Prenosimo u potpunosti tekst novinara lista “La Repubblica” Renata Kaprile u prevodu šesnaestogodišnje Veronike Lazarević iz Milana, koji počinje rečima: “Jedan, možda i ne tako lep grad, ali pun šarma. Sa kosmopolitskom atmosferom ali ipak još više u duhu “stare Evrope”…
Korbizije ga je definisao kao najružniji grad na najlepšem mestu na svetu. Ne baš velikodušna ocena, ali sigurno uslovljena sticajem okolnosti. Pod Korbizijevim pogledom pružao se grad koji su više puta oštetile bombe. Naravno, Beograd nije Pariz i još manje Rim. Siv je poput njegovog jesenjeg neba. A tokom zime je čak i mračan. Mračan poput Dunava dok lije kiša, velika reka koja je za ljude koji ovde žive jedna od retkih "ulica" bez prašine. Dakle, Beograd može biti siv i mračan, ali ružan ne. Naprotiv!
Ovaj deo Evrope ima šarma za izvoz, ne samo zbog njegove očaravajuće lokacije. Neodoljiv šarm jegove istorije, poraza, bora, kontradikcija, preterivanja i neumerenosti, njegovih ljubavi koje nikada nisu mlake, njegove opasne ironije.
Sjajan primer te ironije bio je iz emisije "Beograde, dobro jutro" Duška Radovića: "Beograd je opet ogrejalo sunce" – naime, tako je Radović započinjao svakodnevni govor, jer niko drugi nije hteo. "Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno."
Savršen izraz za grad i za Beograđane. Eto, zašto ni jedan evropski glavni grad ne može, kao Beograd, da bude sve i suprotnost svemu. I da pokazuje i svoju uobraženost, jer Beograd je i uobražen, kao kad su ga, za vreme NATO bombardovanja, mnogi želeli na kolenima: "Mazao je ruž na usne – reče francuski pesnik Patrik Beson – pričao je kroz nos i nikad nije udostojio pogleda to nebo koje se moglo za čas srušiti na njega". Uobraženije od ovoga se ne može. Dalek, kosmopolita – teško je naći u Beogradu nekoga ko ne može da se izrazi na barem jednom jeziku koji nije srpski. On je multietnički i, pre svega, tolerantan. Tolerantan prema onom ko ti puši u lice, ko pije kao sunđer, ko previše jede, prema onome ko zauzima sto satima a naručuje samo jednu kafu. Ovde vreme prolazi mnogo sporije nego u našim gradovima. Izgleda da niko nikad ne žuri i da su svi na raspolaganju za nekoliko reči. Naravno, kriza je ovde više nego bilo gde drugde, ali je narod navikao.
Bilo je previše ratova i oduzimanja u toku skore prošlosti da se ne bi uživalo na ovom "odmoru" iako je para malo. Za smeh, plač i život uopšte. Kaže se da često preteruju, ali Srbi su takvi. Crno ili belo. Prijatelji ili neprijatelji. Uvek ekstremni. U politici, sportu i burnim problemima srca. Kad to rekoh, ako pitanje glasi: odakle započeti jedan hipotetički put po Beogradu, odgovor može biti jedan. Sa visine. Sa stene koja dominira nad ušćem Save u Dunav. Gde se uzdižu tvrđava i Kalemegdan koji je bio istorijski centar Beograda, uvek okupiran vojnim konstrukcijama, osim tokom kratke pauze od VII do IX veka a danas sedište raznih muzeja. Zatim treba nastaviti ka ulici Kneza Mihaila, pešačkoj zoni u kojoj su skoncentrisane najraprezentativnije građevine grada, ostatak one "belle epoque" ere koju je Beograd proživeo s kraja devetnaestog veka.
Šetnja između istorijskih građevina i butika, kafea i restorana. Bacite pogled na broj 56 gde je stara Knjižara, koja je u vreme srpskog neoromantizma bila jedan od najeksluzivnijih hotela u gradu, "Srpska kruna". U svakom slučaju, ni blizu šarmantan kao stari hotel "Moskva", koji se nalazi nedaleko od Knez Mihailove i dominira Terazijama, velikim trgom na raskršću glavnih ulica u centru. Izgrađen je početkom prošlog veka, u stilu secesije, sa mermernim zidovima, parketom i visokim plafonima, "Moskva", koja je upravo renovirana, zapravo je neka vrsta spomenika. Obavezno mesto za one koji žele da u restoranu ili sali za čaj žele da udahnu malo atmosfere stare Evrope. Iste atmosfere koja se sreće u Skadarliji, srpskoj boemskoj četvrti, beogradskom Monmartru, ulici sa kaldrmom, sa umetničkim galerijama i lokalima koji rade do kasno u noć. Onima koji vole noć, Beograd može prirediti mnoga iznenađenja. Živu muziku, etno kuhinju i mnoge lokale. Romantične večere uz svetlost sveća na splavovima na Dunavu.
Ulica Kralja Petra je jedna od najstarijih ulica u Beogradu. Tu gde je nekada bila crkva, terme i rimski forum, sada je sedište Patrijarhata srpske pravoslavne crkve. Na istu temu, ne treba propustiti ni prelepu Sabornu crkvu gde se čuvaju mošti srpskih svetaca i grobnice znamenitih ličnosti.
Beograd je sve to i mnogo više. U svakom slučaju jedinstven i nezaboravan. Takav je bio i za Miloša Crnjanskog, najpoznatijeg srpskog pisca dvadesetog veka koji iz egzila, svom gradu posvetio sledeće stihove:
"Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu…
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje."
Izvor: La Repubblica
