Prešli smo granicu po divnom sunčanom danu srećni što nije onako vruće kako je bilo tog jutra u Strugi. Pred nama je pucao pogled na ravnicu sa sitnim kućicama povezanim dobrim putem kojim su prolazila kola najboljih svetskih firmi, turista iz raznih zemalja, ali i kamioni natovareni namirnicama koje su vožene ka nekom od većih gradova ili turističkih mesta najavljivanih putokazima.
Mi smo u Albaniji. Nisam mogla da verujem. Ipak sam verovala da smo krenuli u pustolovinu plašeći se zbog beogradske registracije naših kola. Ali radost je bila jača. Usput smo mimoilazili bilborde na kojima su velike evropske i američke firme, banke i avio-kompanije reklamirale svoje proizvode i usluge. Sa njih smešile su nam se Neskafe lepotice, reklame Vodafon provajdera i bezbroj benzinskih pumpi koje su najčešće nosile ime Tači.
Približavanje svakom većem mestu ili gradu, naročito primorskom, povećavalo je broj kamiona natovarenih građevinskim materijalom, a bezbroj arhitektonskih tvorevina, puteva i mostova u izgradnji, zgrada i hotela obojenih spektrom jarkih boja, ukazivalo je da je želja da se pobegne od ne tako davne prošlosti vrlo velika.
Na vreme vladavine Envera Hodže, za koje se mislilo da će večno trajati, podsećaju zaostali bunkeri. Čak i sa auto-puta bilo je uočljivo da im je koncentracija veća pored granice sa bivšom Jugoslavijom, dok ih gotovo nema u blizini drugih letovališta.
Drač je bio i ostao najveća albanska luka i letovalište. Tu smo uživali nekoliko sati na putu ka Crnoj Gori. Baš u jednom kafiću paradoksalnog imena „Bunker“, na dugačkoj peščanoj obali u Draču, rashlađivali smo se pivom „albanija“, uživajući u šarenilu suncobrana i igri kupača. Uživali smo i u pogledu na sadržaj natovarenog tricikliste koji je plažom vozio tovar pun šarenih lopti, dušeka za plivanje i jednog velikog čamca na naduvavanje. Usput je popričao sa poznanikom koji je tu, nasred plaže, pekao kukuruz. Plaža se nalazi između lukobrana iza koga se vide kranovi velike luke i nekoliko kilometra udaljeni tankeri koji su označavali duboko more.
Da smo blizu Skadra saznali smo od stare Albanke, a znali smo i po tome što su mnoštvo usputnih džamija zamenile katoličke crkve i po sve lošijem putu. Raspoloženje nam je povratio albanski carinik koji je od našeg vozača, obrativši mu se po imenu, zatražio mali bakšiš za kafu u znak prijateljstva i dobrodošlice u Albaniju. (Danas; Vera Vujošević)
