargas Ljosa. Jedna od najegzotičnijih država planete proteže se na površini od oko milion i trista hiljada kilometara kvadratnih i ima oko 30 miliona stanovnika.
Službeni jezik je španski, kvečua i ajmara, a novčana jedinica je sol. Na severu Perua su prašume Amazona, u koje, kažu, još nije kročila ljudska noga. Južnije je Lima, glavni grad sa oko sedam miliona stanovnika. Lima, u kojoj nikada ne pada kiša. Lima, lepotica u pustinji, nastala je pogrešnom procenom mudrih Inka.
Naime, 1535. godine španski konkvistador Francisko Pisaro sa svojom je vojskom doplovio do današnjeg Perua putem, po jednom verovanju, s juga oko Ognjene zemlje, a po drugom, manje verovatnom, sa severa, tako što su njegovi ratnici na rukama preneli brodove preko kopna na kome je kasnije prokopan kanal – današnji Panamski kanal. Inke, videvši silu legija, došle su do zaključka da u otvorenoj borbi ne mogu da ih poraze, pa su ubedile Pisara da se ulogori na mestu današnje Lime, verujući da neće dugo opstati u pustinjskim uslovima. Ali, Pisaro ne samo da je opstao nego je od vojničkog tabora nastala Lima, a on i njegovi naslednici su pobedili, porobili i velikim delom zatrli Inke i njihovu civilizaciju. Maču Pikču, jedno od središta stare civilizacije, svedok je šta su znale Inke o astronomiji, gradnji, medicini i ostalim oblastima. U medicini su izvodili najsloženije hirurške zahvate nožem koji, doduše, podseća na nož za sečenje bureka.
„Znali su da što je nešto prostije to je efikasnije“, pušeći kubanku, zavaljen u fotelju restorana „La Carreta“, koji se nalazi u Sani Sidru – beogradskom Dedinju, kaže jedan od uglednijih stomatologa u Limi, Dušan Vicić, poreklom Jugosloven. „Rođen sam u ovom gradu, ali evo već 70 godina ne mogu da dokučim šta je ovde lepše – hrana ili žene. Ovde imaš najraznovrsnije voće i povrće koje uspeva preko cele godine, od toga samo 2.000 vrsta krompira. Ako tome dodamo i bogat svet Pacifika, dobijamo jednu od tri najukusnije kuhinje u svetu.
Dok jedemo nacionalno jelo „seviće“ i zalivamo domaćim pićem „piskom“, počinjem da verujem Dušanovim rečima. „A žene! Da li znaš da mnogi muškarci nisu iskoristili povratnu avionsku kartu upoznavši peruanske lepotice.“ Uzdišem, a zalogaj zastaje u grlu. Delim dilemu svog prijatelja šta je lepše u Peruu – hrana ili žene!? (Danas)
