Krećući na još jedan put, po zna koji put, pitao sam se otkud u meni taj skitnički duh, duh Odiseja. Onda sam se setio stare Micike koja je posle putovanja dolazila kod moje babe s pričana i sitnim poklonima. Tada mi se činilo da u tim svojim putovanjima preteruje, ali izgleda da sam i ja zaražen ovim neizlečivim virusom, virusom skitnje. Tek kasnije saznao sam da su Mikica i njen muž bili na Titaniku. Ona je bila kuvarica, a on mornarički oficir. Kada je brod počeo da tone u noći 14 na 15-tog aprila 1912. godine, orkestar je i dalje svirao, oni su se sakrili u središnji deo. Tamo, u potpalublju gde se nalazila i mumija egipatskog proroka. Ona s natpisom isisanim hijeroglifima: “Probudi se iz nesvesti u kojoj spavaš i pogled očiju tvojih pobediće sve koji su protiv tebe!” Micika je preživela, njen muž nije. Bez osećaja krivice menjao sam kišno, junsko beogradsko vreme za mletačko Sunce. I na početku da vas ohrabrim: na sreću drevni grad ne tone. Drveni temelji, davno su zamenjeni betonskim. U cilju zaštite Venecije ostvaren je MOSE projekat (Modulo Sperimentale Ellettromeccanico) u koji je uloženo više od pet miliona evra. Sistemom pokretnih kapija venecijanska laguna je odvojena od Jadranskog mora kada nivo vode premaši dozvoljenih 110 centimetara. Radi zaštite grada od strašne vojske boga Neptuna. I žiteljima Venecije obezbede spokojne zime.
Muzika u kafeu "Florijan". Krovovi i kupole Venecije koje, kao hirurškim rezom razdvajaju mnogobrojni kanali. Ne čudi, stoga, što se u Veneciji Madoni učinilo da je devica, a Al Paćinu da je trgovac. Posle toliko godina sam opet u gradu krilatog lava i svetog Marka. Grada koji su podigli Veneti.Sliuete su ovde bez senke, a koraci bez odjeka.Te noći sam, u gradu gde sam kao tinejdžer spavao ispred železničke stanice na Pjaca de Roma, sanjao pet kraljevskih, marokanskih gradova.
Na skveru San Trovazo u Veneciji još se nalaze radionice u kojima se prave gondole. Nekada davno stolari, čuveni po svom umeću,silazili su iz Dolomita, tačnije iz oblasti kadore,da bi na obali mora za Venecijance pravili gondole. Doduše, i sad ih prave, ali jedva desetak godišnje. Danas na obali pored San Trovaza mogu da se vide i one prevrnute, sveže obojene ili premazane katranom. A značenje reči "skver" tiče se verovatno venecijanskih skverova (squeri), pristaništa gondola i radionica gde su pravljene.
Ovaj deo Venecije, koji se nalazi u delu grada Dorsoduro, vezan je za život jednog od najpoznatijih stanovnika ove varoši; Đakoma Kazanovu. Ljubomorni muževi verovatno su smatrali da su bezbedni ako ga smeste u mračnu ćeliju. Ali on je bežao triput iz zatvora Pjombi. Prvi put je iz tunela koji je kopao završio u kancelariji javnog tužioca. Pošto je i drugi put omanuo, angažovao je svoje brojne ljubavnice da animiraju stražu, a sam zapalio preko krova zatvora. Kada je dignuta uzbuna, on je bezbrižno ispijao kafu na trgu svetog Marka. Možda i u društvu lorda Bajrona. Neki tvrde da se Kazanova upustio u ljubavne pustolovine sa čak deset hiljada žena! Možda zbog toga se zaboravlja da je Đakomo Kazanova bio filozof, pesnik, opat, advokat, romanopisac, esejista, matematičar, ekonomista, mason, špijun, pisac libreta i komediograf, violinista, okultista ..
Četiri bronzana konja, postrojena na prvoj terasi Bazilike na trgu svetog Marka, nekad su krasili atinski Akropolj i monumentalni Hipodrom sa sto hiljada sedišta u Konstantinopolju. Ispod njih je jedna imperator, Justinijan izgubio vlast i glavu. U Veneciju su prebačeni po nalogu dužda Enrika Dandola. Šest vekova kasnije uz zvuke "Marseljeze" nekoliko puta su "progalopirali" Marsovim poljima u Parizu, kada ih je Napoleon "kidnapovao" iz osvojene Venecije. Onda su se, krećući se uz obale Sene, zaputili ka Luvru. Ni tamo se nisu dugo zadržali. Kada je na Trgu Karusel podignut trijumfalni luk, na njemu je kočijaš upregnuo ova četiri konja. No po silasku Napoleon s trona, konji su se kasom zaputili kuću, u Veneciju. Interesantna je i priča kako su u crkvu svetog Marka stigle mošti svetog Marka.U IX veku nekoliko ambicioznih i beskrupuznih mletačkih trgovaca ukralo je mošti svetog Marka Apostola iz Aleksandrije.
Venecija se nalazi 50 metara iznad nivoa mora. I ono što je plavi nije more, nego pri poplavama proključaju kanalizacije. Sastavljena je od šest sijestara. Za ulazak u gradsko jezro plaća se taksa. Stan od 26 m2 u centru Venecije košta 320 hiljada evra. I još je ova oblas poplavljena od decembra do februara. Ali bitna je lokacija!
Znajući za kvaku, da je na samom trgu svetog Marka kapućino čak paprenih 15 €, što pravdaju uživanjem u muzici kamernog orkestra i pogledom na trg preplavljen turistima, potražili smo u bočnim uličicama nešto prigodije i pronašli odličan kapućino i tiramisu po vrlo prihvatljivoj ceni.
Venecija je sasvim prigodna pozornica za neku romantičnu ljubavnu dramu. Kažu da je ime poteklo iz indoevropskog jezika i da označava plemića. Drugi tvrde da je nastalo pre i da je značilo došljaci ("novi venti"), pa su ovako ime dobili i Veneti i Venecija.
Kroz ovaj grad su prošle patriole inkivizicije i sjajne procesije, sveci i mučenici, mudraci i ludaci, svakakve turističke kavalkade, poznati glumci i muzičari, pesnici i nomadi, nalepše žene i najvažnije ličnosti. Dobri poznavaoci ove lepotice znaju za "Boca di Leone" (Lavlja usta) koja i danas stoje razjapljena u prioritetnom delu Duždeve palate. Tu se obavljala anonimna špijunaža u korist duždeve vlasti. Građani su dolazili do njih i ubacivali nepotpisana pisma na osnovu kojih bi sudilo Veće trojice koje se sastajalo noću, a protiv njihove oduke nije bilo žalbe.
Osuđeni bi bio proveden dvoranom i preko Mosta uzdisaja do tamnice i sigurne smrti. Kažu da odatle niko nije uspeo da pobegne, osim već pomenutog pustolova Kazanove. Danas su duždevi zatvori osvetljeni, da bi izgledali nevinije. U ovom gradu je umro i Marin Držić, tvorac "Dunda Maroja" i potom ostao da počiva u Panteonu uz 25 mletačkih duždeva, u crkvi Santi Đovano e Paolo. Divili su joj se i u njoj provodili dane Njegoš i Dositej, ali i Laza Kostić, kome je bila najveća inspiracija. Naime, u nju je smestio radnju svoje drame "Maksim Crnojević", a njenoj Santa Mariji Della Salute napisao je pesmu, koja će u nas biti proglašena najlepšom ljubavnom pesmom XX veka.
Mit o Veneciji "Gospodarici Jadrana", trgovackoj meki posvećenoj svetom Marku, od trenutka kada su njegove mošti prenete iz Aleksandrije ovde, u doba renesanse je označavao idealizovanu sliku ovog grada, viđenu očima onih koji su joj divili. Njena moć je proneo dužd Enriko Dandolo, koji je 1201. godine osvojio Carigrad.
Petrarka je 1364. godine našao da je Venecija, koja je nastala u IX veku u istoimenoj laguni, bogata zlatom, ali jos više slavom. Gete je četiri veka kasnije govorio kako se ona ne može porediti ni sa jednim drugim gradom. Čarls Dikens je mislio da stvarnost Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova, a Tomas Man ju je nazvao najneverovatnijim od svih gradova.
Venecija koja je izgrađena na temeljima od drvenih balvana koji su duboko do devet metara zabijeni u mekano glineno tlo, spojivši 118 odvojenih malih ostrva, ispresecanih sa 160 kanala, a povezanih sa 400 mostova, od kojih je najpoznatiji Ponte Rialto On je bio centar trgovine i špijunaže, ispod kojeg bi svaki brod bio dužan da ostavi dve trećine svoje robe. Ovaj most je bio inspiracija slikarima Gvardiju i Kanetu, ali i Šekspiru. On je baš na njemu smestio deo radnje "Mletačkog trgovca". Poznatija venecijanska ostrva su Burano, Murano i Torćelo. Na Buranu su nastanjeni ribari i poznato je po šipkama koje venecijanske pletilje boje duginim bojama. Na Muranu, koje je centar duvača stakla, najčuvanija tajna zanata se prenosi s kolena na koleno još od XII veka. Na Torćelu, koga krase dva bisera vizantijske umetnosti, crkve Santa Marija asunta i Santa Foska, a na kojem je Venecija i nastala, ljudi su našli utočište u V i VI veku. Danas na njemu jedva da žive pedsetak duša koje i ne znaju, a i ne bi verovali da, možda, ispod njihovih nogu počiva potonula Atlantida.
Najduži i najpoznatiji je Kanal Grande, duž kojeg su posejane sve značajnije palate, od kojih su dve stotine njih građene samo u mermeru, dug četiri kilometra koji u obliku slova S vijuga kao glavna vodena saobraćajna arterija.
Od nekadašnjuh 15 hiljada gondola danas je u upotrebi ostalo 425. Vožnja košta 25-30 € zavisno od broja putnika. Po zakonu koji datira iz XVI veka gondole se boje u crno i duga su jedanest metara. Gondolijeri su osim svog osnovnog zanimanja, zavodili i turistikinje. Pusta latinska duša! Ova dopunska aktivnost toliko je uhvatila maha da je 2002. godine grupa od tridesetak gondolijera i turističkih vodiča donelo "Pravilnik o zavođenju žena", kojim je zabranjeno zavođenje žena u muškoj pratnji. Da je tradicija kruta dokazuje i činjenica da je tek 2009. godine gondolom po prvi put zaveslala jedna žena, lepuškasta Đorđa Boskalo. Nije mi poznato da li pomenuta dama poštuje doneti kodeks…
Svakog februara venecijanskim kanalima, uličicama i trgovima, u promenadi koja oživljava duh i ambijent epske Evrope, defiluju ljudi sa maskama, najavljujući proleće i možda, novu nadu. U srednjevekovnoj Veneciji, Dužd lično je na glavnom trgu mačem odsecao glave svinjama, mlazevi krvi su prskali svugde naokolo, a meso je darivano lokalnom plemstvu. Građani su jedni druge gađali jajima i pevušili bezobrazbe pesmice.
"Il Carnevale di Venecia" ušao je u svetsku literaturu zahvaljujući Goldonijevim i Geteovim tekstovima, a slavu su mu proneli Karlo Goci i Kazanova. Na karneval van karnevala, podsetiće vas i ljudi koji svakodnevno, danju i noću, šetaju Venecijom noseći tradicionalnu baoutu, masku sa otvorima za oči, koja prekriva celo lice, a ne smeta pri jelu i piću. Prodaju ih i danas kao i nekada maskareri, priznati kao zanatlije još u XV veku, u malim prodavnicama koje su ujedno i radionice za njihovu proizvodnju. Jedan od najpoznatijih karnervala u svetu začet je u XI veku, a umalo nije krajem XVIII veka doživeo kraj. Napoleon, koji je osvojio ovaj grad, maske je ukinuo, pošto je slutio da bi se iza njih mogli kriti špijuni.
"Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepeo spalit srce i lub;
tonut u brodu,
trunut u plotu,
đavolu jelu i vragu dub!
Zar nije lepše vekovat u te
Santa Marija dela salute!"
Do crkve Santa Maria dela Salute stigli smo linijskom gondolom koja nas je za prelaz kanala koštala sam 50 evrocenti. Ali za onu pravu vožnu kanalima moraćete da izdvojite oko šesdesetak evra. Mada kako se ljuljuška na talasima i ne ostavlja mnogo mesta za romantiku. U samoj crkvi Santa Maria dela Salute u sanskritiji smo pronašli Ticijanova dela. A naredne 2012 godine planirana je velika izložba njegovih dela.
Antonio Vivaldi je rođen u ovom čudesnom gradu 4. marta 1678. godine. Njegov otac je bio violonista u Duždevoj kapeli crkve svetog Marka. Tako je Đovani Batista Vivaldi podučavao svoga sina sviranju na violini. Seme je bačeno na plodno tlo, pa je zamenio oca na mestu violoniste. Iako je bio slep, nije bio glup. Muzicirao je u ženskom manastiru! Uporedo pohađa časove orgulja. Godine 1703. imenovan je za sveštenika, ali je umetnost prevagnula. Predanja kažu da je prekidao mise kako bi zapisao teme jedne fuge, za šta je saznala strašna inkvizicija i najurila ga iz crkvene službe. Uhlebljenje pronalazi podučavajući muzici devojke bez roditelja u školi La Pietá. Njihovi koncerti bili su dobro posećeni. Napušten od svih, plaćajući cenu svog krhog zdravlja, okončaće život 1741. godine.
Na Piazza San Marco, najslavnijem venecijanskom trgu na koji se dolazi i sa mora preko Pjacete, i uokvirenom istoimenom Bazilikom, slavnom Lođetom i Sansovinovom Bibliotekom, u vreme Mletačke Republike podignuta je i velelepna palata znana i kao Duždeva. Građena je od 1280.- 1401. godine. U palati se nalaze slike duždeva. Pronađite onog koji je zakićen crnim florom. On je ubijen!
Trg i danas krase restorani zamišljeni za skupa zadovoljstva bogatih posetilaca i čuvaju uspomenu na Getea, Vagnera (koji je umro u palati Vendramin), Misea, Vernera, Mocarta, Vindzore, Tomasa Mana, Kenedijeve, Elizabet Tejlor, Pitera Justinova …
Palate su ukrašavali Tintoreto i Veroneze, Ticijan i Đorđone. Simbol Venecije je i devet vekova star zvonik sa satom koji arapskim brojkama pokazuje minute, a rimskim sate na oba lica časovnika. Astronomski sat i dan danas pokazuje tačno vreme. Arhitekti su izvađene oči kako nikada ne bi nešto slično napravio.
Duž kejova Mletačke države, na zidinama se svojevremeno moglo pročitati ispisano načelo trgovine:
"Neka trgovački zakoni budu pravični, merenje ispravno a poslovanje trgovaca kontrolisano".
"Mletački trgovac" je to dobro osetio na sopstvenoj koži. Nažalost, pred lepotom ovog grada nije ustukla crna ruka kuge. Ona je Venecijom vladala od 1348. do 1797. godine. No vreme je da krenemo dalje, tačnije da se polako vraćamo kući.
Trst, grad naše mladosti
"Imala je običaj da za sat ili dva
ostvari u praksi sve ono što
svaka žena misli da zna.
Vozala je frajere doslovno
oko malog prsta.
Išla je s njima prvo u krevet
A onda u kupovinu do Trsta." (Krvava Meri, Džoni Štulić, Azra)
I onda sam, s brda, ugledao more i grad u njegovom zaleđu. Trst. Nazirale se, kroz jutarnju izmaglicu, zgrada Akvarijuma, katolička crkva San Antonija i pravoslavna svetog Spiridona, koju su Srbi otkupili od Grka. I u pozadini San Gustobrdo. Prolazimo pored nekadašnjeg socijalističkog raja Ponte Rosa, koji je opet samo zelena pijaca.
U prelepu kuću pokraj Kanala Grande nekad imućne srpske porodice, Casa Gopcevic, s kosovskim junacima na fasadi, uselilo se pozorište. Đejms Đojs je ovde pristigao, kada je "zapalio" iz Pule.
Danas je Trst izgubio onu šarenu atraktivnost poznatu iz vremena kada smo dolazili ovde da kupujemo. Nema više ni "Giovanija". Sada je tamo neki od mnogobrojnih outleta. I ništa nije kao nekad (a opet je prepoznatljivo….). Grad su preplavili kineski trgovci. Zato smo mogli da ga bolje upoznamo i na miru se divimo njegovoj lepoti. Na rivi su trenirali pse spasioce. No bilo je vreme za kapućino i sladoled. Onda malo da se baci oko na "H&M","Coin" i "Upim" robne kuće. A na izlazu iz grada, gradska plaža i "united toples of Trieste", pa atraktivni zamak Maramar s bogatom zbirkom krvoločnog oružja.
Dok su galebovi nadletali sinje more, vetar je doneo miris veša pred kišu. Bilo je vreme za povratak kući. Do nekog drugog puta i nekog drugog grada… da završim rečima Marka Pola:
"Ja ne ispričah ni polovinu od onog što sam video!"
Putopis napisao Nenad M. Peric
