Tehuamixtle & Mayto – Meksiko Na sat vremena brodicem juzno od Puerto Vallarte nalazi se Boca de Tomatlan, tropska verzija crnogorske ade bojane bez golaca. Reka Horcones iz dzungle se uliva u Pacific, gde raznoliki predatori ribe cekaju na uscu hranu sa kopna, a stari namazani ribari cekaju predatore. Svako nekog ceka da bi prezivo. Inace u toj dzungli Svarceneger se jurako sa Predatorem pre dvadeset i kusur godina. Odatle krecemo na dvocasovni put kroz dzunglu. Prasuma je tolko gusta da ti ne da oko da bacis kroz nju, pravi zeleni zid pored puta. Uglavnom ovaj zemljani put se koristi zimi kad nije kisna sezona, jer leti on potpuno se istopi i nestane. I onda mestani takvih skrivenih mesta mogu samo brodom doci po hranu i osnovne potrebe. Rentirani Nissan za gradsku voznju dobro se pokazo kao terenac, sva sreca sto nije imao usta da se zali Hertz-u (Rental Car Kompanija). Molio sam boga da nam nesto ne pukne, jer na mobilnom nemam vise signala. Prolazimo neka sela koja mi nisu uopste jasne kako prezivljavaju i od cega u takvoj zabiti. Mestani se izlezavaju na visecim lezaljkama ispred kucica koje kad bi tresnula malo jaca kisa otisle niz padinu kao dobar dan. Krcma na putu, to je dobar znak, dok u dvoristu iza farma borbenih petlova. Pored prasnjavog zemnjanog puta okaceno tanka parcad mesa na gajtan poput vesha. Machaca ( tanko isecena sushena govedina) specijalitet za ovaj deo Meksika. Od zgoljavaih goveda koje stoje na sred puta pa do zivog susenog mesa pokraj puta nista mi nije bilo jasno. Ali kao i uvek morao sam da probam. Zavijo sam meso u domacu tortilju sa ljutom salsom i ugasio sa Coronom (pivo) koje me sve kostalo na kraju 2 $. Kako ide put kroz dzunglu tako ide i bandera sa strujom do naseg odretista na Pacifiku. Napokon na padini istrcavaju dva mala mesta jedno tesko izgovoriti a drugo veoma lako, Tehuamixtle i Mayto. Tehua kako ga ribari zovu je unikalno ribarsko mesto koje lezi na zasticenom Tehua zalivu i pun je prvo klasne ribe, ostriga i jastoga. Odatle Yellow Fin Tuna pocinje put sa 30$ za kilo i zavrsava u luksuznim meksickim restoranima nekoliko puta skuplje. Dve familije za celo selo drze riblji market na veliko a u isto vreme imaju menzu za radnike i turiste. Dok smo vec bili na drugoj turi Pacifika (pivo), sveze ostige iz zaliva su stigle na moje oci. Par kapi Tabaska (ljuti sos) i limunovog soka, i ostriga klizi niz grlo. Glavno jelo za nas i ako uglavnom je apetajzer bio Caracola Conch Ceviche na nachosu (chips) To su najsocniji komadici mesa koje se nalaze u velikim morskim puzevima marinirani u soku od limuna, luka i korijandra. Za ovakvu vrstu hrane, ladna meksicka limunada ( pivo) ide ko luda. Posle zalaska sunca koji je bio kao na naslovnim pocetnim stranama nekih vlasnika kompjutera otisli smo na Mayto Beach u sobe. Mayto Beach je prica za sebe, ne naseljena plaza koja ne moze da se overi jednim pogledom. Fernando i Maricela su vlasnici kuce koja se zove “El Rinconcito” (Skriveno Mesto) na samoj plazi koja je ujedno kuca za turiste. Njihov princip je veoma jasan. Pored etno uredjenih soba koje su 20$ na noc, turisti imaju na raspolaganju celu kucu, sto znaci kuhinja, bar, oprema za ribanje, surfovanje i itd. Jednom recju, sa domacinima sve se deli, od piva u frizideru (1$) pa do njihovih ATV motora .Samo bilo sta da se uzme mora da se udari recka na papir. Moto njihov je “Osecaj se kao kod kuce”. Na kraju boravka sa papirom se razracunas se sa gazdaricom. Fernando nas odmah docekao sa gitarom i grillovanim Roosterfish(riba petao) koju je imao za veceru sa svojom familijom i nekim Svedskim japijima koji je dosli da izduvaju glave iz Stokholma. Posle veceri svi smo ocistili bastu i oprali sudove. Sledece jutro, zakucavanje direktno iz kreveta u Pacifik. Kilometarska plaza pusta nema zive duse, moze se videti samo tragovi velikih morskih kornjaca koje su tokom noci ostavljali jaja na plazi.Uvek nasmejani Fernando se vec vratio sa jutarnjeg Surf Fishing -a(pecanje sa plaze), sa par dobrih Tunjevina i naravno zvezda Mayta Roosterfish. Ovog puta sam se ponudio da ja pravim veceru za ceo hotel, i onako pored kuvanja, pecanja, planinarenja, surfovanja nema nista drugo da radis ovde, sve ostalo je tranquillo (odmor) na hammock-u ( viseca lezaljka) sa Cheladom ( pivo, limunada, i puno leda) u ruci ispod neke palme.. Svaki stanovnik kuce je pripremao nesto za veceru pocev od mene u kuhinji preko Svedjanina koji se pentro ko majmun da sece kokosove pa do Fernanda sa muzickom tackom iz filma Desperado.Sta cak vise na kraju uspesne vecere gazdarice Maricela mi ponudila posao kuvara na ovom jos uvek skrivenom dragulju Pacifickog Okeana.
Putopis napisao Aleksandar Mitrovic
