Trikolori – Rosso- Romantično putovanje južnom italijanskom obalom

Vrt i galerija Borgeze Gledajući sve te silne anđele, primetio sam da je „manjak anđela“ na zemlji. Rim, bar leti, nije Felinijev “Grad žena”. No u Rimu je svaki dan praznik. Dozvolite mi da budem patriota, ali naše devojke su, ipak, lepše. Definitivno. Zato smo se, u potrazi za lepotom, uputili u galeriju Borgeze. Penjući se na brdu Pincio od Španskog trga, ugledali smo lepo održavanu baštu. “Kako lepo mesto!” , zadivljen sam uzviknuo. “Mogli bi ovde da ručamo”, saglasila se Ana, pošto smo već dobrano bili izgladneli. Došli smo do ulaza i imali šta da videmo. Došli smo na glavni ulaz vile Mediči, nekadašnje čuvene firentinske porodice. Jedan član ove familije Kozmo Mediči pokušao je da ujedini hrišćane i nije mogao da odoli ljubavi prema jednoj ženi. Doživeo je dvostruki poraz. Danas se ovde nalazi umetnička akademija, koju su nekad pohađali Berlioz i Debisi. Kad nisu visili po rimskim kafanama. Nevoljno smo nastavili dalje, a u jednoj poprečnoj ulici ugledali par restorana. Naše molitve su uslišene. Dežmekasti službenik američke adminisracije u Rimu, Pol Volker, dokono je sedeo u bašti prazne tratorije. Bilo je sparno i odmah smo se uputili u sigurnu i klimatizovanu unutrašnjost restorana. Krenuo je i on za nama i seo za susedni sto. Restoran je delovao sterilno poput hiruške sale. Bez oklevanja Pol nas je upitao odakle smo, kako je u Srbiji i zašto je Ana Ivanović napustila Verdaska. Piljio je u ekran svog ajfona i počeo da trabunja o politici. Njegov zlatni pečatni prsten sa natpisom “Razvijaj se ili umri” otkrivao je da pripada “Rimskom klubu”, međunarodnoj nevladinoj organizaciji, čiji je glavni cilj „produbljivanje svesti u vezi sa specifičnostima društvenog razvoja u epohi naučno tehničke evolucije“. Pomenuti klub osnovan je 1968. godine od članova Morgentau grupe. Broj članova je tačno određen i nepromenjljiv. Špekuliše se da teže da stvore svetske vlade “Novus ordo seclorum”. U tom cilju sumnja se da su izazvali kubansku krizu, ubistva Kenedija i italijanskog premijera Alda Mora. Teorija zavere, tako popularna u srpskom narodu, pomisio sam s jedom: “Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdraviju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti.” Zbignjev Bžežinski Reče nam da danas odlazi za Vašington D.C. To nam je bilo dovoljno. Jasno nam je bilo da to nije čovek koga tražimo. Pozdravili smo ga i otišli u restoran do ovog, rustičniji i pun života, gde su Italijani uživali u hrani, sve s portiklicama oko vrata, glasno se prepirući i žučno gestikulirajući. Iz pozadine dopirali su zvuci Verdijevih arija. Za nas, mnogo prijatnija atmosfera. “Scusi, consiglere”, obratih se simpatičnom ćelavku s salvetom oko debelog vrata, koji je srkao vrelu čorbu i drobio hleb u nju. “Mario” predstavi se on i glavom nam dade znak da sednemo za njegov sto. Pogledao sam na sliku koja je visila na zidu i imao šta da vidim. Na slici ispod sjajne zvezde Danice jedna drugoj su se divile tri milosnice, grčke boginje Harite. Poznatije kao tri Gracije. Vera, Nada i Ljubav… “Parole grande”, potvrdi moje slutnje Mario. Izgubljene božanske reči. Potražite sveštenika koji obožava Đotove radove. Trebalo je svariti kako obilnu hranu, tako i ovu zagonetnu informaciju. Uživali smo u vrtu Vile Borgese, projektovanom 1605. godine, u hladu drveća i statua Getea, Bajrona i Igoa, na klupi pored fontana, svesno propusteći da se provozamo čamcem po veštačkom jezeru i posetimo ZOO-vrt. Za utehu, odavde se pružao veličanstven pogled na grad. Ceo kopleks prečnika 6 kilometara nacionalizovan je 1902. godine. Malo je poznato da se više od 60% svetskih umetničkih dela nalazi u Italiji. A i vrućina se nije mogla više podneti. Zato smo se uputili u Muzej i Galeriju Borgeze (Galleria Borghese, Piazzale del Museo Borghese 5) koji su smešteni u zgradu nekadašnjeg kazina. Naravno, da predhodno preko Neta nismo rezervisali mesta za ovaj termin, ne bismo ušli. Na ulaz u ovaj raj umetnosti čeka se danima. “Otmica Prozerpine” (1621.-1622.) prikazuje svu umešnost udružene porodice Berninija, oca i sina. Vajajući mermer poput testa, oni nam verno dočaravaju teksturu kožu, raščupanu devojačku kosu i Persefinine suze. Njeno zanosno telo migolji se u snažnom zagrljaju boga Plutona. Njeni naporu unapred su osuđeni na propast. Sladostrasno božanstvo nije spremno da se odrekne ovako slatkog plena. Prešao je granicu Hada, na šta ukazuje prisustvo strašnog Kerbere. Možda je erotičnost ove skulpture, razlog što ju je kardinal Borgeze poklonio papinom nećaku. Moju pažnju privukla je kompozicija „Venara i Kupidon skupljaju med”. Boginja lepote je preko svog sina Amura, odapela ljubavnu strelu u pravcu srca boga podzemlja Plutona. U isto vreme, već pomenuta Prozerpina, ćerka boga neba Jupitera i njegove seste, boginje zemljoradnje Kerere, bezbrižno se na Siciliji igrala sa nimfama i brala cveće. Iz vulkana Etne, iskočio je napaljeni Pluton i mladu devu sa sobom, odveo u podzemlje, ne hajući što joj je stric. Tu su se venčali. Prozerpinina majka, Kerera, batalila je useve i bacila se u potragu za ljubavnicima. Njoj se u istrazi pridružuje i Jupiterov sin, Merkur. Napokon je pronalaze i sklapaju sporazum: pola godine će biti kod muža, a pola kod majke. Tako su nastala godišnja doba, koje je Vivaldi tako lepo muzički opisao. Sličnu priču i sličnu temu obrađuje još jedno Berninijevo delo „Otmica Sabinjanki“. Jedro telo mlade devojke, otmičar drži u „čeličnom“ zagrljaju, te su se njegove snažne ruke „prosto utisnule“ u devojačka leđa i u njene snažne butrine. Na skulpturi „Apolon i Dafne“ (1622.-1625.), Bernini je odlučio da ovekoveči najdelikatniji momenat ove legende. Trenutak kada iz Dafininih ruku izrasta lišće, a noge puštaju kornje. Apolon je sustigao svoju dragu i strasno obuhvatio njen struk, pokretom punom samopouzdanja. Bilo je, međutim, prekasno. Devojačke usne razvučene u bolnu grimasu, nagoveštavaju spoznaju o onom što se upravo dešava. Berninijev „David” (1623.) je razbarušeniji i divilji, za razliku od Mikelanđelovog. Možda zato što je ovekovečen u trenutku kada je rešio da smakne Golijata. “Istina” ozarena, s pogledom uperenom u nebo, u desnoj ruci drži sunce, a levom nogom gazi zemljinu kuglu. Napoleonova sestra, Paulina Borgeze izazvala je skandal svojim poluobnaženim prikazom u maniru antičke boginje. Ticijanova slika “Sveta i profana ljubav” nastala je oko 1515. godine, po porudžbini bio je Nikolo Aurelio, sekretar Saveta desetorice. Pažljivije sam zagledao pejzaž i primetio razliku na levoj i desnoj polovini slike. Desno je rustičan, skromniji raskošan pejzaž, sa seoskom crkvom i stadom ovaca. Leva strana izaziva nespokoj svojim mračnjaštvom, a prikazana su dve nestašne zeke koje šire nemoral. U prvom planu su dve ženske figure, Felicita Eterna i Felicita Breve. Felicita Eterna je naga, sa plamenom u desnoj ruci, dok je Felicita Breve prikazana u raskošnoj haljini, kako drži sud pun zlata i dragog kamenja. Tako slične, a opet tako različite. Sve ovo bi trebalo da naglasi razliku između večnih i prolaznih vrednosti. A večna dilema kojoj se strani prikloniti. Dve mlade žene sede na mermernom sarkofagu i iznose jedna drugoj svoje ljubavne jade, o čemu svedoči prisustvo Kupidona koji muti vodu. Tivoli, debeo lad Čuveni park Tivoli, mesto je gde su uživali Brut i Kasije, posle Cezarevog ubistva, a Avgust lečio nesanicu. Trenutke spokoja ovde su doživljavali i imperatori Trajan i Hadrijan. Obišli smo kompleks „Villa D’Este“, renesansnu palatu i raskošni vrt. U palati je živeo kardinal Hipolit II D’Este, potomak čuvene familije Estense koja je vladala Firencom i Modenom. Kardinal je hteo da postane papa, ali mu se želja nije ispunilla. Palata je ukrašena mozaicima, s predivnim baroknim fontanama, čiji žubor oponaša poj ptica i zvuk orgulja. Rim izvan antičkih bedema Putem Via Appia Antica doveden je u Rim 56. godine nove ere sveti Pavle. Jevrejin po rođenju, Savle bio je veliki protivnik hrišćanskog učenja. U Damasku (http://www.klubputnika.com/profiles/blogs/noc-pokriva-damask) je pao zaslepljen mržnjom i začuo Isusov glas koji ga je pitao zašto ga proganja. Tako se preobratio, uzeo ime Pavle i postao propovednik među paganskim narodima. Jevrejska zajednica optužila ga je, te ga je sud sproveo u Rim, gde ga je car Neron oslobodio krivice. No, optužnica je opet podignuta i ovaj put je Pavle likvidiran. Bazilika podignuta na njegovom grobu, više puta je rušena. Via Appia Antica sagrađena 312. g.p.n.e. bila je okružena grobnicama, jer su rimski zakoni zabranjivali sahranjivanje u gradu. Ništa nije tako sablasno i na uvrnut način zabavno, kao smucanje slabo osvetljenim hodnicima katakombi. Katakombi (ad catacumbis) o kojima je Dikens pisao u “Slikama iz Italije”, otkriveno je 67 (najpoznatije su Domitela, San Sebastian i San Kalisto). Kalistove katakombe ime su dobile po robu nekog hrišćana, koji je za njega obavljao bankarske poslove. Tako je stekao veliki kapital i umesto da ga uloži u gradnu šoping molova odlučio se za groblje. Sve propada, ali je smrt samo izvesna! Ovde je pokopano oko pola miliona hrišćana, među kojima su i pape iz III veka. Prvobitno je sveti Petar bio sahranjen u “Domus Petri” u katakombama svetog Sebastijana. Ovde ćete naći i kamen sa otiskom Hristovih stopala, kao i njegovu drvenu statuu iz XIV veka. Aurelijanove zidine koje su se protezale preko svih sedam rimskih brežuljaka, bile su duge 18 kilometara i imale 381 kulu. Antička Ostrija, nekada grad sa 100 hiljada stanovnika, bila je glavna trgovačka luka i odbrambena baza. Reka Tibar je za antički Rim bio važna veza s Ostrijom. Iz prekomorskih zemalja, lađe su rekom dovozile životne namirnice i potreban građevnski materijal. Počela je da propada u IV veku, a dotukla ju je epidemija malarije. U mestu Arića, nalazi se barokna palata Kiđi, sagrađena u XVI veku, sa salom lepotica u kojoj se nalaze portreti najlepših Rimljanki tog doba. Zdanje EUR-a (Ekspozione univerzale di Roma) je najgrandioznija građevina iz Musolinijeve ere. Građena je za međunarodnu izložbu 1924. godine, koja nikad nije održana. U njoj je smešten Muzej rimske civilizacije, u kojem ćete dobiti najkompletnu predstavu o razvoju Rimskog carstva, uvidom u eksponate smešene u dve zgrade i čak 59 izložbenih soba. S zanimanjem sam razgledao veliku maketu Rima iz Konstantinovog vremena. Iz vremena fašizma datiraju i radničke četvrti na obroncima brdašca Garbatelle, poznate pod nazivom Lotte. Grupisane u stambe blokove, predstavljaju svojevrsni konglomerat boja i oblika, pasaža i dvorišta. Rimske čari na pokretnim slikama Rim je grad koji ima toliko toga da ponudi. Rimsku baštinu, srednjovekovno nasleđe, simpatični trgovi, raskošne pijace i Vatikan kao kruna s bazilikom svetog Petra. Sve to je verno i nostalgično preneto na fimsko platno u poznatom rimskom studiju Cinecitta. On je iznedrio takve veličine poput Felinija i Bertolučija i filmove poput “Amakoda”, nostalgičnog povratka u detinjstvo i “XX veka” monumentalne freske veka koji smo nedavno ostavili za sobom. Još jedan od režisera koji je obeležio zlatno doba italijanskog filma bio je i Pazolini. Rođen je u Bolonji, iste godine kada je Musollini došao na vlast, u porodici srednje klase, koja se često seljakala. Po okončanju II svetskog rata pridružio se Komunističkoj partiji. Lokalni pop ga je prijavio vlastima zbog činjenja obscenih dela na javnim mestima, kao i loš uticaj na omladinu. Tako je izgubio posao, a bio je i najuren iz stranke. U zimu 1949. godine odlazi u Rim, gde živi mizerno, u bedi, pomažući Feliniju s rimskim dijalektom, pišući novele, čija je radnja većim delom smeštena u savremene rimske borgate (bedna naselja na periferiji izgrađena za poratne beskućnike). Kao kruna njegove karijere 1972. godine nastaje “Trilogija života – Dekameron”. Slede “Kanterberijske priče” (1972.) i “Hiljadu i jedna noć” (1974.). Njegova dela predstavljala su prst u oku licemernom društvu. On je bio taj koji je ženama usađivao repove, posredstvom raspusnih popova, a u društvu lakovernih muževa. Pazolinijev poslednji film “120 dana Sodome”, inspirisan delom Markiza de Sada, prikazan je posthumno. Početkom 1975. javno se deklarisao protiv abortusa. U ranu zoru, 2. novembra 1975. godine, u rimskoj nedođiji u Ostiji, na zapuštenom polju, Marija Tereza Lolobriđida, pronalazi beživotno telo velikog književnika i režisera, komuniste i homoseksualca: ,,Pazolinijevo telo zatečeno je licem ka zemlji, jednom krvavom rukom postrance tela, a drugom ispod tela. Kosa umrljana krvlju padala mu je preko izgrebanog i isečenog čela. Izobličeno lice, crno od modrica i posekotina. Takođe crne od modrica i crvene od krvi ruke i šake. Prsti na levoj ruci polomljeni i odsečeni. Leva strana brade polomljena. Nos spljošten i izokrenut nadesno. Uši rasečene, levo otkinuto skroz. Rane po ramenima, na grudnom košu, na bedrima, sa znakovima guma njegovog automobila kojim je pregažen više puta. Deset rebara polomljeno, polomljen grudni koš, jetra probušena na dva mesta. Srce je eksplodiralo…” Trideset godina po ubistvu, njegov nesuđeni ljubavnik i ubica Pino Pelozi, koji je tada imao nepunih osamnaest godina, menja zvaničnu verziju, zbog koje je robijao devet godina zatvora. U senzacijalističkom tok-šou programu, na jednom od retkih kanala koji nije Berluskonijev, on čak deluje simpatično i srdačno, dok izgovara: ,,Nisam ga ja ubio. Priznao sam ubistvo pod pretnjom da će mi ubiti roditelje. Pazolinija nisam poznavao.. Pretukli su me, a njega ubili. I bilo ih je trojica, vikali su crkni prljavi komunisto. Pa bio sam dete, šta sam ja znao, ubili su ga, ja sam se plašio, bili su gadni… bio je mrak”, izgovorio je Pino, praveći grimase, da li od bolnih sećanja, griže savesti ili tesnih cipela. U Rimu se oblačimo U prestižnoj Via Condotti koja izlazi na Španske stepenice (Piazza di Spagna) smestile su se sve fensi radnje: Bulgari, Cartier, Prada, Valentino, Gucci, Chanel, Armani i Hermes. Ulica je nazvana po vodovodu (condotti – ital.) koji je vodio do Agripinih termi nedaleko od Pantenona. Za one s plićim džepom pravi izbor su velike robne kuće „Upim“, „Coin“ i „Stada“. Mnoge radnje ne rade u periodu između 13 i 16 časova, jer Italijani posle obilnog obroka odmaraju. A i vrućina je, pa se tada ide u muzeje i galerije. U blizini je i čuveni Caffé Greco u koje su znali da navrate Kazanova, Bajron, Gete, Stendel, Gogolj, Šopenhauer, List, Vagner, Berlioz, Bize, Mendelson. Mesto je toliko bilo posećeno, da je papa Lav XII zabranio ulazak, zapretivši tromesečnom teškom robijom. Al’ se lukavi Grk dosetio, pa je kafu služio kroz prozor kafea. Važno obaveštenje za zavodnike i preljubnike; cvećare rade neprekidno. Jer, ljubav ne može da čeka! U svako doba dana i noći elegantni Italijani, peške, vespama ili kolima hitaju ka mračnom predmetu svoje požude. A do tada, preko mobilnih telefona im pevaju šansone ili operske arije. U karabinjerskim automobilima policajcima nije lako sa šarmantnim koleginicama u elegantnim uniformama. Zato teatralno bacaju šapke na krovove svojih automobila. I šire perje poput paunova. Rimske crkve „Ko si ti?“ Zapita istovremeno trista glasova, dok je dvadeset mačeva blistalo u rukama najbližih sablasti… „Ja sam onaj koji jeste… “ (Žozef Balsam II, Aleksandar Dima) U rimskim crkvama renesansa (preporod) i barok vode ljubav. Barok (“baluka”) označava perlu, sve je bogato i kitinjasto, kako bi potvrdilo moć crkve. Barokne kompozicije su velikih razmera, napravljene od različitih materijala. Formirao se oko teme koja je trebalo da čoveka pokrene na razmišljanje. Da ga dirnu i da ga usmere ka veri. Produbljuje se odnos svetlosti i senke, razvija dramatika i patetika kompozicije, za razliku od statične i smirene renesanse. Javljuju se složene kompozicije i neretko se upotrebljavaju nesimetrične dijagonalne kompozicije. Barok je našao mesto u dvorovima i rezidencijama kraljeva, kao i bogomoljama. Fasade su bogate stubovima i nišama. U jednoj od baroknih crkava (Crkva Santa Frančeska Romana) pronašao sam otiske, koje je po legendi pripadaju svetom Petru dok se molio. U Kapućinskoj kripti crkve Santa Maria della Concezione nalaze se kosturi hiljada sveštenika. Zidovi su ukrašeni njihovim skeletima. Ono što je preostalo od pokojnika (neutrošeni materijal), obešeno je o zidove. Čovek koji je u starosti zaboravio šta je stvorio u mladosti (ili nije hteo da se seća poput Felinija), genije koji je prodro u srž antičke skulpture, umetnik koji je zarad autentičnosti sam sebi podvrgao torturi plamenom, dok mu je ogledalo držao lično papa, započeo je kao najamnik kardinala Borgezea i učenik svog oca Pjetra. Oca koga je zasenio. Naoružan štitom vere i nadahnut snagom krsta stvarao je vanvremenska dela. Ali je isto tako umeo da zbog ljubavnice, s isukanim mačem juri rođenog brata rimskim ulicama. Đanlorenco Bernini (1598.-1680.), barokni majstor koji je, po mnogo čemu iskoračio iz svog vremena, rođen je jednog decembarskog dana 1598. godine u Napulju. „Bolje loš katolik, nego dobar jeretik!“ znao je da kaže. U crkvi Santa Maria in Cosmedin podignutoj u VI veku, na ostacima iz flavijevskog perioda, sa renesansnom fasadom i romasnkim zvonikom, zidove su prekrivale freske, a tavanica je bila oslikana. Izbeglice iz Konstinopolja su ovde vršili bogosluženja. U portiku se nalazi čuvena antička mermerna glava boga mora Okeana sa otvorenim ustima s dva roga (Usta isitine, La Bocca della Verità). Ovaj reljef nekad je krasio obližnji Herakulov hram, a korišćen je kao primitivni detektor laži. Po legendi, kameno lice će odgristi ruku svakome ko slaže. Najupečatljivija scena u filmu “Praznik u Rimu” je ona kada Pek gura ruku u otvor reljefa i izvuče je bez šake. Ana vrišti, a on vadi šaku iz rukava sakoa i smeje se vragolasto. Hepburnin krik nije bio gluma. Šarmantni Pek našalio se s glumicom na početku karijere. Mnogi muškarci na ovom mestu stavljaju na probu vernost svojih dragana. A može i obrnuto. Ne posedujem informaciju koliko je ljudi odavde otišlo bez ruku. Zatim smo se uputili u pešačku zonu (isola pedonale) u samom srcu Rima. U ulici Via del Corso održavale su se demonstarcije. Saobraćaj je bio obustavljen. Vladala je neopisiva gužva, kakofonija zvukova, metež turista i uličnih artista svih boja. Tih tričavih kilometar i po prošao sam probijajući se kroz masu i neprekidno izgovarajući: Scusi! Žurio sam do trga Popolo. Piaca del Popolo je najniža tačka grada i “il nuovo edificio”, prvo mesto gde je Napoleon postavio giljotinu. Večni grad je zagonetan. Često sam nailazio na mnoga obeležja, znamenja, grbove, znake iz raznih epoha. Antički Rim je ostao na 3-20 metara ispod nivoa današnjih rimskih ulica. Recimo, na svakom koraku u Rimu naći ćete natpis S.P.Q.R. kojim je označeno puno toga, od infrastrukturnih objekata, do livenih žigova na šahtovima. Većina turista ne zna šta ovaj natpis označava. U pitanju je „Senatus Populusque Romanus“ (Senat i narod Rima), stari slogan koji je označavao demokratsko opredeljenje građana, a sada je natpis koji označava pripadnost gradu. U crkvi Santa Marija del Popolo, sagrađenoj u renesansnom stilu, 1470. godine, krije se jedna od najbogatijih umetničkih riznica Rima. U kapeli Chigi, drugoj sleva, za koju je kardinal Fabio Čingi (kasnije papa Aleksandar VII) unajmio Đanlorenca Berninija (da završi nedovršeni Rafaelov rad na temu “Lepotice i zveri”). U kupoli sija sazvežđe zvezda i sedam astrnomskih planeta, ispod kojih je dvanaest zodijačkih znakova, paganskih simbola zemlje. Prikazani su i četiri godišnja doba: primavera, estate, autunno i invérno. Na svakoj strani kapele postavljene su po jedna mermerna piramida. Na svakoj piramidi nalaze se mermerni elipsasti medaljoni. U parteru se nalazi krilati skelet koji nosi grb Čangija. Navodno je na ovom mestu bio sahranjen Neron, a na njegovom grobu je izrastao veliki hrast. Mesto je važilo za ukleto, do podizanja crkve. Najveći broj posetilaca, ovde potraži Karavađova dela u kapeli Ceradi: “Obraćanje svetog Pavla” na putu za Damask i “Raspeće svetog Petra”. U automat ispred kapele ubacio sam novčić. Kapela se osvetlila i iz mraka se pojavio sveštenik benediktanac odeven u tradicionalni crni habit s kožnim pojasom. Klečao je i molio se pokorno, pridržavajući se gesla svoga reda “Ora et labora” (moli i radi). Naglo je ustao i potrčao. “Apresto fratello, Lorenzo!”, povikah za njim. Pogledao je u mene zastrašeno, svojim slepim očima, a beonjače mu zasijaše. Pored pripadnosti redu, bio je i član organizacije za međureligiski dijalog, “Monastic Interreligious Dialogue” (MID) (http://www.monasticdialog.com/). Dok smo se rukovali, dodirnuo sam pacem spoljnu stranu njegove ruke. Bio je to tajni znak slobodnih zidara. Hvat. “In vino veritas!”, dodah. “Uvaženi, kada možete pogledati u blato kraj puta i videti nešto osim mulja, kada na licu nesrećnog sabrata na samrti, ugledate još nešto osim greha, kada molite, volite, kada se nadate, kada verujete u sebe, ali i u druge, tada u ruci držite mač protiv zla, a u srcu zvuk pesme! Odbacite, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemerje, zavist i ogovaranja. Đakomo, Volfi i njegov suparnik Saljeri, Svi su oni … Basta! Čudni su putevi gospodnji … Isola… idite na ostvo …. gde je bio izolovan naš brat.” promrsi kroz zube oficir lože, podiže pogled pobožno ka nebesima i izgubi se u tami crkve. Zamislio sam se. Trag je vodio ka Bonaparti i ostrvu Elbi gde je on bio prognan. Prvo mesto na kome su pokušali da se reše vlastoljubivog Napoleona Stigavši na ostrvo 4 maja 1814. godine, praćen telesnom gardom, počeo je da ga prilagođava sebi. No ni to ga nije usrećilo, zadržao se tamo samo devet meseci. Pomalo pometeni izašli smo iz crkve. Tamo nas je dočekao još jedan obelisk faraona Ramzesa, donešen u vreme vladavine Avgusta. Veliki trg na kojem se nalazi istoimena crkva projektovan je u XIX veku. S druge strane trga s obe strane Via Corso stajale su dve identične crkve, Santa Maria in Monte Santo i Santa Maria dei Miroacoli. Crkva Santa Marija del Mađore izgrađena je u V veku, kao najveća ranohrišćanska bazilika. Na orginalnu fasadu Fernando Fuga je oslonio dvostruku lođu tetaralnog efekta, citirajući Berninija. Unutrašnjost je mermerna sa kasetnom tavanicom koju pridržavaju 36 jonskih stubova Juninog hrama. Romanski zvonik ove crkve najviši je u Rimu (75 metara). U spomen na noć 5. avgust kada je iznenada pao sneg, svake godine u crkvi se bacaju bele cvetne latice. Ako pogledate jednu nadgrobnu ploču na podu, videćete da ovde počiva porodica Bernini. Ispred Isusovih jasnlica nalazi se spomenik papi Piju IX u molitvi, izrađen u pozlaćenoj bronzi. Ovde je mir pronašao i papa grditelj Sikst V, koji počiva u ovdašnjoj Sikstinskoj kapeli. Pod oltarom se od VII veka čuvaju relikvije iz vitlejmske pećine. Kapela Paulina smatra se najlepšom kapelom u svetu. U sakristiji se nalazi turska zastava, koju je hrišćanska vojska zarobila u bici kod Lepanta. Nekada je iz ove crkve papa delio blagoslov “Urbi et Orbi”, a i danas je krase najstariji rimski mozaici. Crkva San Pjetro in Vinkoli (Sv. Petar u lancima) čuva lance kojima je bio okovan ovaj svetac. Oni su izloženi u konfesiji, ispod hora. Jedne kojima je bio vezan i druge rimske. Kada su stavljene jedne pored drugih, u XIII veku, čudom su se spojile. Unutrašnost je dekorisao Mikelanđelo, a pred čuvenom statuom helangelovog Mojsija (1514.-1516.), tadašnji papa je preklinjao umetnika da završi posao, kako bi otpočeo sa oslikavanjem tavanice vatikanske Siksinske kapele. Materijal za ovo remek delo Mikelanđelo je u Karari birao čak osam meseci. Jevrejski vođa zaleđen je u trenutku kada se sprema da razbuca ploče s deset zapovesti, iznerviran ponašanjem svog naroda. Ispred crkve Santa Maria Sopra Minerva, retkog primera gotike u Rimu, koja se nalazi na istoimenom trgu, nalazi se još jedno Berninjevo delo, koje odmah izmami osmeh. “Slon koji nosi obelisk” (1666.1667.). Završio ga je Erkola Ferate. Ako se ne varam, ovo je duhovita opaska na prodor kartaginskih trupa preko Alpa. Egipatski obelisk je simbol zraka Sol-a. A slon je bio atrakcija u XVII veku. Ali i antički simbol pameti i pobožnosti. U samoj crkvi je Mikelanđelov “Uskrsli Isus” toliko stvaran, da su morali da mu opašu komad tkanine oko bedara. Iz moralnih razloga. Berninijeva skuptura “Sveta Tereza u zanosu” iz kapele Kornaro, crkve Santa Marija dela Vitorija, prikazuje sveticu, na oblaku, u trenutku u kom joj je anđeo zario koplje u srce. Anđeo heruvim deluje istovremeno i nežno i okrutno. Naručioci ovog grandioznog umetničkog dela, porodica Kornaro (venecijanski patrijarh, kardinal Federigo Kornaro, njegov otac, dužd Đovani i šest kardinala članova porodice), celu scenu voajeristički posmatra iz udobnih operskih loža i domunđava se. Zidovi su pokriveni obojenim mermerom u tonovima zagasite žute, sive i zelene, a najefektivnijii su u blizini svetice. Karmelićanska reformatorka i svetica, ležala je na leđima, nemoćna, zabačene glave, otvorenih usta i sklopljnih očiju u delikatnom trenutku mističnog iskustva: “njegovo veličanstveno zlatno koplje, a na vrhu gvozdenog šiljka bio je plamen…nekoliko puta se zarilo u moje srce… prodrlo u moju utrobu… Bol je bio tako živ i jak, da sam zajecala i poželela da ne prestane…” (Unutrašnji zamak, Tereza od Avile (1515.-1577.)) Nešto mi je ovakva duhovna spoznaja poznata! Bespolno telo razgolićenog anđela, kovrdžave kose, jednom rukom otkriva Terezinine grudi skrivene u haljini od grube tkanine. Celu scenu čine još impresivnijom, pozlaćeni zraci u pozadini, koje osvetljava svetlost iz prikrivenih izvora. Skulptura deluje tako bestežinski lako, teatralno, kao da lebdi. Bernini je bio zadovoljan svojim delom, tvrdeći da je to nešto nalepše što je izradio. Dok je ležao bolestan, posetio ga je papa i posavetovao ga da se što pre oženi i dobije prinove, kako bi se njegovo božansko delo produžilo. Na to mu je umetnik odgovorio da su skulpture njegova deca. Izgleda da se maja 1639. godine predomislio i oženio sa duplo mlađom Katarinom Tecio. Brak je izgarao strašću, pošto su dobili jedanaestoro dece. Bernini je napravio i projekte za Luvr, koji nikada nisu realizovani, jer se nisu uklopili u pariski šmek. Neposredno pred smrt Berniniju se paralizovala desna ruka. Kakav je to maler bio za jednog genija! Alberto Moravija rodio se u Rimu 1907. godine. S devet godina obolio je od tuberkuloze kostiju, koju je preboleo tek 1925. godine. Zbog bolesti školovao se s prekidima. S gorčinom je konstatovao: “Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom”. Roman “Ravnodušni ljudi” izazvao je kontroverze, a fašistički režim ga je osudio. Zato se pisac otisnuo na put, lutajući starim kontinentom. Stigao je da se par puta i oženi; bio je sa dve književnice, dok se nije skrasio sa, četrdesetpet godina mlađom Karmen. Optuživan da je “nemoralan pisac”, po izlasku romana “Maskarada” (oštre satire na temu diktature u imaginarnoj srednjeameričkoj zemlji) zabranjeno mu je da se u novinama potpisuje svojim imenom. Jedna od ikona italijanskog društva je i porno diva i bivši poslanik u parlamentu Ilona Staler, poznatija pod imenom Ćićolina. Radila je za mađarsku obaveštajnu službu, a stigla je i da objavi biografiju pod pompeznim naslovom “Per amore e per forza”. U njoj je priznala da nije stigla sve ovo da uradi, da bi se bacila na arheologiju. “Već u pubertetu sam se u seksu osećala moćno”, ponosno dodaje Ćićolina. Zavela je mnoge kolege italijanske političare, a njenim čarima nije odoleo ni sin iranskog šaha, koji joj se odužio darivajući joj dijamante. Sumirajući svoju karijeru izjavila je: “Bila sam naivna, ali to je zato jer sam vrlo romantična osoba. Nažalost, to niko ne primjećuje”. U blizini drevnog Pantenona, u Via die Pastini, pili smo odlično domaće vino u bokalu, vino koje je bilo dostojna uteha za jadnu životinju, koja se žrtvovala zarad sjajnih kobasica, koju su poput vojnika pratila zrna pasulja. Sedeli smo na ulici, pored nas su prolazili turisti, čak i biciklisti. Uveseljavali su nas svojom muzikom Cigani i simpatični dedica u kariranoj košulji, s gitarom i usnom harmonikom oko vrata, koji je pevao napolitanske pesme. Sjajan brak, venčavanje hrane i vina, krunisao je neprevaziđeni tartufo sladoled s trga Navona. I tako na kraju boravka u Rimu, zadovoljno zapevah poput Dina Martina: “City of a million moonlit places, City of a million warm embraces, Where I found the one of all the faces, Far from home! Arrivederci Roma, It’s time for us to par…”

Putopis napisao Nenad M. Peric