Svi putevi vode tamo

"Buon giorno, Roma!" Krenimo od trenutka kada smo prigradskom železnicom stigli u Rim. Prva lekcija pri poseti Italiji glasi: kapućino se pije samo izjutra, za doručak, a espreso kafa ispija u jednom gutljaju. Italija je meka za ljutitelje kafe. Srbi će biti razočarani količinom dobijenog crnog napitka. Svratite do "Caffè Sant Eustachio", gde vreće s zrnima kafe leže razbacane na podu, kao tek donešene. Baš onako kako to i najstariji posetioci ovog kafea pamte. Svetlosmeđa pena espresa znak je da je aparat za kafu dobro podešen. Još jedna dobra vest, Rim je prepun česama s pitkom vodom, te nećete, ni u tropskim letnjim danima, morati da posežete za flaširanom vodom i plaćate je papreno. Ukoliko niste ljubitelj jurnjave po predivnim rimskim ulicama, ni posmatranju veličanstvenih zdanja i raskošnih fontana, ili želite bolje da se pripremite za razgledanje posetite bioskop „Time elevator" koji se nalazi između trga Venecija i fontane Trevi. U ovoj vremenskoj mašini, s slikom u pet dimenzija saznaćete kako je grad nastao i razvijao se.

 Gugl je, takođe, na svoj sajtu ponudio verziju antičkog Rima iz 320. godine n.e., tj. iz vremena Konstantinove vladavine. Posetilac može ući u Koloseum, Forum, Venerin i Vestin hram, ukupno 6.700 zdanja. Mogu se i pripremiti za gladijatora (Ludus Magnus). Gradonačelnik Rima Đani Alemino bio je oduševljen ovim projektom.

 Rim kroz vekove – kocka je bačena

 „Kada neki grad proživi ovakve dane, kakve je proživeo Rim, sa takvim izuzetnim i osobenim odlikama, više ne može da se pretvori u moderan grad, to jest, da bude sasvim običan. Rim počiva tamo gde su krhotine njegovog srca, iza Kapitola."

 (Pokojni Matija Paskal, Luiđi Parandelo)

Blizanci, Romul i Rem, koji su, u korpi, bačeni niz reku i isplivali su u blizini pećine Lupercal, po legendi 21. aprila 753. godine p.n.e. primljeni su u hraniteljsku porodicu vučice. Romul je na bregu Palatinu, jednom od sedam na levoj, istočnoj strani Tibra ("sete colli" : Kapitol (Capitolino), Palatin (Palatino), Kvirinal (Quirinale), Viminal (Viminale), Eskvilin (Esquillino), Celije (Celio) i Aventin (Aventino)), na samoj granici s Etrurijom podigao zidove i proglasio ih za svoju imovinu. Brat Rem mu se podsmevao i ušao na "njegovu" teritoriju, što ga je koštalo života. I danas se na Palatinu nalazi Faustulova koluba, u kojoj su navodno odrasli blizanci. Svaki korak načinjen u Rimu, korak je u istoriju.

 Do 509. godine p.n.e. Rimom su vladali kraljevi. Proterivanje poslednjeg rimskog kralja poklopilo se sa slabljenjem etrurske sile. Od tada Rim je republika, na čijem su se čelu nalazila dva konzula koje je birao Senat. Guske su spasile Rim 390. godine p.n.e. kada su svojim graktanjem probudile uspavane rimske legionare i opomenule ih na dolazak Gala (390.-188. g.p.n.e.). Prvi primer alarma! Već 260. godine p.n.e. Rim suvereno vlada Sredozemljem. Republika je nestala u metežu građanskih ratova.

Godine 218. p.n.e. kartaginski vođa, Hanibal, iz Španije preko Alpa, na slonovima napao je Rim. Doduše, do Rima je stigao samo jedan primerak tih surlatih životinja. A, ako što je poznato, za sreću ih je potrebno sedam. Identično broju rimskih brežuljaka. Valjda zbog toga, odnevši odlučujuću pobedu, Hanibal okleva da ujaše u Rim i time ga, nesvesno, spašava. Rim je, radi odbrane, žrtvovao dve vestalske device i četiri rimska građana, tako što ih je žive zakopao. U isto vreme Rimski senat stavlja na licitaciju zemljiše koje su zauzele kartaginske trupe, demonstrirajući time svoju aroganciju ili možda motivisajući građane za odbranu. Priča se završava tako što su ljubazni domaćini Hanibala otpratili natrag kući. On utehu pronalazi u politici, pa suzbija korupciju i sprovodi reforme. Iz Sirije, 183 godine p.n.e, opet se obrušava na Rim.  No Rimljani su ga zarobili, a Hanibal ispija otrov, skriven u prstenu.

Julije Cezar je Rimom vladao kao doživotni diktator. Kako je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca, Cezar je dobio, za ono vreme, vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku, gde je učio govorništvo. Dok je bio mlad zarobili su ga gusari. Tražili su otkup u vrednosti od 20 talenata. U šali on im je rekao da će ih sve povešati. Čim je oslobođen Cezar je organizovao poteru, zarobio ih i razapeo na krst. Na porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija, od koje su hteli da ga razdvoje. Prva funkcija na kojoj se našao, uključivala je regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih gradskih poslova u Rimu. Položaj je podrazumevao i organizovanje igara u rimskom cirkusu. Budžet je bio ograničen, ali Cezar nije bio džimrija. Godina je završila tako da je Cezar bio omiljen u narodu, ali s ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Iste godine je izabran za pretora i razveo od svoje druge žene, Pompeje. U Španiji u vojnim osvajanjima se poprilično obogatio. Pompej, najslavniji rimski general i Kras, verovatno najbogatiji Rimljanin sklapaju savez sa njim. Kako bi učvrstili savez, Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je strasna. Nakon Krasove smrti,  Pompej i Cezar su se razišli i zaratili. Cezar osvaja Galiju, dok Pompej lobira u Senatu. Kada je došlo vreme da se vrati u Rim, Senat od njega zahteva da raspusti vojsku i dođe sam. On se ne obazire na naredbu, i s vojskom prelazi reku Rubikon (što se odmah smatralo državnim udarom) izgovarajući čuveno:

"Alea iacta est!" ("Kocka je bačena!)   

Ne znajući da sa sobom vodi samo jednu legiju, mnogi senatori su se dali u beg. Tako je Cezar trijumfovao, a onda krenuo na Egipat, u poteru za odbeglim Pompejem. Veliki vojskovođa je ređao pobedu za pobedom, ali nije odoleo čarima egipatske vladarke Kleopatre. Nije mnogo uživao, zavernici su ga, pri ulasku u Senat, s 23 uboda noževima, ubili na Martovske ide (15. marta 44. godine p.n.e.). U zaveri je učestvovao i Marko Junije Brut. Čuvene su poslednje Cezareve reči:

"Zar i ti sine Brute?"

U krvavoj ostavinskoj raspravi Cezarov sin Oktavijan (Avgust) je dobio tron i postao prvi rimski car (kasnije je proglašen za boga), a Marko Antonije Kleopatru, koja se pred njim pojavila iz savijenog tepiha. Svetu je ostavio savremeni kalendar, tako što je rimsku godinu produžio za deset dana i uveo sistem prestupnih godina. U to vreme su ga ismejavali, optužujući ga da je prisvojio Jupiterova ovlašćenja. Oktavijan je zadržao republikanske državne ustanove, menjajući značajno njihovu ulogu. Najviši organ rimske države, Senat, koji je u republici odlučivao o unutarašnjoj i spoljnoj politici, ako i o finansijama, preuzeo je zakonodavnu i sudsku funkciju. I sam grad Rim doživljava metamorfozu, pa iz grada od opeke prerasta u grad od mermera. Podižu se pozorišta, vodovodi, terme i hramovi. Carevi će Rimom vladati narednih 400 godina. Posle značajnih pobeda, rimski carevi nosili su venac napravljen od lovorovog lišča.

 Nakon smrti cara Tiberija, Rimljani su mislili da će odahnuti, pošto je on bio oličenje okrutnosti.  Od Kaligule su očekivali da će povratiti čast Rimske imperije.  Kaligula (Gaj Julije Cezar Germanik) rođen je 12. godine, kao treće dete ratnog heroja Germanika i Agripine, Avgustove unuke. Rano je izgubio oca, koga je otrovao Tiberije. Njegove žrtve, ubrzo su postale i Kaligulina majka i braća. On se, kao mlad, provukao s izgnanstvom na Kapri. Otud i hedonistička izreka: "Vidi Kapri pa umri!". Poznat je po nadimku „Kaligula" (od rimske reči „caligula", što označava čizmicu, cipelicu). Kaligula je rasipao novac na predstave i  velelepna zdanja. U početku je kohabitirao sa Senatom, ali je vrlo brzo počeo da pokazuje želju da zloupotrebi vlast. Neki tvrde da je za to kriva teška bolest, te da je on sišao s uma. Ubrzo otpočinje sa progonima političkih neistomišljenika (senatora). Zahtevao je da ga tretiraju kao boga, zaveo je duboke naklone i celivanje njegovih nogu. Njegov biograf Svetonije opsivao ga je kao velikog krvnika. Piše tako da je Kaligula zahtevao laganu, bolnu likvidaciju žrtve dok je večeravao. Odsecao je jezike, mučio, ponižavao i ubijao na najsvirepije načine. Bio je žedan ljudske krvi, obožavajući da posmatra patnju umirućih. Izgleda da je kasnije reinkarnirao u vlaškog vladara Drakulu, koji je imao slična interesovanja. Voleo je da govori:

 "Odĕrint dum metuant" ("Neka me mrze, samo dok me se plaše!")

 Još kao dečak, Kaligula je imao ljubavne veze sa svojim sestrama. Jedna od njih, Drusila zatrudnela je, a Kaligula lud od ljubomore i uplašen za božanski presto, otvorio joj je utrobu, izvukao dete i pojeo ga. U trenucima razbrzibrige, naređivao je da se nekome odseče glava, rečima:

 "Eh, da Rim ima jednu glavu, da mogu da je odrubim jednim udarcem mača".

 Svog konja Incitatusa proglasio je za konzula. Ženio se nekoliko puta, a nije se libio da sa samog venčanja otme mladu. Stupao je u seksualne odnose s zatvorenicima, vojnicima i senatorima, nije bio mnogo probirljiv. Dopustio je robovima da potkazuju  svoje gospodare, a senatorske žene i ćerke odveo je u kupleraj kako bi napunio državnu kasu. Sve to je uticalo da ga pretorijanska garda izbodene 24. januara 41. godine p.n.e. pri povratku uz pozorišta  i ranjenog ga ostavili na ulici da skonča.

 Na rimski presto postavili su Klaudija, smatrajući da će biti popustljiv i poslušan vladar. Klaudije je smatran vrlo neprikladnim izborom za imperatora iako je bio konzul. Razlog za to je njegov fizički izgled. Čitavog života je hramljao na jednu nogu i mucao, pa ga je očajna porodica izopštila iz javnog života. Ono što mu je bio hendikep, možda mu je spasilo život i dovelo na najviši položaj u Rimu. Otpočeo je spektakularno proširivši rimsku luku kod Ostije i pokorivši Britaniju. No nije imao sreća s ženama. Njegova žena Mesalina, ogrezla je u razvratu, te se Klaudije od nje razveo, a ona izvršila samoubistvo. Klaudije se oženio Agripinom mlađom, svojom nećakinjom, radi čega je doneo specijalnu senatorsku odluku ("lex specialis"). Iako je imao sina Britanika, usvojio je Lucija Domicija Ahenobarba, Agripininog sina iz prethodnog braka, koji je dobio ime Neron Klaudije Cezar. Time je mladom Neronu trasiran put. Ostalo je samo da Agripina otruje Klaudija. Ništa lakše. Kao da sva ta poniženja nisu dovoljna, Seneka je u satiričnom prikazi "Ludus de morte Claudii" ("Igra o Klaudijevoj smrti") ismejao njegovo proglašenje za boga.                    

Rimski vladari su, svako na svoj način, obeležili svoje vreme. Hadrijan je podigao zid, dug oko 120 kilometara, kako bi se ogradio od divljih Kaledonjana, koji su naseljavali današnju Škotsku. Avgust je sredio grad i uveo prvu vatrogasni i policisku službu, čije prostorije još postoje u neposrednoj blizini reke Tibar. Neron je poslednji Avgustov potomak, a zbog njega su se 64. godine p.n.e. vatrogasci rastrčali po Rimu.  Navodno je hteo da grad preuredi tako što će ga prvo spaliti. Urbanizam je čudo! U požaru je stradala i kuća samoga Nerona, pa je on na rimskom brežuljku Palatin podigao velelepnu palatu, nazvanu Zlatna palata ("Domus aurea"), čiji ostaci i danas postoje. Kada se Neronova majka usprotivila njegovom braku s Popoejom Sabinom, on ju je, bez razmišljanja, osudio na smrt. Svoju prvu ženu Oktaviju, pod lažnom optužbom za preljubu, prognao je iz Rima, naredivši slugama da joj odrube glavu. Druga žena bila mu je, već pomenuta Popeja, koja je preminula od njegovog udarca u stomak, dok je čekala njegovo drugo dete. Treću ženu, Mesalinu preoteo je od muža, koga je naterao na samoubistvo.  Naveli smo nasilničku stranu njegove ličnost, pa pominimo i njegovu umetničku prirodu; bavio se   slikarstvo i vajarstvom, pevao je i pisao pesme. Sponzorisao je umetnost i organizovao muzička i dramska takmičenja, na kojima je ponekada i sam nastupao. Takve sklonosti, skandalizovale su senatorski stalež i velikim su delom odgovorne za carevu nepopularnost. Česte predstave i ulaganja u infrastrukturu iziskivale su ogromna finansijska sredstva. U to vreme nije bilo MMF-a da pomogne. Senat ga je proglasio državnim neprijateljem. Neron je izvršio samoubistvo, a po Svetonijevim beleškama poslednje reči su mu bile :

"Qualis artifex, pereo!" ("Kakav umetnik, a umirem!")

Njegova je vladavina je, po naređenju Senata, formalno izbrisana iz spiska vladara. to jest urađen je "damnatio memoriae". Po tome je bio jedinstven među rimskim imperatorima.

Rimsko društvo je bilo robovlasničko. Pored slobodnih rimskih građana i ljudi iz rimskih provincija (bez građanskih prava) postojali su  i robovi. Građani su se delili po staležima. Robovi su bili ratni zarobljenici, deca robova ili su to postajali po odluci suda. Robovi koji su bili gladijatori, ako dovoljno dugo prežive, mogli su se nadati slobodi. Brak je, uglavnom, ugovoran, bilo iz političkih ili finansijskih razloga. Muškarac je bio vlasnik robova, žene i dece. Rimska deca su s navršenih sedam godina polazila u školu. Rimljani su bili mnogobošci, sve do Konstantivog vremena. Obožavali su bogove, polubogove i duhove. Zamišljali su ih kao divove s čovečijim likom. Božanstva su uspostavljena po uzoru na grčka. Vrhovni bog bio je Jupiter, Minerva je bila boginja zanata i mudrosti. Mars bog rata, a Venera boljina plodnosti. Bogovima su se prinosile žrtve. U svojim domaćinstvima imali su hram (lararium). Bili su tolerantni prema drugim mnogobožačkim religijama, ali ne i prema hrišćanima. Možda i zato što su učestvovali u ubistvu Isusa Hrista. Moj omiljeni rimski bog je Bahus. Bio je to veseljak, koji je pio vino, a posledica njegovog obožavanja može biti samo blagi mamurluk.

 Prosečni Rimljanin je ustajao, obavljao jutarnju toaletu i oblačio se, a onda bi odlazio po dnevnu alimentaciju. Potom bi pojeo parče hleba umočeno u vino, a onda bi odlazio u wellnes centar na rekreaciju i smaranje sa ortacima. U sumrak dana, ležao bi premoren od napornog i stresnog dana, uživao u obilnoj večeri, gde su opsluživali robovi. Kad bi mu se takav monotoni život smučio, ugovarao bi se brak, a nevesta bi se preseljavala iz roditeljske u mladoženjinu kuću.

 Što se rimske vojske tiče, legije su brojale oko pet hiljada vojnika, a centurije 80. Vojnisi su regrutovani iz redova slobodnih rimskih građana. Mogli su da imaju više žena, a po okončanoj vojne karijere, duge 25 godina, dobijali bi obradivu zemlju ili novčanu otpremninu. Upravo tada susrećemo jednog rimskog legionara, koji pokušava da nas zaustavi, ali mu se suprostavljamo znanjem i sa par evra napojnice. Iznedada čujemo papagaje koji brbljaju :

 "poruka koju tražiš,

u paganskom hramu leži,

u loži gde su braća"

Svaki rimski grad imao je forum, trg na kome su se nalazile javne zgrade. Pored kuće u gradu, mnogi Rimljani su imati i vikednice. Kuće su obavezno imale dvorište (atrium). Sirotinja je živela u zajedničkim višespratnicima, insulama, nalik današnjim višespratnicama. Doduše bez sanitarnog čvora. Porastom visine na kojoj je stanovao rimski građanin, opadao je njegov društveni status. U prizemlju ovih zgrada nalazile su se prodavnice. Bogati su živeli u posebnim kućama, nalik na današnje vile, tzv "domuse" s podovima u raskošnim mozaicima. Domaćinstva su osvetljavana uljanim lampama, od keramike ili bronze. Voda je stizala iz rimskog vodovoda. Tek poneka kuća je imala kupatilo, pa je većina građana odlazila u javna. Muškarci su išli odvojeno od žena. Ako im ni fiskultura ne bi pomogla, lečili su se u banjama, lekovitim biljem, a medecinski instrumenti liče na one koje je kasnije stručno upšotrebljavala Inkvizicija. Pri epidemiji kuge, zaraženi su lečeni na ostrvcetu na reci Tibar. Rimljani su retko doživljavali pedesetu. U početku su kremirani, a kasnije i sahranjivani. Rimski verski zakoni zabranjivali su sahranjivanje u gradu, pa su pokopani van njega, u svojevrsnim ulicama mrtvih. S pojavom hrišćana, otpočelo je sahranjivanje u katakombama.

Vestalske device služile su boginji Vesti. Pomenutu boginju silovao je bog Mars. Device, buduće sveštenice, birane su među devojčicama od 6 do 10 godina. One su imale dva zadatka: da se plamen u hramu ne ugasi i da ne izgube nevinost, a prekršaj je kažnjavanje tako što bi bivalle žive zakopavane. Desetak devojaka je doživelo ovu jezivu sudbinu.

 Zauzvrat, imale su brojne povlastice, pa su smele da se voze kočijama (što ostalim ženama nije bilo dozvoljeno), posedovale su VIP propusnice za raznorazne "evente", a primale su i redovnu državnu platu. Jedna vestalska devica zaljubila se u Cezarevog naslednika, Oktavijana i upustila se u političke spletke (što je bilo strogo zabranjeno). Istorijski nije dokazano da li mu je uz svoje srce, podarila  i svoje devičanstvo. Posle tridesete Vestalkama je prestajala služba i mogle su se udavati i rađati. Ugovoreni brakovi s sveštenicama boginje Veste smatrani su stvarom prestiža u drevnom Rimu.

 Još su luđi bili sledbenici Magna Mater. Oni su verovali da će spasiti prirodu tako što će se kastrirati. Pomenuti ritual obavljali su u martu mesecu, a kao da im to nije bilo dovoljno, dodatno su se šibali.  Dakle, dobro su prošli današnji političari u Kjotu i Kopenhagenu.

 Rimski imperator poreklom iz Niša (Naisus), Konstantin Veliki (306.-337.) uveo je hrišćansto, napisavši zajedno sa Licinijem  Edikt o toleranciji i udarivši time stubove nove religije. On je pobedonosno ujahao u Rim 28. oktobra 312. godine, posle pobede nad Maksencijem. Osnovao je Konstantinopolj, prestonicu budućeg Istočnog rimskog carstva i Vizantije. Umro je u Nikomedeju, negdašnjoj Smirni, a današnjem Izmiru.

 Progon Jevreja otpočinje 25. jula 1556. godine, kada po naređenju pape Pavla IV, bivaju prinuđeni da žive u getu, opasanim visokim zidom. Mogli su da izlaze samo danju i morali su da prisustvuju hrišćanskim bogosluženjima. Geto je opstao do 1870. godine. Samo šestdeset godina kasnije, fašisti su obnovili progon Jevreja. Muzej voštanih figura nudi rekonstrukciju sastanka Musolinijevog kabineta, a poseduje i električnu stolicu, ukoliko su umorni.

 Dolce vita in cita eterna

  Centar Rima je najpraktičnije obići pešice. Centralna gradska zona zove se Campo Marzio, po rimskom bogu rata. Za lokalitete van strogog centra, tu je odlično organizovan gradski prevoz, a sve počinje i završava se na impozantnoj stanici Termini. Ili iznajmite skuter ili bicikl. No budite oprezni; katolička crkva u ovom gradu je otvorila prihvatilište za sirote i uboge. Stoga su novčanici turista moguća meta. Ne pridržava se sva Božija deca deset njegovih zapovesti. Manite se mape i dozvolite sebi da se na trenutak „zagubite" u nekoj rimskoj živopisnoj ulici. Podignite pogled i spazićete simpatične kuće s žaluzinama, balkone prepune cveća i mediteranskog bilja.

 Uživao sam poput Marčela Mastrojanija u dekadentnom životu. Setih se "Praznika u Rimu" i prikrivene princeze Ane (Odri Hebern), koja uživa u društvu novinara koga tumači Gregori Pek. Novinara je, prvobitno trebao da tumači Keri Grant, ali je on to odbio s obrazloženjem da je suviše star da se u njega zaljubi Odri Hebern. Razmišljalo se i o snimanju nastavka, ali se, na svu sreću, od te zamisli odustalo. Film je propagirao sjajne ideale, poput toga da život treba uzeti u svoje ruke, ispuniti sebi želje, uživati u malim stvarima, sedeti u kafeima, plesati ispod tvrđave Sant Anđelo, šetati po kiši, ali i živeti pomalo "na ivici". Nažalost i bolnu spoznaju da je bajka uvek vremenski oročena. Zato i Rim nosi epitet večnog grada, jer je uspešno spojio staro sa novim.

 „U vedroj letnjoj noći čuveni spomenik ostavio je na mene utisak velike i vrlo mršave lobanje sa zaslepljujuće tamnim očnim dupljama u lukovima i svodovima"

(„Put u Rim, Alberto Moravia)

 Amfiteatar Koloseum (Colosseo) na Piazza del Colosseo je podignut između 72.-80. godine u vreme vladavine cara Tita Flavijevca, pa mu je pravo ime Flavijanov amfiteatar. Zašto je, kasnije, dobio ime Koloseum nije poznato. Možda zbog ogromne pozlaćene Neronove statue (36 m) koja ga je krasila. Građevina ima tri sprata, a na svakom su drugačiji stubovi, primenjen je tzv. superimponovani stil. Po Berninijevim rečima dorski stubovi su muški (po proporcijama), a jonski ženski. Ali i dorski stubovi su po strukturi jonski, pošto su satkani od jona. U prizemlju Koloseuma su dorski, na prvom jonski, a na drugom koritski. Konzole su držale jarbole, o koje je bio razapet laneni velum, zaštita od kiše i sunca. Dana 7. jula 2007. Koloseum je proglašen za jedno od novih sedam svetskih čuda. Od juna 2009. godine noću je moguće obići Koloseum. Ovo eliptično zdanje dimenzija 188 puta 156 metara, visoko je 57 metara. Radi dopreme građevinskog materija iz Tivolija, izgrađen je i poseban put širok šest metara. Ulazi su bili numerisani, radi lakšeg snalaženja publike. Mogao je da primi 50 hiljada posetilaca. Nije mi poznato da li je bilo tapkaroša. Osmišljen je tako da ako je bio pun, svi posetioci su mogli da ga napuste u roku od pet minuta, kroz jedan od osamdeset izlaza. Sama latinska reč arena označava pesak koji je upijao krv ubijenih. Jamačno, to je mesto gde se prolivala krv gladijatora i divljih zveri, u prigodnom dekoru. Ali i smaknuća i druge vrste kažnjavanja politički neistomišljenika. Gladijatori bi cara pozdravljali rečima:

 "Ave, Imperator, mortituri te salutant!" (Zdravo, care, pozdravljaju te oni koji će umreti).

 Istovremeno se borilo više parova ratnika ili grupe. Pobednik je rimskom caru prepuštao odluku o životu i smrti pobeđenog. Odluku je donosio na osnovu sugestije publike. Palac podignut nagore značio je da je pobeđeni pošteđen, a nadole, da su mu dani odbrojani. Kada bi to sve dosadilo gledaocima, punili bi arenu vodom i izvodili pomorske borbe (naumahije). Sagradivši podzemne arene, Domicijan je stavio tačku na ovaj vid zabave. Cezaru su zamerali što je za vreme predstava, čitao poštu. To i ne čudi, ako se zna da su borbe trajale čitav dan, od rane zore do mrklog mraka. Sva sreća, da jednom do papa (Sikstu V) nije uspela sumanuta zamisao, da od Koloseuma napravi predionicu vune, kako bi uposlio rimske prostitutke. Kao da one već nisu imale zanat. Najstariji.

Malo humanije, a opet u svrhu zadovoljenja zabave puka osmišljen je hipodrom (Circus Maximus), koje je mogao da primi do 250 hiljada gledalaca. Ostaci trkališta nalaze se u podnožju Aventina. Arena je bila dimenzija 83×370 metara. Start je označavan bacanjem bele maramice. Posle sedam krugova, preživeli bi pobedonosno prolazili pored carske lože. Ovde je bilo važno kad konj, tj. kola prođu kroz cilj, čak i ako bi vozač, tokom trke, ispao.

 Cezarev forum nije otvoren za posete, ali se može videti sa Via dei Fori imperiale. U blizini je i Zlatna palata (Domus Aurea,Via Labicana 136, Palatino). Zidovi su bili optočeni zlatom i sedefom, a odozgo sa tavanica je na zvanice bacano cveće. Nedavno su arheolozi, u okviru palate, pronašli legedarnu rotirajuću sobu (trpezariju), u kojima je Neron organizovao bahanalije i orgije. Pomenuta kružna prostorija, prečnika 15 metara, remek je delo rimskog graditeljstva. Oslanjala se na četiri metra visok stub, a okretala je snaga vode udarima na lopte, koje su se nalazile ispod drvenog poda.Bazeni sa punjeni sumpornom i morskom vodom, nalazili su se na mestu gde je danas Koloseum. Deo podzemnih prostorija, hodnika, Criptoportico, koji su vodili do drugih javnih zdanja, otkriven je za vreme ranesanse. Trenutno su u očajnom stanju, pa su od 1984. godine zatvorene za širu publiku (turiste). Te se nalazilo i amfiteatar, kupatila s akvadutom, veštačko jezero s vrtovima, prepunim zverima koje su uživali u slobodi. Ovde su se nalazile i Trajanove terme. Tu su bili i Fareneski vrtovi, najlepša botanička bašta Evrope. Neronu i dan danas vatrogasci treba da zahvale što imaju posao. Po Tacitu, Neron je pravio sjajne žurke sa obilnom trpezom i burdeljima punim rimskih plemkinja.

 Konstantinov slavoluk (između Via di San Gregorio i Piazza del Coloseo) je trolučan slavoluk, podignut u čast pobede nad Maksencijem, Na njemu nema ničeg hrišćanskog.

 Posmatrajući danas ostatke Rimskog foruma (Foro Romano) na Piazza Santa Maria Nova, teško je zamisliti da je počev od prvog cara Avgusta, ovde bilo mesto rimskog ponosa i antičko jezrgo Rima. Tamo sam otkrio i Vestin hram i palatu vestalskih devica, s dvorištem okruženim tremom. Magičnost ovog mesta najboje se oseća rano izjutra ili u sumrak vrelog letnjeg dana. Nekada je ovo mesto krasila i kolosalna Konstantinova statua izrađena u akrolitskoj tehnici (otkriveni delovi u mermeru, a ostatak u pozlaćenoj bronzi), čije ćete delove pronaći u dvorištu Kapitolskog muzeja.

 Forum je za savremenike, bio ono što su danas za nas šoping milovi i hipermarketi. Više od života! Mesto prepuno mozaika, raskošnih mermernih ulica i ruina hramova. Pa i naš naziv za pijace, potiče od italijanskog naziva za trg (piazza). Prodavali su se ovde parfemi i nakit, a svoje mesto pod suncem, po rečima komediografa Plauta, "tražili su i advokati i parničari, bankari i posrednici, trgovci i prostitutke, vagabundi i prosjaci". No, na ovom mestu su svoje poslednje trenutke proveli i neki velikani, poput Cicerona. Decembra 43. g.p.n.e. žena Marka Antonija, probola je njegov jezik velikom iglom, a njegovu glavu i ruke izložila iza govorničke tribine. Ovde je i spaljeno beživotno Cezarovo telo. Takođe, baš na ovom mestu je Oktavijanova ćerka, Julija optužena za prostituciju.

 Slede Dioklecijanove terme, koje su sa oko 900 kupatila u IV veku bile vrlo popularne. Prostirale su se na 13 hektara. Gradila ih je armija od 40 hiljada hrišćana, koji su ovim činom okajavali greh svoje vere. Istovremeno, su mogle da prime oko 3 hiljada kupača, kojima je na usluzi stajala i bogata biblioteka, koncertna dvorana i vrtovi s fontanama. Od 1889. godine ovde se nalazi Rimski nacionalni muzej.

 Rimljani su rado odlazili i u pozorište. Ta tradicija preuzeta je od Grka. Glumci su bili muškarci pod maskama. Izvodile su se i komedije i tragedije. Ulaznice su bile besplatne. Hleba i igara (panem et circenses). Rimljani su izmislili pantomimu. Muzika se izvodila na fruli, flauti, diplama, horni, liri i činčilama.

 Pantenon (Panthenon), Piazza della Rotonda, podigao je Marko Agripa u I veku, u slavu paganskoj boginji Gei, obnovio Hadrijan 119. godine, a hrišćanska crkva je postao 609. godine. Kupola ima prečnik od 43,3 metara i uzdiže se 22 metara iznad baze. Otvor (okulos) ovog zdanja osam. Neki teolozi kažu da su kroz ovaj otvor utekli demoni, kada je ovo postala hrišćanska crkva. U zidove debele 6 metara ugrađeni su lukovi od cigala, kako bi se rasteretila tavanica. Masivna mesingana vrata su iz rimskog perioda, a mermerni pod iz XIX veka. Unutrašnjost krije grobove Viktora Emanuela II (1820.-1878.) i Rafaela (1483.-1520):

 "Za života priroda se plašila da će je nadmašiti, ali sada, kada je mrtav i ona se boji da će umreti").

 Rafael počiva u antičkom sarkofagu, ispod Lorenceove statue Madone. Kada je sahranjivan njegovom pogrebu nije prisustvovala žena Fornarina sa kojom je živeo. Možda i zbog činjenice da je bio veren sa sestičinom kardinala Bibinija, Marijom. Lord Bajron nije našao prave reči, kojima bi dočarao svoje oduševljenje pri poseti ovom mističnom mestu. U crkvi se nalazi Kapela dela Tera Santa.  Ispod koje se krije drevna masonska ložu. Termin "loža" potiče od zdanja koja su kamenorezci pravili pored katedrala za vreme njihove izgradnje, a predstavljale su zamenu za Hram kralja Solomona u svetoj zemlji. Kostimirana devojka, na ulazu, prenela nam je poruku:

 "Ono što tražite nalazi se na svetoj zemlji

                          istina je na tavanici naslikana… "

Očigledno smo trebali da odemo do države Vatikan i nadaleko čuvene Sikstinske kapele. Rešili smo da o tome bolje promislimo u bašti kafea "La Tazza di Oro"  uz najbolju ledenu kafu koja se može popiti u Rimu.

Trajanov stub visok 42 metara krase urezana latinična slova savršenih proporcija. Na ovom stubu, poput stripa u 17 tambura, opisane su njegove pobede s one strane Dunava, u Trakiji. Podigao ga je Apolodor iz Damaska (106.-113.), a nekada je bio obojen. Trajan je bio imperator na naših prostora. Život je završio tako što se utopio u tračkoj močvari prilikom vojnog pohoda 117. godine, a njegov pepeo i pepeo njegove žene Plotine počivaju u podnožju stuba. U unutrašnjosti stuba nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha. Put je osvetljen malenim prozorčićima, nevidljivim spolja. Trajanova figura krasila je vrh stuba do 1587. godine, kada ju je papa Sikst V zamenio statuom svetog Petra. U muzeju rimske civilizacije, smeštenim u zgradu EUR-a, može se bolje razgledati reprodukcija bareljefa.

 Barokni trgovi Rima

"Obožavam ovaj grad. Pun je zvuka vode, fontane su svuda, veličanstvene i prelepe, ogromna stvorenja od mermera, bogovi i životinje, obnažene devojke rvu se sa konjima, a tone vode, u kaskadama, padaju preko njih"

(Vilijam Fokner, 1954.)

 Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnih osnova, organizovani uz pomoć vertikalnih akcenata (stubova, obeliska  i  fontana). Barok je i nastao u fuziji arhitekture i plastičnih umetnosti (skulpture, reljefa i sl.). Mesečno se iz najpoznatijih gradskih fontana izvadi oko pet hiljada evra. A u Rimu ima dosta fontana i svaka ima svoju legendu.

 Trg Tritron (1642.-1643.) Berninijev prvenac, plod je nemirnog i razigranog uma, u kojem je skulptura poetski progovorila. Četiri delfina se propinju iz bazena, držeći školjku, iz koje izranja morsko božanstvo. Na trgu se nalzi i palata Barberini, reprezentativno izdanje rimske barokne palate. Nju su 1629. godine sagradili Bernini i njegov tadašnji asistent Boromini.

Jedan od najčuvanijih trgova je Piazza Navona sa Berninijevom fontanom Fjumi, fontanom četiri reke (najpoznatije u to vreme; Nil, Gang, Plate i Dunav,1647.-1651.). Na ovalnom trgu, na kome se nekad nalazio Domicijanov stadion (86. g.n.e. a ostaci se nalaza ispod trga). Definisanje trga otpočeo je Pamfili podigavši na njumu porodičnu palatu. Ovde su se od davnina odvijale razne proslave i spektakli. Od 1967. godine trg se ratosiljao automobila.

 Čak i u raju postoje četiri reke. Figure su paganske, a u sredini fontane je obelisk visok 14 metara, donet po izričitom naređenju pape Inoćentija X s Apijanskog puta, tačnije Maksencijevog cirkusa. Na njegovom vrhu nalazi se usamljeni bronzani Pamfilijev golub sa grančicom masline, papin grb. Tu je i palmino drvo, masonski simbol. Za svaki slučaj, ruka figure Dunav je u takvom položaju, za slučaj da se Borominijeva crkva obruši. Lice Nila je pod velom, jer se dugo nije znao gde mu je izvor. Zlobnici tvrde da je i to čin prezira prema fasadi crkve svete Agnes Agone, koju je projektovao Berninijev suparnik. Istine radi, kada je fontana završena, Boromini nije ni počeo s izgradnjom crkve svete Agnes Agone. Reku Plata predstavlja crnac s novčićem (bogatsvo Amerike), a Gang vesla. Sredinom 1651. godine papa dolazi u inspekciju. Bernini raportira da cevovodi nisu spremni, a papa daje blagoslov i sprema se da krene, kad "vuala" voda, u velikom huku, kreće s svih strana. Berninijev rad fontane "Četiri reke" više no ijedan drugi pokazije koliko je veliki umetnik bio ljubitelj pozorišta i pozorišne scenografije. Druge dve fontane su manje poznate, ali i starije : Neptunova i Moro.

 I tada su važne bile veze, pa je Bernini na javnim papskim nabavkama, do nogu potukao konkurenta Borominija, tako što se za njega založio princ Nikola Ludovizi, muž papine nećake. Bernini je izradio model, koji je postavljen tako da ga papa, pri prolasku "slučajno" vidi. Naravno, bio je oduševljen i Bernini je dobio posao. I još jedna sličnost s vremenom sadašnjem; za izradu spomenika korišćen je travertin, nepodesan za fino klesanje, ali se u njemu brže radilo nego u mermeru. I danas, čim uđete na trg, bivate opčinjeni ovim remek delom. Uprkos tome, Bernini je prolazeći trgom, navlačio zavese na svome fijakeru, nezadovoljno mrmljajući:

 "Kako me je sramota što sam ovo izradio tako loše!". U starosti njegova umetnost je postajala uzvišenija, a za fontane, pogotovu ovako razigrane, nije bilo više mesta.

 Crkva svete Agnes Agone, na trgu Navona, ime je dobila po predivnoj devici, kćeri plemića, koja je stradala, pošto nije htela da se uda za momka kojeg su joj namenili. Rimski zakoni nisu dozvoljavali ubistvo devica, naima Agnes je bila devojčica od trinaest godina. Car Dioklecijan naredio je da je obnaže, ali je njena čast volšebno sačuvana, tako što joj je izrasla kosa i priklila njenu nagost. Potom su je vezali su za stub u nameri da je spale. Ni u tome nisu uspeli, pa su joj na kraju odrubili glavu. Sahranjena je 304. godine u katakombama koje se nalaze u ulici Via Nomentana. Njena figura na fasadi crkve, ciničan je Borominijev odgovor na Berninijeve optužbe. No i pored svega, Berninijev bivši učenik i protivnik, sumnjao je u svoj rad, imao je košmare praćene s hipohondričnim halucinacijama, pa se lud od besa probo  mačem 1667. godine.

 No pustimo na stranu mračne teme i uživamjo u remek delima ovih umetnika. Tokom letnjih dana, trg je prepun turista koji ovde uživa, sastaje se i naravno, jede najbolji sladoled u Rimu.

Nota bene: Tri ultimativna mesta za dobar liz:

–    Tre Scalini, Piazza Navona 28/29 (tartufo artigianale)

–    Giolitto, Via degli Uffici del Vicario 40,

–    Gelateria, Via della Maddalena 20,

–     San Crispino, Via della Panetteria 42.

Potom otidite i ubacute novčić u čuvenu fontanu Trevi (Fontana di Tervi), Piazza di Tervi. Fontanu je projektovao 1762. godine Nikola Salvi u stilu visokog baroka. Ispod slavolika pomalja se figura Okeana na kočiji od školjki koje vuku dva konja, jedna ukroćen, a jedan divlji (dva aspekta mora). Ovde se nekada završavao akvadukt Aqua Virgo. O tome svedoči i figura device, koja je vodom osvežila iznurene vojnike. Zato se voda i naziva devičanska. A onda pronađite statuu Neptuna. Moju pažnju je privukla jedna fasada i neonski natpis na njoj, anđeli. Opet ti mali slatki smorovi, pomislio sam. Nikako da im pobegnem. 

 Ovde se želje kupuju za novčić. Potrebno je predhodno fontani okrenuti leđa i desnom rukom preko levog ramena zavrljačiti novčić. Uputstvo za upotrebu je sledeće:

–      jedan novčić ako želite da se ponovo nađete u Rimu,

–     dva ako želite da ozvaničite svoju ljubavnu vezu.

 Na pijaci Compo di Flore nekada se nalazilo Pompejevo pozorište. Sedamnaestog februara 1600. godine ovde je spaljen Đordano Bruno. Na to ukazuje i spomenik podignut u njegovu čast. Ovde se prodaje cveće, voće i povrće. Poput manekena prošetali smo Španskim stepenicama, koje je sagradio Frančesko de Sanktis (1723.-1726.), ne sluteći kakvu će slavu doživeti. Nismo brinuli, dvno su prošla vremena kada su stranci u noći završavali kao španski regruti. A na vidiku nije bilo ni De Sikinih kradljivaca bicikala!

 Kapitolski trg (capitale = prestonica) osmislio je Mikelanđelo. Obnovio je Senatorsku palatu, a s obe strane predvideo dve palate bliznakinje (palatu Konzervatora i Novu palatu iz XVII veka). Do trga vodi  stepenište Cordonata. U muzeju Kapitolino (Museo Capitolino) na Piazza del Compoglio, izložena je najstarija javna kolekcija skulptura, porculana i remek dela Rubensa, Karavađa, Van Djuka i Ticijana. Podignite pogled i razgledajte raskošne kasetne tavanica koje potiču iz negdašnjih palata. Obratite pažnju na statue "Dečaka koji vadi trn", delo nepoznatog grčkog umetnika, "Veneru", "Vučicu" (zadnju šapu je 65. g.p.n.e. pogodio grom, dok je još stajala na Kapitolu). Berninijeva "Meduza" (1640.) nekada prelepa devojka, sa zmijama umesto kose (pošto ju je obeščastio Posejdon), sada je užasno biće, koje može da okameni ljude pogledom. "Kupidon i Psiha" prikazuje dvoje strastvenih ljubavnika u večnom zagrljaju.

 Karavađova "Ciganka gatara" podsetila me je na onu iz Ankone. Na slici kicoš gleda nepoverljivo proročnicu, a ona ga gleda lukavim i pomalo zavodljivim pogledom, dok mu sa prsta skida prsten. U tehnici "opus sectile" izrađena je slika koja prikazuje tigricu koja kidiše na volove. Onda pronađite  antičkog pana, Satira koji se odmara (Satiro detto "Della Valle"). Ovaj simpatični stvor pronađen je na Teatro di Pompeo in Campo Marzio. Ispred muzeja je replika, a u muzeju orginal Marka Aurelija na konju. Lep primer rimskog realizma s kraja II veka, koji je prenet s Laternskog trga 1535. godine. Spomenik je preživeo, zahvaljujući tome što je narod mislio da konja jaše hrišćanin Konstantin i poštedeo ga. Nažalost, ne i njegovu pozlatu. Za vreme Musolinija eksponati su izmešteni, a Duče je ovde smestio svoj politički štab. Posle II svetskog rata, ovde je smešteno oko 300 porodica beskućnika. Grejući se tokom hladnih dana oštetili su mnogobrojne freske. U podnožju Kapitola, levo, nalaze se ostaci jedine preostale rimske insule.

Tokom renesanse, građani su kačili parole na rimske statue, kako bi nešto poručili vlastima. Danas su tu zidovi i raznobojni sprejevi.

 Duče, Benito Musolini naredio je uništavanje gradskog jezgra, kako bi trasirao Via dei Fori Imperiali, koja od Koloseuma vodi do Foruma. Ova ulica trebala je da bude poligon za vojne parade, koje bi on posmatrao s balkona palate Venecija. Ovo renesansno zdanje, 1455. godine, podgao je budući papa Pavle II, kao papsku rezidenciju. U nju će se, kasnije, useliti venecijanska ambrasada, pa od 1797. godine austrijska. U Nacionalnom muzeju s lepom zbirkom srednjovekovne umetnosti u okviru Palate Venecije, za vreme našeg boravka organizovana je izložba „Leonardov um". Na izložbi se mogu videti mašine napravljene na osnovu Da Vinčijevih nacrta, multimedijalne prezentacije njegovih dela, kao i dva platna, od kojeg je na jednom „Leda i labud", kao i nacrte iz čuvenog Codex Atlanticus, projekte za teatar u Milanu. 

Oltar otadžbine, sagrađen 1885. godine, na Piazza Venezia zaklonio je Kapitol. Ovo snežnobelo zdanje od krečnjaka odudara od karakteristično toplih, bledožutih do tamnocrvenih tonova Rima. U podnožju statue Rima nalazi se grob neznanog junaka, s posmrtnim ostacima vojnika poginulog u I svetskom ratu. Dve stepenišne rampe vode do gorstasne konjičke statue kralja ujedinitelja Viktora Emanuela II, podignut u čast pedestogodišnjice ujedinjenja Italije. Tu susrećemo i italijanske čuvare reda i zakona.

 Bilo je krajnje vreme za predah i ručak. U neposrednoj blizini trga Navona natrčali smo na simpatični restoran. Natrčali i zadržali se. Kao što to umeju Robert De Niro i Mel Gibson. Uživali smo u salati od svežih pečurki, pršuta i sirovog spanaća uz čašu dobrog vina. Napunili smo baterije i bili spremni za dalje istraživanje grada. Tako siti mogli smo da odolimo izazovu bakalnice s delikatesima (Salumeria e Vineria) gde se degustacija obavljala na licu mesta, u ušuškanoj ulici Via dei Giubbonnari 21-22 (www.anticofornoroscioli.com). Na tiberskom ostvu nalazila se pijaca, na kojoj se prodavala pšenica, ulje, vino, drvo, mermer. Ali i tamnica za one osuđene na smrt. Prilike u crnim perelinama s kukuljicama, nudili su osuđenicima oprost grehova. Izgleda da nismo bili grešni. Nije bilo ni traga ni glasa od pomenute gospode u crnom.

Tajne vatikanskih katakombi

"deos fortioribus adesse."

(bogovi pomažu hrabrima)

Lateranskim ugovorom između Svete Stolice i Italije (Musolinija) 11. februara 1929. godine stvorena je vatikanska država (Država Vatikanskog grada) oko bazilike svetog Petra (Cittá del Vatikano), najmanju država na svetu (Limen apostolorum), površine od 44 hektara i sa oko hiljadu stanovnika. Na ime oštete za izgubljene teritorije papa je inkasirao tadašnjih milijardu i 750 miliona lira. Današnja vatikanska imovina procenjuje se na 36 milijardi evra. Godišnji prihodi ove mini države su oko 22 miliona evra. Po državnom uređenju Vatikan je apsolutna monarhija, rezidencija papa od 1377. godine. Zastava vatikanske države je belo žuta sa ukrštenim ključevima. Ako se u nečemu ova država približila nebesima, onda je to što ona predstavlja poreski raj, naime ovde se porez ne naplaćuje. Vatikan, ima svoju štampariju, biblioteku sa preko milion naslova, izdaje novac, poštanske marke, ima sopstvenu radio stanicu Radio Vatikan. Radio Vatikan je saopštio da će početi da emituje reklame prvi put u istoriji dugoj 78 godina. U programu će se "ideološki" podobne reklame preplitati sa papinim porukama. Prva reklama italijanskog energetskog giganta Enel će početi da se emituje na pet jezika: italijanskom, engleskom, španskom, francuskom i nemačkom, saopštili su zvaničnici Vatikana. Od 1983. Vatikan emituje i TV program. Godinu dana kasnije Vatikan je stavljen na listu svetske baštine UNESCO-a.

 "A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tom kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati..

I daću ti ključeve od nebeskog carstva: i šta svezeš na zemlji, biće svezano na nebesima i što razrešiš na zemlji, biće razrešeno na nebesima…"

(Biblija, Jevanđelje po Mateju, glava 16:13-19)

Sveti Petar bio je prvi rimski papa. Za veliki požar 64. godine imperator Neron je optužio i kaznio hrišćane. Među optuženima bio je i Petar, kojeg je Isus proglasio kamenom temeljcem crkve. Pošto nije bio Rimljanin, nije mu odrubljena glava kao Pavlu, već je išiban i razapet naopačke na krst u carskom cirkusu. Razapet je naopačke, jer je smatrao da nije dostojan, da skomča na isti način kao Hrist. Kažu, da je svoj ovozemaljski život okončao baš na ovom mestu, a počiva u kripti bazilike koja nosi njegovo ime, tačno ispod centralne kupole (La tombo di San Pietro). Mračnim i uskim stepeništem iz kapele Paoline, stiže se do mesta gde je navodno sahranjen apostol Petar. Topografije kripte je iz Hristovog vremena, do groba svetog Petra dolazi se penjići se uz prvobitno vatikansko brdo. Ovde se nalazi čitav niz paganskih grobova, s statuama Horusa, ninfi, Venere i Dionisa. Što je i logično, pošto su pagani u Petrovo vreme činili većinu. Vidljive su i zidine prvobitne Konstantinove bazilike. Grobnice su nekad bile na otvorenom. Arheološka iskopavanja nisu potvrdila ovu tvrdnju, jep po nekim istoričarima sveti Petar, nije ni stugao u Rim, već je skončao u jerusalimskom zatvoru.

 U Vatikan se ulazi na jedan od tri ulaza za turiste:

 –      Trg svetog Petra,

–      Arco della Campane kod bazilike svetog Petra i

–      Vatikanski muzeji i galerije na severnim zidinama.

 Švajcarsku gardu je 22. januara 1506. godine osnovao papa Julije II. Jedini put za vreme njihove službe papa je zarobljen od strane Napoleona 1798, kada je i garda nakratko raspuštena. Za vreme II svetskog rata, kada je Hitlerova armija ušla u Rim, gardisti su obukli plave uniforme i Nemce dočekali iz mitraljeskih gnezda. Time su sprečili da nemački vojnici otmu i ubiju papu Klementa VII. Dobro su reagovali i  kada je 13. maja 1981. godine na Trgu svetog Petra pokušan atentat na Jovana Pavla II.

Jedan od glavnih aktera tog događaja, gardista Alojz Esterman uskočio je u papino vozilo, koje se nalazilo u pokretu, štiteći Jovana Pavla II svojim telom. Ubrzo je postao heroj, a 1998. i vrhovni komandant garde. Nekoliko sati posle proglašenja za komandanta pronađen je mrtav u svom stanu, zajedno sa svojom ženom Gledis Meza Romero i Sedrikom Tornejem, još jednim gardistom. Prema zvaničnom izveštaju Vatikana, objavljenom posle devetomesečne istrage, Sedrik Tornej je počinio ubistva, da bi nakon toga počinio i samoubistvo, navodno zbog Estermanovih kritika. Esterman i njegova supruga bili su pripadnici organizacije Opus dea. ”Opus Dei” u prevodu ”Delo Božije” naziv  je tajne, konzervativne i elitističke rimokatoličke organizacije sveštenika i laika. Osnovana  je drugog oktobra 1928. godine u Španiji. Središte organizacije izmešteno je 1946. godine u Rim, u luksuznu ”Ecriva-Villa Tevere”. Idejni tvorac i osnivač ove organizacije je opat Hozemarija Eskriva de Balager, koji je svoje poglede izložio u knjizi ”Put” (El camino). Papa Jovan Pavle II proglasio ga je za svetca. Oko sedamdeset posto članova ove organizacije "supernumerariji", koji su zaposleni i u braku. Postoje još dve vrste članova; "numerariji" i "pridruženi prelaturi", koji žive u celibatu, kao i prijatelji (kooperanti). Neki od članova praktikuju samokažnjavanje bičevanjem ili nošenjem bodljikavog lanca oko bedara.

Sedište švajcarske garde nalazi se severoistočno od bazilike svetog Petra, pored "Il Korpo di Vigilance", u prizemnoj kamenoj zgradi. Ulaz čuvaju stražari, mirni kao da su skamenjeni. Ali, ako pokušate da uđete negde gde ne bi trebalo, stražari će vam preprečiti put, tako što će ukrstiti koplja. Unutar prostorije nalazi se špalir muških statua, dela Mikelanđela, Bramantea i Berninija, koje su 1857. godine, po naređenu pape Pija IX kastrirani, a gipsano smokvino lišće je tu, da pričinjenu štetu prikrije.

 Švajcarsku gardu, najmalobrojniju vojsku na svetu, čine muškarci regrutovani u jednom od četiri švajcarska kantona, stari između 19 i 30 godina, visoki oko 1,80 metara, neoženjeni, koji su odslužili švajcarsku vojsku. Nju od osnivanja čine četiri oficira, 23 podoficira, 80 vojnika, dva dobošara i jedan vojni sveštenik. Uniforma švajcarske garde čini prugastra plavo-zlatna tunika, sa odgovarajućim pantalonama i kamašnama. Sastoji se od 154 dela i ručno se šije. Pogrešno se veruje da je ovaj pozorišni kostim osmislio Mikelanđelo, tu uniformu dizajnirao je Žil Repon 1914. godine inspirisan Rafaelovim delom. Obični vojnici na šlemu nose perje crvene boje, crno je na šlemovima dobošara, bela označava podoficire, a ljubičasta oficire. Perje se nabavlja u Južnoj Africi, a obnavlja se svake tri godine, a boji ga i ručno oblikuje majstor iz Firence. Na nogama imaju crne cipele, nalik na papuče, a na glavi crnu filcanu beretku. Naoružani su "halebardama", kopljima dužine oko dva metra, sa naoštrenim sečivom s jedne i kukom sa druge strane. Ovo oružje koristili su i krstaši. Zastava je još jedno od osnovnih obeležja garde i njen izgled se stalno menja, sa dolaskom svakog novog pape i glavnog zapovednika garde. U osnovi se nalazi veliki beli krst, koji zastavu deli na četiri dela. U centru se nalazi grb zapovednika garde, u donjem desnom uglu grb pape Klementa VII, u gornjem levom uglu grb aktuelnog pape, a u ostalim delovima su boje Švajcarske garde. Gardisti polažu zakletvu 6. maja, kao sećanje na opsadu Rima 1527. godine i smrt 147 gardista.

 Godine 2008, postojala je ideja da njihov posao preuzime italijanska žandarmerija. Glavni krivac za ovu neočekivanu promenu je Tarcisio Bertone, uticajni sekretar Vatikana. Bio je to razlog zbog kojeg je pukovnik doktor Elmar Teodor Mader, glavnokomandujući Švajcarske garde, podneo ostavku. Njegov petogodišnji mandat isticao je u avgustu 2008. godine  i nije želeo da ga produži. U maju 2009. godine novi komadant, Danijel Anrig, razmatra novu mogućnost: da u gardu regrutuje i žene.

 Kada sveti otac, papa ispusti svoju plemenitu dušu, komornik, njegov savetnik iz reda kardinala tri puta ga kuca u čelo zlatnim čekićem i pita da li je tu. Ako nema odgovora, znači da je papa pokojni, lomi se njegov prsten i priprema se konklava, izbor novog pape. Reč konklava izvedena je od reči "con clave" što u prevodu znači "pod ključem". U upotrebu ju je uveo papa Grgur. Po okupljanju kardinala služi se misa, a pehar korišćen u toku nje, koristiće se i za glasanje. Konklava zaseda neprekidno u Sikstinskoj kapeli, dok se ne izabere novi poglavar Rimokatoličke crkve (glasanje dvaputa dnevno, izjutra i uveče). Dim koji se vidi na trgu potiče od glasačkih listića, tako da provere glasanja nema. Ako iz dimnjaka pokulja crni dim (dodaje se vlažna slama), papa nije izabran i izbor se ponavlja. Radi kontrole vino se donosi u providnim staklenim bocama, a pilići preseku napola. Da se nešto ne bi tajno prošvercovalo. Ako se papa ne izabere za tri dana od početka zasedanja konklave, kardinali dobijaju samo jedan obrok dnevno, idu na dijetu. Papa je izabran (Papa habemus) kada se iz dimnjaka pojavi beli dim. Bela dim je od suve slame i mada se u današnje vreme koriste hemikalije, još je teško razlikovati beli od crnog dima. Tada novoizbrani papa dobija crveni šešir, ribarske papuče i prsten. Pokojni Jovan Pavle II, papa izabran 1978. godine, stranac posle dužeg vremena (Karol Vojtila, nadbiskup Krakova), je za smeštaj kardinala za vreme konklave odredio Dom svete Marte. Za vreme svoje vladavine proizveo je rekordan broj kardinala, 231. Samo u jednom danu proglasio ih je 42. Ako je papa u rezidenciji, moguće je da vas primi u javnu audenciju, ako ste se predhodno najavili na telefon: 06 6998 5863.

 Papa Sergije III začeo je sa ljubavnicom Marozijom sina Oktavija, koji je takođe postao papa (Jovan XII 955.-964.). Dante Aligijeri je jednog papa (Bonifacije VIII) prikazao u "Božanskoj komediji" smestivši ga u "Pakao". Sveštenik Martin Luter, došavši u Rim, 1510. godine, zatekao je crkvu ogrezlu u korupciju. Protestanske grupe smatrale su da papstvo treba ukinuti, neke su čak tvrdile da je to delo đavola. Jovan Papa I otrovan je digitalisom, kako bi se zabašurio skandal s proneverom Vatikanske banke.

 Bazilika svetog Petra široka je 186 metara, duga 211, visoka 44 do 199 metara ispod kupole. Može da primi fascinantnih 60 hiljada vernika istovremeno. Rađena je po Mikelanđelovim projektima, čak 120 godina. Prvobitnu crkvu, nad sveteljevim grobom, podigao je prvi hrišćanski vlladar Rima, Konstantin u IV veku. Tamo se nalaze i vatikanske pećine. Krov ove bogomolje (120 m) krase statue Hrista, Jovana Krstitelja i ostalih apostola, izuzev Petra, koji, valjda, počiva ispod ove crkve. Sa prozora ove bogomolje vernicima se obraća papa, a za praznike upućuje uobičajni blagoslov "Urbi et orbi" (Za grad (Rim) i za svet). Nad papskim oltarom nalazi se čuveni baldahin s pčelama, kontraverzno Berninijevo delo (1624.-1633.), za čiju je izradu skinuta bronza sa Pantenona. Izuvijani stubovi baldahina su link s Solomonovim hramom u Jerusalimu. Radnici su pri izradi ovog dela obolevali, desilo se to čak i samom papi Urbanu VIII, pa se govorkalo o kletvi Hristovog vikara. Iz ove, najsvetlije hrišćanske bogomolje, izneto je pregršt paganskih relikvija, toliko skaradnih, da su završile u mutnim vodama Tibra. Ispod ovog baldahina papa drži misu. Crkva svetog Petra krasi jedino potpisano Mikelanđelovo delo „Oplakivanje" („Pietra", 1499.). Naime, mnogi su prisvajali ovo delo i uvređeni umetnik se potpisao na Bogorodičiom ramenu. Bronzana statua svetog Petra, iz XIII veka, predmet je poštovanja vernika, koji dolaze da bi celivali svetiteljsko stopalo. Bronza za ovu statuu dobijena je topljenjem Jupiterove. Stolica svetog Petra "Eccelesia Triumphans" nalazi se u glavnoj apsidi liturgijskog istočnog krila bazilike. Srednjovekovna stolica optočena je pozlaćenom bronzom. Pored upražnjenog prestola stoje dva anđela. Pod zracima julskog sunca, koja je do prestola dopirala kroz baldahin visok 29 metara, deluje nestvarno, kao da lebdi nad podom bazilike. Pape su htele da Rim bude umetnička riznica sveta. I u tome su uspele. Tako sam pronašao i Berninijevog Longina, rimskog vojnika kaji je milosrdno probo Isusa razapetog na krstu. Kao i 28 stepenika iz Pilatove palate, po kojima je gazio Isus, deo krsta na kojem je bio razapet i maramicu na kojoj je utisnut njegov lik.

Trg svetog Petra, ogromni trapezoidni prostor, trasiran je 1656.-1667. godine po planovima Đanlorenca Berninija (1598-1680) u obliku elipse s četvororednom kolonadom sastavljenom od 284 jonska stuba i sa 140 statua svetaca. Kleštima dve slobodno postavljene kolonade majstorski je zatvorio trg. Time je dobio željeni izgled iz vazduha, izgled raširenih ruku crkve, koja srdačno dočekuje vernike u majčinski zagrljaj. Bernini je planirao i treću kolonadu, koja nikada nije ugledala svetlost dana. Savršena elipsa koju čine dva luka kolonada, stvara optičku varku nestajanja stubova, ako se stane u jednu od dve, označene žižne tačke. Egipatski obelisk visok 25 metara u sredini trga potiče iz I veka pre nove ere. Bio je to prvi granitni monolit (visok oko 25 metara, a tešak 350 tona) koji je izmešten sa orginalne lokacije. Obelisk je u fokusu, a s obe strane su izmeštene veličanstvene fontane. U Rim ga je preneo Kaligula za svoj cirkus. Na današnje mesto ga je premestio papa Sikst V (1585.-1590.), naredivši apsolutnu tišinu. Onog ko bi čak i kinuo na trgu su čekala spremna vešala. Čak 800 ljudi i 75 konja naprezalo se do granica izdržljivosti, kada  se trgom iznenada prolomio uzvik:

 "Acqua alle funi" (Pokvasite užad).

 Operacija je uspela, a papa umesto da po naredbi likvidira neposlušnog radnika, čestitao mu je i blagoslovio ga. U vatikansokom dvorištu. pogledao sam statue u podu, reljefe (markere) i ugledao onaj koji simboliše vazduh. Zapadni vetar (West Ponente) ili Božiji dah (Respivo di Dio). Tada sam pronašao i "in hoc signo vinces" (znaku u kojem ću pobediti). Simbol snage i hrabrosti. Istrajnosti i upornosti. Reljef bika. Torro-a. Apisa. Moj horoskopski znak. Životinju koja je mesto našla i na porodičnom grbu Borudžija.   

 Vatikanski muzeji datiraju iz vremena pape Julija II, dakle iz XVI veka. Zbirka se i dalje obogaćuje značajnim umetničkim delima. Dok posmatram bogate riznice vatikanskog muzeja (egipatska, etrurska, galerija svećnjaka, tapiserija, geografskih karata i mapa, slušam muziku grupe "Enigma" i njihov hit "Mia colpa". Ima ljudi koji osete krivicu kad nešto učine, kad zadovolje neku svoju potrebu. Ja ne. Uvek sam se kajao zbog stvari koje nisam uradio, retko zbog onih koje sam učinio. U vatikanskom muzeju 1407 soba smešteno je izuzetnih 60 hiljada umetničkih dela. Posle Luvra, najfascinantnija kolekcija. Pred vašim očima promiču dela Mikelanđela, Rafaela, Da Vinčija, Berninija i Botičelija. U Muséo Vaticano ulazi se Mikelanđelovim čuvenim spiralnim stepeništem.

 Vatikanska apostolska biblioteka, osnovana papskom poveljom 1475. godine, jedna je od najbogatijih na svetu, sa preko 200 hiljada rukopisa i oko 2 miliona štampanih knjiga. Čitaonice su bogato dekorisane, s freskama, policama u intarziji i knjigama uvezanim u kožni povez. Pogledajte ih na: www.vatican.va/library_archives/vat_library.

 Tajni vatikanski arhiv (L’Archivio Secreto Vaticano), u kojem Robert Langdon, nalazi ključ za rešenje tajne iluminata, nalazi se u dvorištu Bramante. Pridev tajni u ovom slučaju označava da je privatni, pošto sadrži prepisku papa. Police duge osamdeset kilometara, na kojima leži šezdeset hiljada spisa. Ovde ćete pronaći ahrive inkvizicije, zapise s suđenja, akterima potkazivanja i slične spise. Ovi arhivi su za javnost otvoreni krajem XIX veka, posle pritiska Đuzepea Garibaldija, a danas ih može svako prelistati na Internet stranici: www.vatican.va/library_archives/vat_secret_archives/. Arhiv i biblioteka spojeni su terasom, a u blizini je mali kafe gde možete nešto popiti i prezalogajiti, ako se zanesete u bogatu pisanu građu. U biblioteci se zahteva konvencionalno oblačenje.

 Na tavanici Sikstinske kapele (nazvane po papi Sikstu IV), pored poznate freske izgnanstva iz raja, kada su Adam i Eva bili diskvalifikovani zbog jedne životinje i jedne voćke, ali su stekli seksualnost i okusili greh, ugledah drugu, koja se zove „Stvaranje Adama". Pogledah je i zanemeh. Ono što sam ugledao, uošte nije odgovaralo nazivu ove čuvene freske, Adam i Bog su ležali jedan naspram drugog, kao jednaki i dodirivali se prstima. Ili su se mirili ili su jedan drugom prenosili energiju. Po Bibliji Bog je čoveka stvorio kao svoj odraz na zemlji "kao gospodara riba u moru i ptica na nebu i svih zveri na zemlji…". Još jednom bacih pogled i ugledah još jedan bizaran detalj; Bog je imao uprljana stopala. Još jedna šifra. Još jedan marifetluk renesansnog šereta, Mikelanđela Bonarotija (1475.-1564.). Genijalno! Našao se tu i maleni Isus i Bogorodica, koja mu je okrenula glavu u znak samilosti, kao i odrana koža svetog Bartolomeja s crtama lica slična Mikelanđelovim. Freske su zadnji put očišćene devedesetih godina XX veka. Neočekivano, prišao nam je nasmejani japanski turista, s fotoaparatom, ali umesto da nas slika, nespretno ga je ispistio. Dok se saginjao da ga pokupi, došapnuo nam je:

 "Potražite čoveka koji zastupa našu stvar. Cosa nostra!" 

 Izašli smo i u daljini ugledali čudnu kamenu građevinu, na samoj obali reke Tibar, kružni zamak opkoljen četvrtastom tvrđavom. Bila je to Anđeoska tvrđava (Sant Angelo) koju je sagradio car Hadrijan (117.-138.) za svoj mauzolej. Tvrđava je, kasnije, poslužila kao nepobedivi bedem najezdama Berbera i Mavara. Visoko na vrhu zamka zasedeo je još jedan, ovog puta bronzani anđeo. U ruci je držao mač. Zamak ima čitav niz tajnih ulaza, skrivenih odaja, prolaza i hodnika. S Vatikanom je povezan uskim prolazom "Il Pasetom" dugim tri kilometra, sagrađenim za vreme pape Lava IV (847.-855.). Poslužio je papi Klimentu VII 1527. godine za beg od dvadeset hiljada vojnika Karla V. Tada je 147 švajcarskih gardista od ukupno 189, koji su obezbeđivali papinu odstupnicu pobijeni. Većini tadašnjih gardista vojni rok je istekao i trebali su da budu otpušteni iz službe. Zbog rata njihov odlazak je odložen na neodređeno vreme. Tako je većina od njih strada zbog svog profesionalizma. Pljačkanje Rima trajalo je osam dana i za to vreme su nepovratno izgubljena mnoga vredna umetnička dela. Time se okončao i period renesanse. Papin uticaj je oslabio. U tvrđavi je i papska prostorija s muralima obnaženih žena, sličnim onim koje danas susrećemo u "Playboy-u" i sličnim magazinima. Tvrđava je služila i kao tamnica ne samo za najokorelije zločince, već i viteze templare i braću slobodne zidare. Inkvizicija se ovde iskazala u svom punom sjaju. U tvrđavu se uspinje orginalnim stepeništem iz Hadrijanovog vremena. Od 1886. godine u nju se ulazi preko kamenog mosta sa skulpturama u broju meseci u godini. Bernini je most Sant Anđelo (1667.-1672.) ukrasio sa deset skulptura anđela, svetim Petrom i Pavlom. Za to postoji par razloga. Ovo je put koju vodi na teritoriju Vatikana. Drugi je taj što je Rim 589. godine zadesila epidemija kuge. Sledeće godine za papu je izabran Grgur, koji je organizovao procesiju od Santa Marija Mađore do bazilike Svetog Petra. Kada se povorka približila ovom mestu, ukazao se arhangel Mihailo. Zamahao je mačem, a epidemija je okončana. Simbolički, ovaj most predstavlja put spasenja. Prva asocijacija bio mi je Karlov most u Pragu. Čuvene anđele (1668-1669.) naručio je Klement I Rospiljozi. Po načinu na koji su napravljeni, bilo je jasno da nikada nije planirano da se postave na most. Bili su isuviše uglačani i suviše skupo plaćeni. Onako natprirodne veličine, noseći instrumente Hristovih muka, isklesani su pod budnim Berninjevim okom. No, nisu svi anđeli načinjeni podjednako vešto, tačno se vidi gde je majstor uzeo učešće. Radi se o Anđelu s trnovim vencem i Anđelu s natpisom "I.N.R.I". Interesantno je da je i kopiju Anđela s natpisom izradio lično Bernini. Ponešeni ovom lepotom, zaboravili smo na vreme. Pogledah na kazaljke sata i zapanjih se. Bili je vreme za pokret. Zaustavio sam prvi taksi i rekao:

 "Roma Termini, presto, per favore!"

 Kasnimo! Rim je blistao na julskoj mesečini, dok su gume našeg taksija marke „Alfa Romeo" mazile rimsku kaldrmu. Mimoišli smo Severove bedeme i potrčali ka peronu, na kome je već bio postavljen voz. Nažalost, napuštali smo ovaj prelepi grad, kako bismo se prigradskom železnicom, a onda autobusom odbacili do našeg hostela na kraju grada. Utehu smo našli u činjenici da nas je čekao još jedan dan. Još jedan dan u Rimu. Još jedan dan za rešenje misterije.