Grad Avinjon, jedva primetno ali neminovno, i savremeno doba proživljava sa enigmom alternativnog papskog grada. Jer i oni koji neobavezno pevuše „Sur le Pont d’Avignon“ nose negde u kolektivnom sećanju svest o tome da su nekada bili rezervni položaj „imperatorima katoličanstva“ – papama.
Takvu razapetu religioznu mapu, između greha i kajanja, osetio sam i u „Avinjonskom kvintetu“ Lorensa Darela. Ovaj engleski književnik je u ovo svoje petotomno delo, koje je pisao delimično u Avinjonu, istini za volju više u obližnjem Somijeru, uneo, osim sklonosti ka fantazmagoriji, kulturološkoj erudiciji i hipertofiranosti čulnog doživljaja sveta, i vidne opsesivne podsticaje ovog grada.
Naselja koje je vekove provelo unutar gradskih zidina koje su i danas duge četiri kilometra. Ta psihološka, religiozna i urbana posebnost ispoljava se i kroz znameniti Teatarski festival, koji se od 1947. održava, najčešće unutar papskih zidina. Festival d’Avignon kao imanentnu tangentu ima artističku, filozofsku i metafizičku raspravu sa svakojakim tabuima i autoritetima. Što je nametnuo još Žan Vilar, koji se u više seansi susretao sa autorom čuvenog Aleksandrijskog kvarteta. Koji je 1961. godine izgubio Nobela od našeg Ive Andrića.
Darel, koji je u biti zapravo prerani postmodernista, književni Salvador Dali, u Provansi, Somijeru i Avinjonu, svojim opsesivnim temama, mediteranskim i afričkim fabulama i fatumima, pridodaje evropske, ratne, aristokratske zagonetke i ponovo, seksualne i emotivne lavirinte, što jedan znalac njegovog dela i života definiše kao svoje vrsno „pisanje ludila“. U čemu ni grad Avinjon nije nevin. Jer, to je danas urbis koji živi ispod sedam kora.
Prolazeći pored katedrale Notr Dam, ogledajući se u gotskoj uglačanosti Papske palate, obe su na dovoljnoj uzvišici, po logici apsurda sasvim sam lako mogao da zamislim Pikasove gospođice kako na nekom Fashion, u okviru pratećih programa Avinjonskog pozorišnog festivala, uz pomoć Marine Abramović, izlažu teoriju o tome kako je afrički uticaj na francusku umetnost neminovan i spasonosan! Rona je tekla ispod mosta Sen-Beneze, praćena dečijim horom.
Nesnosna vrućina, letnje bašte, nanizane jedna pored druge, pune. Zabavljači i žongleri preplavili ogromni gradski trg. Između njih se provlače kostimirani glumci privlačeći publiku na svoje predstave. U društvu sa Konstancom Loren Darel da nije umro 1990, dopisivao bi tada „Avinjonski kvintet“. Dok zvona prkose sotoni! (Danas)
