Nedavno me je prijatelj pozvao u gluvo doba noći i pitao da li želim da idem sutra (za par sati) na Staru Planinu na nekoliko dana, ima jedno prazno mesto, sve je plaćeno. I – rekao sam “DA”. Šalim se, znamo svi da nije realno da ti se tako nesto desi… Je l’ da?! Zapravo, na radničkom savetu sam proglašen za radnika meseca, pa me je sindikat poslao na zasluženi odmor. Klasika! I šta ću, ku’ ću… morao sam da odem, da ispoštujem kolektiv.

 

Putujući ka Staroj Planini iz Beograda, prošli smo pola Srbije. Mogu vam pričati o putu, stanjuna putevima, brzini kojom smo stigli, kako smo putovali… Ali to su mnogo bolje napisali Ivani Sandra. Ono što mene često interesuje kada krenem negde na put, to je: "Gde je dobra klopa". To mi je ostalo iz mlađih dana. Ona čuvena rečenica "da dete ne bude gladno" je bilakrivac zašto sam na svaki put morao nositi pečeno pile, pola hleba i 2 paradajza.Ovo je moja gastronomska tura do Stare Planine i u Hotelu Stara Planina.

Gurmani, da pocnemo…

Na 93-em kilometru jugo-istočno od Beograda, kod Velike Plane, stali smo kod Motela "StariHrast". Motelski restoran je urađen u onom stilu 70-80ih godina, u zlatno doba komunizma. Kada vidite takav eksterijer i enterijer, znajte da je teleća čorba pravljena po istoj recepturikao i u svim slicnim ugostiteljski objektima. Sve teleće čorbe u SFRJ su morale biti iste. To je komunizam u praksi! Znači, teleća čorba – vrhunska (ili što bi rekli u Zapadnoj Srbiji -"izuva").

Možda ste se pitali zašto smo samo pojeli čorbu?! Pa, kada biste gledali u gastronomskukartu puta do Stare Planine, videli biste da možete proći kroz Pirot (odlični sirevi, vrhunske kobasice, roštilj) ili kroz Svrljig (jagnjetina, sirevi i ostali mlečni proizvodi). Izabrali smoSvrljig, jer smo imali dojavu da je bolji put. Mada, Svrljig je veoma bitna gastro stanica uJuznoj Srbiji.

Jedan od najpoznatijih specijaliteta je "Svrljiško jagnje". Prosto, jagnjetina utom kraju je preukusna, jer se sprema decenijama unazad po njihovim tajnim recepturama. Mada, svako će vam dole pričati o zdravoj i prirodnoj hrani kojom se hrani jagnje… Možda:musli, brokoli, itd? !

No, mi svratismo u veoma popularnu kafanu "Kamiondžije kvalitet". Ova kafana je poznata po tome što prodaju kobasice na metar. Svi ostali specijaliteti su duplo veći od onih porcija nakoje smo navikli. Uzeli smo dve porcije "rebarca sa kajmakom". Očišćena rebarca na žaru feat.svrljiški kajmak. Preukusno. Možda smo očekivali više u porciji, ili smo bili mnogo gladni, uglavnom, ‘počistili’ smo oba ovala. To nam je bilo dovoljno.

Što se tiče laganijih obroka,porcija piletine je skoro celo pile. 2 bataka + 2 bela mesa (zavidne gramaže). Vođa puta je tihdana bio na posebnom režimu ishrane, wellness i tako taj zdrav život, pa nije nikako mogaosam da se izbori sa tom porcijom. Naravno, neki smo morali da priskočimo u pomoć… Jer bili smo u mogućnosti.

Nastavili smo dalje do Kalne, pa na Staru Planinu. Do tad smo pili samo gaziranu vodu… Jerposle Svrljiga do Stare Planine, potrebno vam je samo 2l gazirane vode, u narodu poznatijakao „Kisela", da preživite i preživate.

Pedeset metara gurmanske staze 

U hotelu Stara Planina je polupansion (na bazi doručka i večere) koštao svega 25€. U cenuje bio uračunat i ski pass. Skoro idealno! Pomislili ste "A šta za ručak?". Pa, imate restorani piceriju, ali zbog obimnosti doručka i večere, mislim da bi vam ručak bio apsolutno nepotreban… Ovo kažem iz iskustva.

Prvi susret sa švedskim stolom restorana bio je za večeru, dana kada smo stigli. Prošao sam onako znatiželjno pogledavši šta to sve ima na stolu u ponudi.. Prvo iznenađenje je usledilo kada sam shvatio da imaju 20 različitih vrsta hlebova, lepinja, zemički, … I to sve sveže. Ispečeno svega sat ili dva pre nego što smo ušli u restoran. Prošavši dalje, video sam i mnogo različitih vrsta lisnatog peciva, raznih pita, đakonija od testa, pa i BUREK! I to vrhunski burek. Svaki dan, jedna cetvrtina da se ‘zasladimo’, mi, koji smo odrasli na bureku. Taj deo 50 m dugačkog švedskog stola je još mirisao na vruć hleb. Kasnije saznajem da oni imaju
sopstvenu pekaru! E to je posao… Zamislite da imate pekaru u kući… mmm…

U nastavku ‘staze’ postoji deo zvani "Supe – Čorbe". Svakog dana su se smenjivale: Pileća supa, Supa od povrća, Teleća čorba (komunistička), Potaž od povrća, Čorba od graška,… Imao sam jednodnevni izlet sa pilećom supom, ali teleća čorba je kraljica među čorbama… dok ne dođe jagnjeća.

Gotovo uvek, i za doručak i ručak, u nastavku ‘staze’ bila je selekcija suvomesnatih proizvoda, šunki, pršuta, pečenica, salama, kulena, ali i selekcija sireva (punomasnih, polumasnih, domaćih), raznih slanih rolata (od paprike, spanaća, šunke i kačkavalja), letnjih pihtija… Sve ovo je u narodu poznatije kao "Predjelo".

Kako to ide i na slavi, dolaze sveže i vezane salate. Taj deo ‘staze’ se najviše šareneo od krastavaca, paradajza, raznih zelenih i ljubičastih salata, kupusa, svežih, pečenih, paprika u ulju, pavlaci.

Glavna jela su podeljena u dve kategorije. Na veoma kalorična i manje kalorična jela. Manje kalorična jela su obično vezana za italijansku kuhinju. Svaki dan je bila italijanska pasta u karbonare sosu, nekih mešavina kulena, masnih sireva i bešamel sosa. Naravno, nezaobilazni bolonjez sos sa mlevenim mesom i ćuftama. Za večeru su bile fenomenalne prolećne lazanje sa dosta povrća i više različitih vrsta sireva. Videlo se da iza tih jela stoji odličan kuvar italijanske kuhinje. Prosto, oseti se profesionalizam i iskustvo.

Druga kategorija glavnih jela su veoma kalorična jela. Skoro svaki dan 3-4 vrste mesa. Vrhunsko praseće pečenje sa ruzmarinom, pileći bataci svaki dan u drugačijem sosu. Moj omiljeni je bio sa gaudom i bešamel sosom. Teletina, govedina… Vrhunski biftek u sosu od crvenog vina i suvih kajsija (Preporučujem!). "Urnebesna rolovana ćuretina" je nestajala od momenta kada se pojavi na ‘stazi’. Sva ova mesa pratili su prilozi, kao što su: krompir pire, grašak, grilovano povrće, pirinač… Da li ste ikad probali čips od cvekle? Celera? Domišljati kuvari, hotela Stara Planina, su svakodnevno izmišljali nova jela, zbog kojih smo se svi vratili sa viškom kilograma.

Kada smo ispraznili tanjire, i pet puta se vraćali na ‘stazu’ da ih dopunimo, počinjemo da razmišljamo o slatkišima. Da, poslednih 5 m ‘staze’ su ostavljeni za desert. E, to je tek izazov! Kako tačno izabrati najbolji kolač za koji možda ima mesta u do tad već prepunom stomaku? Jednostavno! Probati sve, pa onda odlučiti.

Preporuka: idite u paru sa nekim, da biste više slatkiša probali, i doneli pravi sud koji je kolač najbolji. Naravno, po najbolji se kolač išlo više puta… Od kolača sve! Ledene kocke, chees cake, old school vanilice, bajadere, griz, pudinzi razni, voćnih salata, žito sa šlagom, oblandi, grilijaš kocke…

Kada se nađete u restoranu gde je švedski sto, ako vodite računa o liniji, onda sedite što dalje od stola, jer što duže hodate do stola, dajete više vremena mozgu da shvati da je sit. Ako vodite računa o tome da vam ništa sa stola ne promakne, sedite u prvi red do švedjanina.

Ah, da… Na stolu je bio i deo za wellness obroke, tamo nisam zalazio i ne znam šta ima.

Eto, ako me pitate kakve su staze na Staroj Planini, ja ću vam reći za ovu moju da je vrhunska! Možda i najbolja! Ne treba ski pass, ni gondola… Svaki dan sam bio na ‘stazi’… Il’ sam skijao, il’ sam viskijao!

I kako to hedonisti vole da kažu "Jeli, pili, bilo dobro!"    

Putopis napisao