Srce Santorinija

Da odmah bude jasno, tamo nema mora, crnog peska ili pogleda sa litica, ali tamo možete pronaći izuzetne taverne, zelenilo (o da, to je retkost), domaće vino, ljubazne meštane, skrovište od haosa i buke koju donose turisti, autentične ostatke netaknute kikladske arhitekture i atmosferu mediterana kakvu možete sresti još samo u filmovima ili romanima. Takva mesta „tavore" neotkrivena. I to je dobro, jer tako ostrvo zadržava svoj „unutrašnji" mir. Popularnija mesta su skrenula pažnju na sebe ostavljajući druge vredne toponime u senci. Ovaj tekst će otkriti samo par takvih mesta koja su mi ostala u dubljem i lepšem sećanju nego ona najpoznatija na ostrvu.

A da biste ih i Vi upoznali, ne treba uraditi ništa komplikovano. Za početak iznajmite automobil, biće tako najlakše. Rent-a-car otprilike košta oko 350 evra za 10 dana. Znam, malo i nije „povoljno", ali, ukoliko se taj trošak podeli na više ljudi, komfor je neprocenljiv, a dostižan. To vam daje bitnu prednost, ne samo da vidite celo ostrvo, već i da lako i brzo stignete do svih plaža na Santoriniju (a ima raznih boja i kolorita).
I to je zapravo sve. Jer, kad ste iznajmili automobil, dovoljno je da par puta u toku boravka skrenete malo sa glavnog puta. Santorini je maleno ostrvo, vrlo je pregledno (skoro golim okom) i mogućnost zabune ili „gubljenja" skoro i ne postoji. Ne brinite, čak i ako shvatite da ste pogrešili i da u manje poznatim mestima nema ničeg interesantnog, gubitak vremena će biti jedva pola časa, a verovatnije je da ćete doživeti nešto što ćete pamtiti ceo život.

Prvo mesto koje sam uopšte ugledao na Santoriniju je bilo maleno mesto Megalohori (Megalochori) u čijoj smo blizini bili smešteni. Ono se nalazi na jugozapadu ostrva, blizu unutrašnje litice, svega 200 metara od glavnog puta koji povezuje južni i severni deo Santorinija. Početak nije obećavao. Nakon noćnog sletanja i smeštanja u hotel, uputili smo se peške da centra najbližeg mesta. Skretanje sa glavnog puta je neugledno i sumorno, a prve kuće u mestu su vrlo neuređene. Međutim, glad nas je naterala da ipak „istrajemo" i ubrzo smo prošli kroz veliki kameni slavoluk koji simbolički određuje početak centra mesta. Trg na koji smo naišli je najblaže rečeno bio vrlo, vrlo prijatno iznenađenje. Osvetljen diskretnim sitnim sijalicama, odisao je romantičnom i spontanom atmosferom. Centrom trga dominira ogromno drvo pod čijom su krošnjom smeštene bašte restorana. Puno cveća unaokolo koloritno razigravaju belinu kikladske arhitekture. Kaldrmisano tlo, nekoliko klupa, prijatna klima, intimna atmosfera po meri čoveka. Dva restorana zauzimaju najveći prostor, to su odlične taverne sa vrlo pristojnom hranom i jako lepim inventarom u starinskom grčkom stilu. Cene su garantovano dosta jeftinije u poređenju sa ostalim „hit" mestima na Ostrvu. Mesta uvek ima, ali daleko od toga da je trg bio prazan. Megalohori rado posećuju oni koji jednom otkriju šarm ovog mesta. Naravno, tamo nećete sresti pijane engleske turiste ili vrele španske tinejdžere, ali to je ogroman plus ukoliko želite da večerate u odmerenoj amosferi. Ljubaznost Grka, koju svi tako zdušno prepričavaju, ja sam sreo iskreno samo u ovom mestu. Domaćini restorana su topli ljudi, ugostitelji i naslednici porodičnog biznisa i tradicije. Večera, diskretna tradicionalna muzika, žamor – to je bio seting za moje prvo veče na Santoriniju.

Tokom boravka smo posećivali Megalohori i u toku dana. Koristili smo to mesto za ručak, da se sakrijemo od naleta neverovatno vrelog sunca i za uživanje u fotogarisanju. Danju je mesto bilo skoro pusto, poneki meštanin prođe pored Vas i nestane u nekom ulazu. Ali danju je mesto možda zati još i lepše. Sve ono što je noću samo interesantna silueta, sada postaje zvonik, crkva, većnica, blještavo bela fasada sa svetlo plavim detaljima ili stepenište koje vodi kroz uzane useke između kuća. Pridevi kojima mogu opisati te slike su klasični: živopisno, pitoreskno, netaknuto, skormno, šarmantno, intimno, ali, kad se sve to spoji u jedno, ulice Megalohorija postaju scenografija vašeg ličnog Mediteranea. Uzane ulice se račvaju potpuno nepredvidivo i pružaju obilje sjajnih kadrova za fotografisanje. A ako se iscrpite, jednostavno se opet vratite na glavni trg i sednete u restoran gde možete pojesti dnevni meni (vrlo ekonomična solucija).

Nedaleko od Megalohorija (vidi se vrlo jasno), leži Pirgos, možda „na oko" i najlepše kontinentalno mesto Santorinija. Nalazi se na jedinom brdu u centralnom delu ostrva i uzdiže se skladno i stepenasto ka krunskoj građevini ovog mesta – tvrđavi sa koje se pruža divan pogled na celo ostrvo (360 stepeni). Recimo da je to prva jedinstvena stvar vezana za ovaj grad. Ali ne i jedina. Put do tvrđave vodi kroz dvorišta i uske ulice ovog gradića. Poetski rečeno, Pirgos je čuvar ostrva i gde god da krenete po Santoriniju verovatno ćete ga stalno viđati zbog njegovog položaja. Naravno, retko ko zalazi u Pirgos jer je zapravo najudaljenije mesto od mora, ali zabluda je da ga treba zaobići. Konačni rezultat lagane šetnje ka tvrđavi i najvišem mestu ostrva vredi truda. Ako ne zbog divnog pogleda, onda makar da se podsetite vetra koji na vrhu uvek duva.
Pirgos je veći od Megalohorija, važi za administrativni centar ostrva i odlično je povezan sa ostatkom ostrva pa se do njega može doći i gradskim aprevozom. Većina trgovina i restorana se nalazi u blizini kružnog trga na ulazu u grad gde je u glavna autobuska stanica. Pirgos je (po meni) „najlokalnije" mesto na Santoriniju i ukoliko ste znatiželjni da vidite kako žive pravi Santorinjani koje turisti verovatno ni najmanje ne interesuju, to je pravo mesto. Ispred svakog ulaza se „nateže" kafica, stari ljudi „kradu bogu dane" i tračare (verovatno o ovima iz Megalohorija). Iskreno, nakon jednog odlaska u Pirgos, imao sam utisak da sam sve video što treba obići, ali upravo je zato i zgodan izlet – nije zahtevno. Jedino mi ostaje krivo što nismo jednom i noću obišli tvrdjavu jer Santorini noću svetli kao božićna jelka, a to bi bilo dobro videti sa visine.

Sve u svemu, svako ko ima afiniteta da uvek na putovanjima otkriva pravu aromu nekog dela sveta, mora posetiti i kontinentalni deo Santorinija. Autor ovog teksta je bio i u ostalim mestima unutrašnjosti ostrva (Exo Gonia, Mesaria, Emporio, Akrotiri) i u svakom sam mestu pronašao nešto vredno sećanja ili bar neki delić koji mi je pomogao da sastavim drugačiju sliku Santorinija o kome svi zapravo imaju već pomalo stereotipnu predstavu. Jer, bilo da tražite tačniju gastronomsku sliku ovog ostrva, ili folklornu, ili kulturnu, uvek ćete je naći daleko od glavnih gradova gde sevaju blicevi i sve košta duplo više, a lokalni običaji bivaju potisnuti zarad ideje o osrednjoj multikulturalnosti koja paše svima. Da ne bude zabune, „oficijalni" deo ovog ostrva je, isto tako, nešto što se ne sme propustiti. Morate videti panoramske prizore koji pune dušu nezaboravnom energijom, neprevaziđeni luksuz svetskog jet set-a, gradovi koji deluju kao da će se svakog trena otkačiti i survati nekoliko stotina metara niže u more. Dobro je i popiti neko surovo skupo pivo na najposecenijoj terasi, sve je to turizam. Ali, lepo je videti i onaj Santorini zbog koga tamo žive grci, a ne samo onaj zbog koga tamo dolaze svi ostali.

Srce Santorinija leži u unutrašnjosti ostrva, tu je sačuvan onaj pravi kikladski mediteran koji još uvek odoleva hordama turista i „kontrira" komercijalnom zapadu ostrva. Koliko će još odolevati, pitanje je, ali eto motiva da posetite neka od tih mesta dok još lenjo stoje nepromenjena i čekaju na Vas.