Od kada je pre sto godina na trgu zasela subotička Gradska kuća, s razlogom je postala simbol, a toranj zaštitni znak ove varoši…
Blagodareći svom živopisnom izgledu, ceo vek je bila omiljeni motiv slikarima, fotografima i izdavačima monografija i razglednica. Slikana iz svih pozicija, iz vazduha i sa zemlje, u krupnom planu ili samo njeni detalji, Gradska kuća je ovekovečena bezbroj puta.
A onda, posle gotovo stotinu leta, kada se čini da je sve rečeno na tu temu, pojavila se fotografija koja je zagospodarila naslovnim stranama, internetom, schreen saver-ima i privatnim kolekcijama. Svojom čudnom privlačnošću je uspela da se izdvoji iz nikad većeg obilja fotografija. Stigla je čak na strane sajtove o arhitekturi i svetskoj baštini.
Fotografija je snimljena avgusta 2006. godine i zapravo se radi o devet uzastopnih fotografija različitih ekspozicija, dok su se oblaci brzo kretali.
Autor Igor Marinović marinowski, uspeo je da zaustavi jedan od onih zlatnih momenata kada sunce zalazi, koji u svakom čoveku raspaljuju čežnju i nostalgiju, pogotovo ako je daleko odavde. Ni jedno svitanje ili suton, ne mogu se ponoviti dva puta. Uglavnom nemamo vremena za njih ali kada zapazimo taj prizor, ne retko nam zastane dah. Ta magična svetlost se menja iz minuta u minut i gasi se u tmini ili belini dana. Ništa zlatno ne može da opstane, kako kaže poema Roberta Frosta:
‘Nothing Gold Can Stay’
Nature’s first green is gold,
Her hardest hue to hold.
Her early leaf’s a flower;
But only so an hour.
Then leaf subsides to leaf.
So Eden sank to grief,
So dawn goes down to day.
Nothing gold can stay.
Priroda zeleno zlati,
Nemoćna to zadržati.
Njen rani list je cvat;
Al i to samo sat;
Kad list preko lista klone,
Tad Raj u tamu tone,
Od osvita dan nastaje.
Ništa zlatno ne opstaje
Izvor: gradsubotica.co.rs
