Dok tresti Banda muzika ( Meksicki turbo folk) u meksickom Nissanu bez klime, polako ulazimo u Gudalaharu. Posle praznog autoputa ulazim u mravinjak. Samo negde voze, rade i sviraju na semaforima. Mehosi su cudo. Zahvaljujuci Pan Americkoj Olimpjadi pocela je da se sredjuje infrastruktura. Kako ulazim u periferiju grada nizu se kucice u obliku sibica bez krovova. Dok centar se kosi istorijskim katedralama sa oblakoderima u izgradnji. Vreme je prolece tokom cele godine. Ako hoces leto 4 sata voznje zapadno izlazis na Pacifik. Nisam bio ovde u Zooloskom vrtu ali predpostavljam da je oaza. Posle “Karton” naselja prolazim kroz oblast Zapopan (Beverly Hills Gudalahare), zbog super klime sve je bogato i cvetno. Golf tereni da ti pamet stane. Ipak odatle potice Lorena Ochoa ( bivsa svetska prvakinja u Golfu). Kad vidis na semaforu bele Mehose u dzipovima koji furaju evropski fazon znas da si u Zapopanu. Gudalahara djuture ima 5 miliona stanovnika drugi grad po velicini posle Meksiko Citi-a. Naziv grada ima arapske korene “Wal-ad hidjara” sto znaci “Dolina Kamenja” mada vise mi se svidja trenutni nadimak “Dolina Ruza”. Ovde se rodila Teqila i prvi Marijachi bend. A sto se tice lepote, Gudalajara nosi titulu najlepsih zena u Meksiku a sire. Ovde mozes da vidis takve Meksikanke od garave Selma Hayek fazon pa do ciste Nordijske plavuse. U jednom caffeu cekame ortak iz detinjstva “Veliki Manitu” , inace srpski zet Gudalahare. Za bolji apetit uz veliko postovanje Corona pivare u blizini, zvekno sam shot pitke domace “Tres Generacions” tekiile. Torta Ahogada ( potopljen sendvic) je njihov simbol ulicne hrane . Parcici pecene prasetine, “Arbol” ljute papricice, avocada, belog luka (marinovani u limunovom soku) strpani u jeftinu belu lepinju i zaliveni sa sosom od paradjaza za 2$. Petak je vece ocekujem neki provod. Kad ono glavna socijalna desavanja su u Shoping Centri. Nazalost kuca-poso-trznjak- kuca je nacin zivota u Gudalahari. Siromasni Mehosi cepaju pivo po razvaljenim kantinama dok bogati se setaju bahato po trznim centrima. Izgleda surovo ali tako ce biti na celom svetu u skoroj buducnosti. Uzeli smo proveren taksi koji za 3$ vozi te gde hoces. “Andares” Trzni centar je grad u gradu. Unutra ima sve od golf terena pa do veterinarske bolnice. Na ulazu tip iz obezbednja nosi masinku za glavu vece od njega. Na svakom cosku kamere. Parking 5 spratova u zemnji, skuplji nego ispred Las Vegas Hotela. Vrh Meksikanke skockane od glave do kukova. Kao i kod nas mozes da vidis fudbalere sa pevaciama ili sapunskim glumicama. Inace legendarni fudbalski klub u Meksiku je Chivas koji potice odavde. Po buticima se deli sampanjac bespaltno dok na periferiji grada svaka treca ulicna lampa radi.Posle par sampanjaca na racun kuce zavrsli smo u restoran “La Moresca”. Mesto je cist mermer u vodopadu sa akcentom Italijanske kuhinje. Zalizani konobar sa perfektnim engleskim nam preporucuje Tartar od Sabljarke sa przenim susamom, korijandrom zamocen u extra devicanskom maslinovom ulju sa barenim sparglama. Osvezavajuce belo vince iz regije (Baja California) je bio prateci vokal. Uglavnom veliki uticaj evropske kulture od kuhinje pa do oblacenja. Sutradan, dorucak je pao u jednoj od lokalnih Cevechiras ( Restorani sa razlicitima vidovima salada od svezih plodova mora). Mesto sa ne vidjenim pogledom. Dok sedis medju Mehosima koji nemaju nameru da imigriraju gledas na krcat voz koji pali ka severu bez povratka.. Na krovovima vagona sede lationosi sa skolskim rancevima u kojima im je ceo zivot.. Njihova finalna destinacija je USA. Pasti sa vagona nije uopste strah za njih, pravi izazov tek predstoji – ilegalni prelaz Meksicko Americke granice. Na zalost ili na srecu kako se uzme to je svakodnevni pogled iz ovog restorana. Ponovo smo se nakacili na 3$ taksi i napravili krug kroz Centro Historico koje odlikuju prelepe baste, kolonijalne gradjevine, butik hoteli i kafei. Univerziteti su jaca strana grada. Najveci mozgovi medicine i arhikteture studiraju ovde kako na spanskom tako i na drugim jezicima. Mi smo ponovo zavrslili u nekom trznom centru, ali ovog puta to je bila najvecia zatvorenih pijaca u zemnji. San Juan De Dios je buvljak od 4000kvm. Buvljak je krcat, sibicu ne mozes da bacis. Svi se deru “Pasale amigo” (ovuda prijatelju) prema svojoj tezgi . Zbog extra klime , airkodisn nije potreban. Znaci od hiljadu raznih zacina pa do ma malih aviona cesni mozes da kupis sto bi reko nas narod “Nema sta nema”. Kinezi, Filipinci, Japanci pa cak i Rusi valjaju nesto, jedino su im falili Rumuni da upotpune ambijent. Mi smo se zabili za neki bar i uzivali u grilovanom “mesnatom” Nopale ( kaktusovom listu) preliveno sa limunovim sokom i ljutom “salsom verde”( sos). Da ne gledas sta jedes pomislio bi da jedes pilecu sniclu. Naravno uz to je stiglo jedistveno pakovanje Corone u braon litarsku flasu koja se proizvodi samo u Meksiku. Kao suvenir na kraju sam kupi Sombrero (Sesir) koji je se i rodio u ovom gradu. Zapamticu ga do kraja zivota jer sam ga morao nositi u rukama po avionima.
Putopis napisao Aleksandar Mitrovic
