Ios – Ostrvo zabave

Daleki put

Sutra putujem na more!!! Tačnije idem u Grčku na ostrvo Ios, koje je poznatije pod nazivom Ostrvo zabave. Ios se nalazi u sred Sredozemnog mora i pripada skupu ostrva koja se nazivaju Kiklada. Putovaćmo prvo autobusom do Atine, zatim brodom do ostrva. Put bi trebalo da traje oko dvadeset četri sata, bar su nam tako rekli u agenciji.

Ni najava tako dugačkog puta ne može da me spreči da sa devojkom odem na festival piva, jeste da nisam planirao da se napijem, ali se baš to desilo. Posle petog piva smo prestali da brojimo i prepustili se muzici i pozitivnoj energiji koju je emitovala masa veselih ljudi. Nakon festival odlazimo kod nje na divlji seks, dok sat otkucava da je već odavno svanulo. Dolazim kući oko 8h veseo a roditelji besne. Ne mogu da shvatim da se do sada nisu navikli da se nikada organizovano i smisleno ne spremam za put, već da sve prepuštam spontanom trenutku inspiracije, gde na kraju uvek sve ispadne kako treba, osim što roditelji bespotrebno pokidaju svoje živce. Oni ionako moraju da idu pa se opraštamo a ja ostajem da se pakujem, tuširam i napokon sam spreman. Gledam lice u ogledalu i čudim se kako dobro izlgedam s’obzirom na količinu popijenog piva i ni malo sna.

Dovozim se do Sava Centra svojim starim stojadinom, vadim torbu iz njega a ključ stavljam u gepek koji se ne zaključava. Pošto imamo samo jedan ključ od kola moji će ga uzeti iz gepeka večeras i odvesti kola sa parking kući. Ekipa iz busa me gleda i krsti se, ja gledam njih sa velikim zadovoljstvom videvši da su u autobusu samo mladi ljudi i da nema penzionera i žena sa decom.

Sunce već dobro prži, autobus kreće a ja idem u carstvo snova ne bih li nadoknadio san. Budim se posle dva sata sa ogromnim bolom u glavi, kakvim samo pivo čoveku može da priredi. Prokletstvo! Sto puta sam bio u ovim situacijama i znam da će glava proći, samo mi to ne pruža nikakvu utehu. U autobusu su svi veseli, neki Mađari su prilično pijani, a mene glava rastura sve jače. Nekako uspevam da zaspim i negde kod Grčke granice bol prolazi. Ekipa u autobusu se već upoznala pa je pravi trenutak da se i ja priključim veselom čavrljanju. Dvadeset sati nakon polaska iz Beograda stižemo u Atinu, a ja sav gorim od nestrpljenja da vidim brod koji će nas odvesti na sred Sredozemnog mora. Naravno da je priča o putu od dvadeset četri sata bila laž, iako zaista postoji brod koji za četri sata stigne do Iosa. Saznajemo da imamo pauzu od šest sati u Atini i da tada dolazi naš bod sa kojim ćemo ploviti tričavih trinaest sati, vodiči se naravno prave nevešti. No dobro, na odmoru sam pa neću da glumim nekog nadžak dedu, nego preuzimam inicijativu i organizujem grupu za posetu Partenonu, jer vremena za bilo šta drugo u Atini nemamo a Partenon je svakako jedna od stvari na vrhu liste “obavezno videti”. Na ulazu u Partenon kupujem kartu i radostan se okrećem ekipi sa rečima:
– Hajde Bogovi nas čekaju
– Koliko ja karta
– Dvanaest evra.
– Dvanaest evra? pitaju razgoračenih očiju
– Da pa? odgovaram iznenađeno.
– Ma brate skupo je, idemo mi na kafu. Odgovaraju mi i odlaze. Srećom u toj grupi nisu moji drugari, kao ni još par razumnih ljudi kojima je kultura važnija od obične kafe sa mlekom.

Gužva je velika pa se polako penjemo uz stepenice. Svakim stepenikom otkriva nam se sve lepša panorama Atine. Partenon je pred nama u svoj svojoj veličanstvenosti, ali ja ne mogu da se usresredim na njega sve dok moje oči vide nepregledno polje blistavo belih zgrada oko nas. Osećam se kao da sam u sred nekog belog okeana. Kakav fascinantan prizor. Atina svakako zaslužuje naziv Beograd pre mog voljenog sivog grada. Iz opčinjenosti me vraća jedna Japanka koja me moli da je slikam, a da bi se što bolje nasmejala izogovara “say cheese Japanese”. Smeje se ludački a i ja sa njom. Obožavam ove lude vesele strance. Našao sam udobno mesto da sednem i divim se božijoj građevini. Pokušavam da se prisetim svega što znam o Partenonu, u čemu mi nesebično pomaže vetar koji me velikom silinom udara i struji oko mene. Nastao je na ostacima starog Partenona koji je takođe bio podinut u čast Atine, koja je bila zaštitnik grada Atine i njenih građana. Stari hram uništili su Persijanci 480 godina BC  (pre Hrista). Novi hram je izgrađen u periodu od 447 BC do 438 BC a završno dekorisanje hrama završeno je 431 BC. Izgrađen je u Dorskom stilu i svakako je najznačajniji predstavnik umetnosti i arhitekture Stare Grčke, takođe je i simbol Grčke demokratije. U VI veku, Partenon je preobraćen u Hrišćansku crkvu posvećenu Devici Mariji, dok su ga Turci nakon osvajanja Grčke 1460 godine pretvorili u džamiju i dogradili mu minaret. Osim kao džamiju Turci su koristili Partenon i kao skladište municije koje su Venecijanci 1687. godine pogodili i u toj eksploziji značajno oštetili hram. Uništenju hrama pridružili su se i Britanci, čiji je državljanin Tomas Brus 1806. godine uz odobrenje Turaka skinuo sa hrama značajan broj skulptura i kasnije ih prodao na aukciji Britanskom muzeju u Londonu. Grci pokušavaju na sve načine da vrate ukradene skulpture ali im za sada to ne polazi za rukom. Ono što im uspeva i čemu su pristupili vrlo ozbiljno je detaljna rekonstrukcija hrama, tako da su skele svuda oko njega, pa se u sam hram ne može ući.

Kada sam se vratio iz Antičkih vremena u XXI vek, videh drugove koji srećno sede i nešto blebeću, onda pogledah na sat. “Kasnimo”, izgovorih glasno, već se spremajući za trku sa vremenom. Nalazimo se u Pirejskoj luci, ali naše grupe nema, zovu nas vodiči i kažu da brod polazi za deset minuta na sasvim drugom kraju luke i da su nam stvari ostavili na pristaništu. Počinjemo da trčimo, uzimamo stvari, trčimo sa njima i ulazimo na brod sekund pre podizanja rampe. Uh. Mada se nisam brinuo, ja tako čitav život, trka, frka i pomalo panika. Kada smo primirili pluća ostavljamo stvari i idemo u razgledanje broda. Nije loš, ima kafića, mesto za opuštanje i tuš kabinu, koja je rezervisana samo za putnike sa kabinom, koju mi naravno nemamo. “Ma važi”, odoh po peškir.

Nailazimo na prvo ostrvo, koje nam se čini super, slikamo luku i jahte u njoj. Za prvim dolazi i drugo ostrvo kojem se radujemo istim žarom. Baš je super, sedimo na brodu, gledamo u more obasjano svetlucavim zracima Sunca i toročemo. Prava uživancija!!! Par sati smo proveli u prijatnoj dokolici odmarajući oči u plavom prostranstvu i čavrljajući veselo sa raznoraznim ljudima na brodu, za to vreme su Mađari nemilosrdno tukli po svojim zalihama piva. Piju već trideset sati, praveći jedino pauze kada spavaju. Jaki neki momci.

Ostrva su se i dalje ređala Milos, Paros, Naćos i tako u nedogled. Oko jedanaest sati uveče bilo nam je muka od ostrva i puta. Svako sledeće ostrvo više nije dobijalo epitet  “lepo”, nego “prokleto jebeno” ostrvo. Oko dva sata posle ponoći, nakon četrdeset sati puta, kada nam je ponestalo snage i volje za bilo čim, stižemo na Ios. Skupljamo se u luci a vodič koji nas je sačekao tu veselo se dere “ljudi dobro došli na Ios”, “ma nosi se” rekoh ozlojađeno. Razmišljam na koji način bih ga najradije mučio i zaključujem da bi najbolje bilo kada bih mogao da mu nabijem u usta ovih četrdeset sati puta, da to bi bilo odlično. Prava je šteta što to ne umem da uradim. Vodič nam priređuje još jedno iznenađenje, neki će dobiti sobu sada, a neki će morati da čekaju sutra do podneva. Istog trenutka mi je sinula genijalna ideja kako da sabijem četrdeset sati vremena i gurnem mu ih u usta. Spasao se u zadnji čas tako što je pročitao naše ime među onima koji dobijaju sobu. Bacam se na krevet i osluškujem tišinu Sredozemnog mora, čula mi se opuštaju, oči sklapaju, tonem u blaženi san.

 
Ios

U doba Stare Grčke ostrvo Ios je pripadalo velikom Atinskom savezu. U XIII veku okupirali su ga Venecijanci koji su sagradili zamak Kora po kome sada glavni grad Iosa nosi ime i koji je sada centar grada. Turci su osvojili ostrvo 1537. godine i njime vladali sve do 1832. godine kada je ostrvo kao i sva druga Kiklada ostrva oslobođeno. Postoje tri verzije u vezi imena Ios. Prva je da je ime nastalo od imena Ionias, ali se zbog lingvističke greške ovo smatra netačnom verzijom jer bi ispravna verzija bila Ionia. Druga verzija nam kaže da ime vuče poreklo od Feničanske reči "Iion", što znači "gomila kamenja", ova verzija se takođe smatra netačnom, zbog toga što su Feničani nastanjeni na ostrvima koja su mnogo kamenitija od Iosa. Konačno, u skladu sa preovlađujućom verzijom, Ios nosi naziv po ljubičici (na Grčkom "ion"), koje preplave ostrvo svakog proleća.

Glavni grad Iosa je Kora. Izgradili su ga Venecijanci i tada je bio u sklopu velikog zamka. Arhitektura mu je tipična za ostrva Kiklada, bele kuće sa zalivenim betonskim krovom, malim prozorima i uske ulice sa malim trotoarima. Kuće su projektovane tako da mogu da zaštite stanovnike od velikih kiša i hladnoće tokom zimskih meseci i nevremena koja su česta na Sredozemnom moru. Sve ulice su iscrtane belom linijom na spojevima između kamenja i to je takođe tradicija vezana za Kiklade. Na ostrvu ima trista šezdeset pet crkvi, za svaki dan po jedna. Naravno najveći deo njih nije otvoren a najpoznatija crkva je Panagia Gremiotisa, koja se prepoznaje po palminom drveću. Iako jako malo, ostrvo ima Arheološki i Folklorni muzej u Kori kao i muzej moderne umetnosti u Kolitsani.

Najznačajniji festivali na ostrvu tokom leta su: festival Svetog Jona Prodromosa koji se održava u manastriu Pirgos 24. Juna i 2. Avgusta, 29. Avgusta slavi se Sveti Jon na dve lokacije na ostrvu, u Kalamosu i na Psatiju. Najznačajniji kulturni događaj na ostrvu je "Omiria", u čast velikog pesnika Homera. Omiria se održava od 1991. godine prve dve nedelje Maja i privlači veliki broj izvođača i posetilaca.

 
Život na Iosu

U zavisnosti koliko je ko prethodno veče uneo alkohola u sebe i koliko ko može da podnese, dan na Iosu počinje između dvanaest i tri popodne. Otprilike tada se svi bude i dolaze polako do svesti. Sreća je da je ostrvski vazduh više nego okrepljujući pa lako oporavi i očisti organizam od toksičnih materija. Posle doručka ide se na plažu. Nama koji smo smešteni blizu luke najbliža je Jalos koja je odmah tu pored na pet minuta hoda. Iako je plaža odmah pored luke voda je kristalno čista i hladna kao i na svim drugim plažama. Na Jalosu nikada nije gužva i ona služi za chil-out i meditaciju. Odlično je doći u sumrak poneti pivo i peškire koji će poslužiti kao ogrtači jer je prilično hladno kada padne mrak i vetar krene da duva. Tada kada svi odu u centar grada u provod, mir i tišina su na ovom mestu bezgranični, pa se čuju samo talasi i vetar kako fijuče. Na nebu sija milion zvezda, takvo zvezdano nebo može se videti samo na ovako usamljenim mestima. U tom trenutku čovek se stopi sa ostrvom i morem, postane deo njih a srce mu više ne kuca nego šumi kao talasi. Nakon takvog trenutka postaje jasno zašto su hipici izabrali Ios da naprave svoju koloniju kada je njihova ideja o miru u svetu i slobodnoj ljubavi propala. Mnogi su tu ostali da žive baveći se umetnošću i izrađujući suvenire.

Oni koji nisu u fazonu da kuliraju i traže smisao života, pravo sa doručka idu na Milopotas. Iz luke i centra grada saobraća autobus na svakih desetak minuta. Milopotas je peščana i velika plaža puna ljudi i na njoj se nalazi sva zabava koja vam treba. Odbojka na plaži, vodeni sportovi, vožnja skutera i banane, fudbal na pesku, slobodne devojke i naravno Far out. Kafić sa bazenom i mesto gde žurka počinje oko pet popodne i traje do devet uveče. Par puta u  toku sezone na ovim žurkama muziku puštaju poznati dj-evi, kada smo mi bili gost je bio David Morales. Žurke su u bikiniju i šorcu za kupanje sa dosta piva i posetiteljkama koje se popnu na neko uzvišenje i izigravaju go-go igračice. Kada čoveka stigne pivo ili vrelina Sunca on se jednostavno samo bućne u bazenu i okrepi za nastavak žurke. Ako vas stigne glad Far out ima i buffet restoran u kom može da se ruča za pet evra.

Kao što rekoh more je hladno pa oni koji su zimogrožljivi kao ja i ne mogu baš mnogo da se kupaju jer se posle trećeg mučenja sa ulaskom u vodu čovek smori. Zato se svi hlade pivom i koktelima. Od svih nacija najviše piju Englezi, oni krenu sa pićem čim ustanu i ne zaustavljaju se do spavanja. Iako na Iosu svi piju mnogo, oni piju za zlatnu olimpijsku medalju. Doduše njihove devojke su toliko ružne, debele, neproporcionalno građene a uz to i potpuno bezukusno obučene da su nam oni priznali da su te devojke jedan od razloga njihovog opijanja, jer kada su pijani one su im mnogo lepše. Jedini koji su uspevali tokom celog dana da piju barabar sa Englezima su Mađari iz našeg autobusa. Oni su bili toliko dobri prijatelji sa flašom da se od nje nisu odvajali, pa se nisu ni kupali u moru da se kojim slučajem ne bi podavili.

Hipici koji su se nastanili na Iosu zadržali u svoj umetnički izraz koji je negovao hipi pokret tako da u gradu postoji čitav niz galerija sa raznim umetničkim predmetima. Osim galerija sačuvan je i Odisejev amfiteatar u kome se održavaju koncerti i pozorišne predstave. Grad je bio oblepljen plakatim povodom koncerta poznatog lokalnog muzičara. Turisti su dobrano popunili amfiteatar, čekali smo samo da se grupa koju čine dvoje ljudi naštima. Grupu čine tip za klavijaturama i devojka obučena u indijsku nošnju koja je vokal. Krenula je neka vesela muzika, svi smo sa znatiželjom slušali, zatim je i devojka zapevala. Hari Krišna, Hari Krišna, Hari Krišna, slava tebi Hari Krišna. Zblanuto smo se pogledali kao i svi u amfiteatru a onda je publika lagano krenula da napušta koncert, do kraja druge pesme više od pola amfiteatra je ostalo prazno. Tada smo i mi otišli. Možda se neko od onih koji su ostali nastanio trajno na Iosu i sada peva pesme u čast Hari Krišne, ako jeste onda je koncert bio više nego uspešan.

Noćni život je koncentrisan u širem centru Kore. Po obodima su restorani a u samom centru u tri poprečne i uske ulice su klubovi i brza hrana, zbijeni do krajnjeg maksimuma. Izbor je šarolik i niko ne bi trebalo da ima problema da nađe sebi omiljeni klub u tom moru ponude, osim ako ne traži neki klub sa srpskim narodnjacima jer takvog ovde nema. Irish pub, MTV hitovi, Grčka tradicionalna ili novokomponovana muzika, sentiš, chil out, rap i r’n’b hitovi, house, pop i rok, alternativni rok i kao što rekoh na sreću jedino nema turbo folka. Jedan od najstarijih i svakako najpoznatijih klubova je Slamer bar. Najveća atrakcija u njemu je da vam kelneri stave kacigu na glavu, naspu vam jedan kratak koktel i onda kada ga popijete na eks zveknu vas po glavi preko te kacige sa barskom stolicom, čekićem ili protivpožarnim aparatom. Apsolutno suludo ali ljudi se pale na ovo neverovatno. Jedno veče sam dugo posmatrao ceo događaj i uvideo da udarci nisu ni malo nežni, što mi je priznao i kelner koji radi u klubu a uz to udara goste koji mu za to plaćaju. Kelneri su podeljeni u tri kategorije, slabi, srednji i jaki udarači, pa čovek može da se opredeli za jačinu udarca koju će da dobije. Legenda kaže da je ranije postojalo takmičenje ko više može da popije koktela i primi udaraca. Neki Englez je navodno došao do fascinantne brojke od sto pet, pokupio je svu slavu, otišao na plažu, legao da spava i više se nikada nije probudio. Meni je ta ideja oko udaranja delovala idijotski i pre nego sam čuo tu priču.

Mi smo naš izlazak u grad započinjali u Jonus baru, gde se toči tekila za evro. U njemu smo se zadrržavali u zavisnosti koliko imamo sitnine sa sobom. Kao što rekoh klubovi su jedan pored drugog pa smo samo cirkulisali u krug. Dok je dobra atmosfera sedimo u jednom, čim se pogorša mi izađemo i idemo dalje. Posle par dana našli smo naš omiljen sa alternativnim rokom i u njemu smo najviše vremena provodili. U njemu su mahom Englezi a dolazilo je i dosta nas Srba koji volimo rok. Kada se u gradu sve zatvori, još uvek je otvorena diskoteka Škorpion u kojoj kao obezbeđenje rade Srbi i Makedonci pa se može ući besplatno kada su oni dobro raspoloženi.

Na Iosu je prosek godina dvadeset tri i u svakom trenutku je prisutno oko trideset hiljada mladih. Problem sa Iosom je što iz nekog razloga ima mnogo više muškaraca nego devojaka u odnosu pet prema jedan iako ovo nije homo ostrvo, ili možda mi samo nismo imali sreće sa terminom boravka. U takvoj konstalaciji stvari muškarac ima otprilike dvadeset sekundi da priđe slobodnoj devojci, jer iza njega u redu stoje još četvorica njih koji bi da okušaju svoju sreću. Još veći problem je diskutabilna lepota Engleskinja, Amerikanki, Australijanki i Italijanki koje su najbrojnije i koje za sebe misle da su najbolje ribe na svetu. Puni entuzijazma napijete se dobro da bi vam bile lepše, priđete im a one vas tako ružne otkače. Ali ne treba čovek zbog ovoga da pada u depresiju, jer mu takva devojka ni ne treba pored prelepih Srpkinja koje su tu u apartmanu odmah pored.

Najviše problema imaju momci koji dođu sa devojakama jer moraju stalno da razmišljaju kako da odbrane devojku od navalentnih muškaraca. Ukoliko je u klubu ne držite za ruku, pomirite se sa time da će svakih par minuta drugi tip da joj priđe i da će se ona vrlo brzo smoriti maksimalno od ponavljanja iste rečenice “tu sam sa dečkom”. Mada nekim devojkama to nije smetalo, već ih je ta razuzdana atmosfera koja vlada ponela i uticala na njih da ostave momke. Vraćali smo se kući spuštajući se niz čuvene stepenice i zatekli momka kako rida i jeca “tri godine smo u vezi, godinu dana živimo zajedno i ona mi sada kaže da me ne voli”. Dok on rida ona je u nekom klubu i provodi se. Jedna devojka iz naše grupe je raskinula vezu od četri godine, ostavila dečka da bleji sam na plaži a ona je otišla sa drugim u kojeg se zaljubila. Čudna atmosfera vlada na Iosu, ako niste sigurni u svoju vezu, nemojte je testirati na ovom ostrvu.

Mikonos

Hajde budite se, budite se, derem se nemoćno pokušavajući da probudim drugare, kojima su čula potpuno otupela od alkohola koji smo noćas popili. Zašto se ja uopšte trudim kada je probuditi njih uzaludan posao? Zato što hoću na Mikonos, a brod nam polazi za 15 minuta. Odustajem od njih, pakujem svoje stvari i trčim do luke. Već ću se sa njima naći u nekom trenutku na Mikonosu, ionako nikada nismo patili od toga da moramo svuda zajedno da idemo. Ljude oko nas je to uvek čudilo, jer smo na putovanjima često sate provodili razdvojeni, svako za sebe sa svojim mislima, željama i prohtevima. Negde se slučajno sretnemo i nastavimo zajedno, kao da se zadnji put nismo videli juče za doručkom. Međusobno uvek smo smatrali da smo savršeni cimeri za putovanja.

Elem, stižem u luku ali broda nema, ustvari vidim ga na pučini kako odlazi. Nemanja dolazi pet minuta kasnije i gleda u brod razočarano, dok Nenad stiže sa dvadeset minuta zakašnjenja i začuđeno pita “gde nam je brod?”. Pokazujem pogledamo sada već malu crnu tačku na horizontu. No dobro, na odmoru smo, nećemo valjda sad da se nerviramo, ima danas još brodova. Vraćamo se da spavanjem prekratimo vreme do ukrcavanja popodne.

Evo nas na palubi broda, odmorni i naspavani sunčamo se bezbrižno. Na putu do toaleta prolazim hodnikom i vidim crno malo kuče. Kuče pa? Pa meni je ovo kuče poznato, to je Ola mali mešanac od moje drugarice Vladane. Gledam u par koji u zagrljaju mirno spava omamljen Suncem i blagim gore-dole ritmom plovidbe. Ne mogu ih pustiti da spavaju, ne sada i ovde, jer sresti neku dragu osobu u ovakvim okolnostima ravno je čudu, i baš zato ne želim da to čudo prespavamo. Budim ih, urlamo od sreće i grlimo se. Do njihovog iskrcavanja sa broda ne zatvaramo usta deleći utiske iz Grčke. Kada su nas napustili, iskoristili smo vreme do Mikonosa da spavamo, jer smo znali da nas čekaju duga i vesela noć.

Iskrcavamo se u sumrak na Mikonos, ostrvo slobodne ljubavi, homoseksualaca i svih ljudi liberalnih shvatanja. Glavni grad Mikonosa se takođe zove Mikonos ali je poznatiji pod nadimkom Kora, po lokalnom heroju koji je bio potomak Apolona, a kojem su se klanjali stanovnici ostrva. Ostrvo je u Antičkoj istoriji poznato kao mesto poprište borbe Zevsa i Titana. Maskota ostrva je pelikan Petros, koga su lokalni ribari 1958. godine našli ranjenog, poneli ga sa sobom i izlečili, a kada je napokon ozdravio ostao je na ostrvu i dobio ime Petros koje na grčkom znači kamen ali metaforički ima potpuno drugo značenje, “teško i napaljeno”. Tako je Petros postao miljenik meštana i turista, ali je na njihovu žalost 1985. godine nesrećno nastradao kada su ga udarila kola. Nakon Petrosove smrti tri nova pelikana su odrasla u okolini grada Kore, pa su im stanovnici davali ime po slavnom Petrosu. Najprepoznatljivije obeležje Kore su vetrenjače koje su Venecijanci izgradili u šesnaestom veku i kojih ima šesnaest. Osim vetrenjača grad je poznat i po jedinstvenoj crkvi Panagia Paraportiani, čije ime bi se na književni jezik moglo prevesti kao "Naša dama od bočne kapije”, crkva je napravljena tako što je u jednu crkvu spojeno pet crkvi, gde su četri crkve na zemlji a peta je sazidana na njihovom krovu. Zbog ovakve arhitekture ova crkva je svakako najfotografisaniji objekat na Mikonosu. U gradu se nalaze i dva zanimljiva muzeja, Arheološki muzej i Pomorski muzej Egeja.

Mikono je pravi test za čovekovu ličnost i to u dve kategorije, prva je koliko smo zaista liberalni, a druga da li smo sigurni u svoju seksualnost. Lako se primeti da je ovo ostrvo posebno, na svakom koraku su saloni za pedikir i manikir, kao i bogati homo parovi u svojim skupim limuzinama. Pošto nemamo bogate homo partnere moraćemo gradskim autobusom do Paradise Beach, gde se već nalazi ekipa koja jutros nije zakasnila na brod. Nalazimo se sa društvom koji su već iznajmili apartman za sve nas. Apartman je četvorokrevetni a nas je trinaest. Do vraga, baš su se potrudili. Kada su mi rekli da je najam apartmana četrdeset evra po osobi, istog trena sam krenuo da tražim zgodno mesto na terasi gde ću spavati. Kontam, devojke će na krevetima, džentlmeni smo u svakoj situaciji. Saznajemo i za doživljaj koji se zbio preko dana drugaru iz grupe. Naime, na plaži se održavala dnevna žurka i svi su malo popili i zaneli se. On se popeo na šank da igra sa tri zgodne devojke, uvijao se sa njima, plesao i pomalo vatao, dok su ostali iz grupe navijali. Sve je bilo super dok neko iz gupe nije video da dve devojke imaju onu mušku stvar, odnosno da su tranvestiti. Kad se njegov diljvi ples završio i kada je sišao sa šanka, otkrili su mu istinu, ali je on samo odmahnuo glavom i rekao “baš me briga, bilo mi je preterano dobro”. To je taj duh Mikonosa, ako vam ovakve stvari predstavljaju problem, uplatite letovanje na neko drugo ostrvo, jer Mikonos nije za vas.

Večeras nas čeka žurka sa Rogerom Sanchesom za mix pultom. Da bi uštedeli dvadest pet evra za ulaz šaljemo sms poruke i dobijamo kodove sa kojima možemo do pola jedan da uđemo besplatno. Ulaz smo sredili, sada je pravo vreme da sredimo i nas. Jedna, druga, treća tekila, sa limunom četvrta, peta, šesta i malo soli, sedma, osma, deveta i ko zna još koja. Nas trinaest sedimo u krugu oko stola na terasi sa pogledom na Paradise beach eksiramo tekile i vrištimo od sreće.

Vreme je za žurku. Stajemo u red ispred diskotete (naravno, ne sećam se imena zbog tekile) i strpljivo čekamo da uđemo. Ulazimo posle nekog vremena veoma radosni i spremni za zabavu, ali nas je unutra sačekalo razočarenje, diskoteka je skoro potpuno prazna. Samo mi i još desetina onih koji su hteli da uštede na karti. Prepuštamo se muzici, ali u tako praznoj diskoteci brzo se čovek smori. Neki tip je legao na ogroman zvučnik i zaspao snom pravednika. Od tekile sam ožedneo, pa odoh do šanka po pivo.
– Jedno pivo
– Imamo Amstel pulse (light)
– Može
– Sedam evra
– Molim?
– Sedam evra. Vadim novac, dajem kelneru i mislim se “Sunce ti poljubim žarko”, šesto dinara, nikada skuplje pivo nisam platio u životu. Uopšte nije jednostavno družiti se sa svetskim džet setom. Amstel pulse je odlično pivo i baš mi prija, a i diskoteka se dobrano popunila pa zaboravljam na sitnice kao što su skupo pivo i tipovi koji me šmekaju. Okrećem se vrlo napadno za prvom devojkom koja je prošla, čisto da se zna gde pripadam. Oko četri izjutra, diskoteka je puna kao košnica  i prava žurka je počela. Tela se uvijaju uz veštački elektro ritam. Ekipu čine skockani i nabildovani frajeri i predivne zgodne devojke. Svakako bolja ekipa nego na Iosu, pa mi posle neko kaže da bogatstvo ne utiče na lepotu ljudi!? Uveliko je bio dan kada smo krenuli u apartman i zaspali na betonu terase.

Probudio nas je gadan mamurluk i Sunce koje je besumučno pržilo. Jedan pogled na Paradise beach i zacelili smo sve rane od sinoć. Gledam druge apartmane oko našeg, neki imaju krevete sa baldahinom na terasi. U glavi mi je odmah scena vrućeg seksa u zoru, doduše ne znam kako bi reagovao da zateknem homo komšije u nekom klinču.

Doručkujemo pice koje su odvratne a uz to koštaju četiri evra, rekoh ja malo pre da nije lako družiti se sa džet setom. Brod za Ios nam polazi u dva pa imamo taman vremena za kupanje na Rajskoj plaži. Uz ambijetalnu muziku, dok smo mi uživali, drugar je preživljavao traumu kada mu je neki matorac otpevao pesmu “u što volim mlade momke”. U duhu ostrva samo mu se nasmešio i pobegao kod nas, čvrsto zagrlivši drugaricu.

Zaneseni tim događajem i muzikom nismo obratili pažnju na sat. “A jao”, opet kasnimo. Trčimo do autobusa za Koru. Zove nas vodič i pita zabrinuto gde smo. “Ma stižemo, ništa ti ne brini”. “Stvarno gde smo?”, pitamo se. Tumaramo uskim ulicama, raspitujemo se, ali ljudi kao da nas namerno šetaju tamo vamo. Na kraju nas neki dobronamerni čovek koji poznaje grad upućuje na pravi put, uz konstataciju da imamo oko dva kilometara do luke. Dva kilometra za deset minuta, prokletstvo! U papučama, zaobilazeći prolaznike, saplićući se o kameni put i poslednjim atomima snage ulećemo u brod, sedamo i kao da malo pre nismo trčali, nastavljamo neki neobavezni razgovor, dok naš vodič cokće i gleda nas u neverici. Da li smo mi toliko neodgovorni ili smo se na ovom fantastičnom odmoru toliko opustili da više ni vreme ne možemo da pratimo?

Savršen dan

Budimo se rano što je nama prilično ne svojstveno, ali danas nas čeka obilazak Iosa pa želimo što pre da sednemo u iznajmljeni auto i osetimo drum pod sobom. Mada na Iosu nema mnogo druma, nema ni mnogo stvari za obići, ali tih par koje postoje deluju veoma privlačno. Nas trojica se nalazimo sa Minom i dajemo gas na belom fijat Puntu. Ići ćemo kružnom putanjom oko ostrva i obići ga celim obimom i na kraju sa druge strane doći do tačke sa koje smo krenuli. Put je naravno vijugav, sa jedne strane su velike stene, sa druge je provalija, u kolima je dobra muzika a u daljini nepregledno more. Kakvo savršenstvo.

Prva destinacija koju obilazimo je Homerov grob. Parkiramo kola i pešice odlazimo do groba, na kom se nalazi polomljen spomenik, okrenut ka pučini. Duboko se klanjamo velikom pesniku iako znamo da je ovaj grob lažan i da niko ne zna gde je on zaista sahranjen. Običaj je da svaki posetilac napravi od par kamena malu imitaciju spomenika, pa su tako oni svuda unaokolo. Neki su prosto sa dva vertikalna i jednim horizontalnim kamenom preko, a neki su prava mala remek dela kreativnosti i ideje. Dobili smo i mi napad kreativnosti i potrošili na njega ceo sat. Nije baš remek delo ali stajaće tu kao dokaz da smo bili na hodočašću velikom pesniku, što je meni posebno značajno kao nekome ko se osećao kao pesnik.

Dan je vreo, pa smo potražili plažu. Mala plaža sa velikim talasima samo za nas. Kilometrima u krugu nema nigde nikoga, čuje se samo naš razdragan smeh pomešan sa hukom talasa.

Put nas dalje vodi do Vizantijske kule i crkve koja se nalazi pored nje. Ispešačili smo dobrih dvadeset minuta uskom i strmom stazom i stigli do građevina. Pogled sa kule naravno puca na beskrajnu pučinu. Društvo zauzima ležeći položaj na ravnom krovu i sklapa oči, ne sanjajući ništa, jer njihov san se upravo sada i ovde ostvaruje. Ostajem budan, sedim nepomičnog pogleda uprtog u daljinu, ne razmišljam jer neću da dozvolim mislima da dopru do mene i poremete mi ovu skladnu harmoniju koju sam ostvario sa prirodom. Društvo se budi, osmeh nam je zalepljen za lice, sunce kao da prolazi kroz nas. Čini mi se da smo se pretvorili u lagani lahor, ne osećamo tlo pod nogama, koraci nam ne odjekuju, mi levitiramo.

Lagani kao pera mislimo da možemo sve, pa skrećemo sa asfalta i testiramo brdske mogućnosti našeg belog Punta. Punto se pokazao odlično i za tili čas nas je izneo na jednu od najviših tačaka Iosa na kojoj se nalazi antenski repetitor. Ovde je vetar snažan i pokazuje svu svoju moć, koja nam tako prija po ovom vrelom danu. Okrećemo se u krug oko svoje ose, oči vide plavo, nos udiše plavo koje miriše na slano, uši čuju vetar koji nosi šum talasa koji su plavi, mi postajemo plavi. Stapamo se sa Sredozemnim morem i postajemo moćni talasi u njemu. Dole ispod nas vidim Milopotas plažu i masu ljudi koja se uvija po taktovima DJ-a, ali to je sada tako daleko od nas, jer mi smo sada večnost a oni su samo običan tren.

Poslednja stanica našeg današnjeg jedrenja na vetru sa Puntom je plaža Manganari, koja je poznata po tome što je na njoj sniman film Veliko plavetnilo. Kada je Sunce obasja, voda u njoj je prozirno plava i daje neki čudan efekat. Nažalost stigli smo suviše kasno da bi videli ovaj fenomen, pa moramo da verujemo ljudima koji su ga videli. Sreća da za kupanje nikada nije kasno. Ljudi su se već razišli, tako da je plaža samo naša. U vodi je super, ali kada dune vetar bude prilično hladno napolju kada si mokar. Ta hladnoća nas budi iz sna koji traje od jutros i pokazuje nam da je vreme da pođemo kući. Mrak je pao, a mi se opredeljujemo za prečicu. Baš mudar potez. Asfalta nema a provalija je odmah ispod nas. Ipak danas je naš savršeni dan i očito ni vasiona ne želi da nam ga pokvari.

U Milopotasu smo i razmišljamo gde bi mogli na večeru. Para imamo premalo u odnosu na broj dana do povratka kući, ipak imamo plastične kartice sa kojima podižemo pare sa bankomata i idemo pravo u Meksički restoran, a za pare ćemo brinuti sutra. Hrana je ukusna,a muzičar na gitari svira vesele kantri pesme o želji kauboja da se što pre vrati kući. Veseli muzičar nije samo veseo nego i poprilično pijan, pa prekida svirku rečima “ne mogu više da sviram, pijan sam”, ostavlja gitaru i nazdravlja sa svim gostima. Ma ne mora više da svira, tri pesme su bile sasvim dovoljne da upotpune ovo veče.

Iznajmljeni auto, dobro društvo i pedeset evra za večeru u Meksičkom restoranu, tako malo a tako savršeno dovoljno!

Ne mogu više

Žurka je počelo oko sedam sati uveče kada se okupila ekipa iz svih okolnih soba i donela piće. Najmlađe komšije su pravile sjajne koktele, mi smo doneli tekilu a ostali su doneli pivo. Zdravice su jedna drugu stizale a radosni žamor se čuo do udaljenih ostrva Kiklade. Oko ponoći došao je trenutak da idemo u grad. Najviše nas je mučilo kako ćemo ovako pijani da se popnemo uz one duge stepenice, koje su nam te noći bile duge kao tuga Tome Zdravkovića, jedino što mi nismo bili tužni, možda samo deprimirani poduhvatom koji nas je očekivao. Te noći trebalo nam je dvostruko više vremena da se popnemo do centra grada. Iz kluba u klub sa crnim rupama u mozgu sećam se samo kako se spuštam nazad niz stepenice ka našem apartmanu i zadivljen gledam izlazak Sunca. U jedanaest ujutru trebalo je da napustimo sobe, otvorio sam oči, osetio nepodnošljiv bol, sklopio ih ponovo uz pomisao “ne ja ovo ne mogu”. Čistačice su ulazile i izlazile, sređivale i čistile sobu za one koji će danas stići na ostrvo. Spremile su sve osim naših kreveta ne pokušavajući da nas probude, možda su pomislile da smo mrtvi. Oko dva sata smo se osvestili, istuširali i počeli sa pakovanjem koje u našem slučaju znači, svaku svoju stvar koju nađeš u sobi samo naguraj u torbu, ionako je su sve prljave.

U luku smo stigli jedan sata pre polaska broda. Vodič nas je video, nasmejao se i rekao “sad kada vas vidim da ste stigli na vreme laknulo mi je”. Ali ne lezi vraže, brod je kasnio, a mi smo se propisno smorili. U toj dokolici shvatili smo da bi nam kečap dobro došao za sendviče, pa je drugar otišao u prodavnicu po njega. Za to vreme brod je došao i počelo je ukrcavanje. Svi su se ukrcali osim nas jer se on još nije pojavljivao. Vodič je opet počeo da šizi, a mi kao i uvek cool, opušteno doći će. I pred sam polazak, eto njega trči bez kečapa, i pričom o porazbijanim flašama u prodavnici koje je slučajno zakačio kada je shvatio da će zbog kečapa zakasniti.

Nalazim mesto na palubi, ali ovaj put nisam okrenut ka moru nego ka Iosu. Svestan sam da više ni jedan dan ne bih mogao da izdržim ludački tempo izlazaka, alkohola i juranjve koliko god oni bili fenomenalni i nešto što obožavam. I znam da je pravo a možda i krajnje vreme za odlazak kući jer još koji dan na ovom ostrvu i postali bi hronični alkoholičari, a opet tužan sam i pitam se “da li će mi i jedno drugo letovanje ili provod biti dovoljno dobri posle Iosa?”.