Bio je to grad romantike i strasti, poprište Šekspirove ali i istorijskih tragedija. Romea i Julije, Albiona i Rozamunde, i još mnogih parova, svakog sa svojom pričom. Međutim, moja inženjerska krv nagnala me je da se prvo uputim prema Areni. Čekali su me veronski plodovi graditeljske fantazije.
Veliki rimski amfiteatar danas ugošćuje mase čije je klicanje gladijatorima smenio aplauz upućen operskim divama. Blaža uljuđenost obično gradi kuću “na obroncima Vezuva”. Među svedocima ambicije drevnih Latina su ostaci još mnogih antičkih zdanja. Samo je “Večni grad” ispred Verone po njihovom kvalitetu i broju, ali u pitanju je isti rimski duh, vojnik i graditelj u jednom, sa svim svojim protivrečnostima – ponosit, moćan, materijalistički, okrutan, nepravedan, disciplinovan, haotičan i veličanstven.
Posebnu pažnju privlače mostovi preko reke Adiđe: impozantni srednjovekovni – Ponte Skaliđero, obučen u jarko crvenu opeku i beli mermer, s najvećim rasponom od skoro 50 metara, a do rimskog pozorišta vodi pitoreskni – Ponte Pjetra, obeležen zanimljivim kontrastom originalnog građevinskog materijala i onog korišćenog prilikom prve rekonstrukcije (1298).
Bazilika Svetog Zenona se ističe kao veliko dostignuće romaničke arhitekture, dok su grobnice Skaliđerijevih iz XIV veka možda previše kitnjaste, mada detalji kipa Kangrandea dela Skale na konju uspešno dočaravaju pokret i snagu. Pjaca dei Sinjori, verovatno najelegantnije mesto u gradu, odiše prozračnošću i svežinom, koji izleću kao iz zasede. Atmosferu slikarskog ateljea dopunjuju uređenost, simetrija i harmonija ritma okolnih renesansnih građevina. Meni je najlepša Lođa del Konsiljo, sagrađena krajem XV veka, čija fasada predstavlja spoj jednostavnih linija i suptilnih dekorativnih elemenata. Ukrašena je i statuama slavnih Veronjana iz prošlosti; pored ostalih: Vitruvija, Plinija Starijeg i Katula.
U Veroni je deo svog izbeglištva proveo “knez oblaka” – Dante Aligijeri. Među oblacima i on je bio neimar, jedan od onih koji su “u Carstvu mišljenja koristili kamen velike čvrstoće za podizanje svojih misaonih građevina”. Skulptor mu je usadio dubok, oštar i pomalo mračan pogled. Ali neka Beatriče nije trenutno bila na vidiku. Zato je tu “Antico Caffe Dante” iz XIX veka, gde danteovki ozbiljno i zamišljeno može da sesačeka i ona. Ipak je ovo Verona. (Branko Žderić; Danas)
