Ribarsko selo postalo svetska metropola

Međutim, kada ste na ulici, možete raditi što vam je volja, sedeti ili ležati, svirati, glumiti, držati male panoe sa svakojakim porukama, jesti sedeći na trotoaru, kokodakati ili lajati ako baš hoće i ništa se neće desiti. Niko prosjake ili sve one koji čine to što žele i hoće, neće posebno tretirati ili ometati. Osim, ako svojim postupkom ugrožavaju nekog drugog ili oštećuju objekte i stvari koji su opšte dobro: znak, drvo, klupu, ogradu, bilo šta…To se ne toleriše. Reakcije su tada brze i većina prisutnih odmah zove policiju sa kojom nema razgovora i prepirke. Inače, velika tolerancija, opuštenost i potpuna relaksiranost u ponašanju koje nije nepristojno, uz stalnu reku ljudi, zvuke i vrevu na centralnim ulicama, uz dobar osecaj da niste stranac, čini San Francisko posebnim, toplim, vedrim i nezaboravnim. I još jedan detalj u odnosu na, recimo Njujork ili Čikago, upada u oči. Čistoća grada i besprekorna uređenost zelenih površina je prosto zapanjujuća. Na površinama sa potpuno ujednačeno pokošenom travom, nećete videti nijedan papirić ili kesu. Cvetne rondele i ukrasno šiblje na prilazima najčuvenijem svetskom mostu, veliki parking sa njegove obe strane uvek je prepun turista, primer je komunalne pedantnosti.

"Golden gate" je i danas, posle 73 godine otkakako ga je pritiskom na dugme otvorio ondašnji predsednik SAD Frenklin Ruzvelt, fasinantna građevina i turistička ikona Friska. Cifre potvrđuju da je reč o kolosu koji je spojio dve obale Pacifičkog zaliva, po kojem je most i dobio ime: "Zlatna kapija". Njegova dužina je 2,7 kilometara, širok je 27 metara, težak je 60.000 tona, a visok 227 metara. Nalazi se na 67 metara iznad nivoa okeana, tako da ispod njega bez problema staje, recimo, soliter sa Ušća u Beogradu. Boja, crveno-narandžasta, potpuni je kontrast u odnosu na prirodni kolorit okoline i cele tri decenije je trajala zamena originalne i neupečatljive sive boje. Kada ste na mostu, kao da ste u oblacima. San Francisko se odatle jasno vidi, kao na dlanu, ali pod uslovom da most nije u magli, što se zbog njegove visine i mikro klime često događa. "Golden gate" je zaslužan za razvojnu eksploziju nekada malog ribarskog naselja San Francisko u grad za koji mnogi govore da je jedan od najlepših na svetu. Mada nije najveći, brojniji su Los Anđeles, San Dijego i San Hoze, on ima mnogo toga što drugi nemaju. U zaleđu mosta je veliki nacionalni park. Iako je dozvoljen ulazak kolima, nemoguće je videti da se neko parkirao na zelenoj površini. Istina, postoji veliki podzemni parking sa dva nivoa, ali to nije razlog discipline vozača. Sankcije su oštre, brze i bez izuzetaka. Zato takva jeres, ostaviti automobile na travi, nikome ne pada na pamet. U roku od nekoliko minuta bi stigla policija i sve posle toga bi bilo strašno skupo i pamtljivo za ceo život kao velika greška. Posebnu i nezaobilaznu tačku interesovanja turista u parku, pored muzeja nauke, predstavlja japanski vrt. Na površini od svega nekoliko hektara, kada se prođe velika drvena kapiju, kao da se uđe u neki drugi svet. Pagode, mostići, fontane sa bistrom vodom, hiljade cvetova, čaj i saki u malom bifeu. Vrt su, možda je prava reč stvorili, japanski zarobljenici u vreme II svetskog rata. Ako bi se sve svelo na jednu sveobuhvatnu impresiju, onda se mora i može reći: savršenstvo. Toliko je lepo da na trenutak pomislite kako će vaše i prisustvo drugih, poremetiti taj potpuni sklad boja, mirisa, žubora vode i cvrkuta ptica.

Kada se iz parka krene ka obali Pacifika, stiže se do ogromne peščane plaže i prašine od kapljica okeana koju prave zapenušani talasi. Ako je tačno ono što je Mark Tven zapisao, da je "najhladnija zima koju sam doživeo leto u San Francisku", onda je tačno i da na plaži uvek ima ljudi bez obzira na godišnje doba: surferi na daskama, razapete mreže za odbojku ili trčanje po pesku kao omiljeni način rekreacije. Voda je uvek daleko od toplog, Pacifik je hladan i zbog činjenice da je to najveća voda koja prekriva jednu trećinu površine Zemlje, ali to ne smeta žiteljima ovog grada da se na spoljnoj termperaturi od samo 20 stepeni, trkom bace u talase. Put uz obalu, vodi  sa plaže do luke. Osim klasičnih marina i vezova, opet je od svega napravljena dobra i unosna turistička priča. Tome posebnu draž daje stanište foka koje je, vazdušnom  linijom, neki kilometar daleko od centra San Franciska koji se izdaleka vidi, pre svega zbog desetak vrlo visokih zgrada. Prisustvo "morskih lavova", to je drugo ime za foke, samo pokazuje da je voda luke čista. Turisti se prosto tiskaju uz žičanu ogradu neumorno koristeći kamere i foto aparate jer jeste neuobičajeno da u zoni grada postoji veliko stanište ovih životinja. Centar luke je pretvoren u maleni drveni grad sa restoranima brze hrane, prodavnicama suvenira i svih potrepština koje su neophodne ljubiteljima čamaca, jahti, jedrenjaka i brodova. Na samoj obali uz ogradu, veliki dvogledi. Ubaci se "kvoter", to je metalni apoen vredan četvrtinu dolara, pa se posmatra nekada najbezbedniji zatvor Alkatraz, koji je odavno postao muzej. Uz vodiča, za desetak dolara brodićima se stiže do samog ostrva, pa ko voli može da šeta bivšim zatvorskim hodnicima. Ostrvo i obalu deli nekoliko milja, što i nije velika razdaljina, ali iz zatvora nije bio moguće pobeći jer su vodene struje toliko jake, da je plivanjem bilo nemoguće doći do obale. Nedavno je objavljen poziv i predlog nekakve nevladine organizcije da se jedinoj dvojici zatvorenika koja su pobegla, a čija tela nisu pronađena, ukoliko su još živi, kazna oprosti.

Na drugom kraju grada je još jedan, veći most. Zovu ga Oklandski. Ipak on ni izbliza nije zaniumljiv turistima. Prosto, to je veliki drum iznad vode  postavljen na nekoliko stubova, što je mnogo manje atraktivno od "Golden gate" koji ima veliki raspon i samo dva stuba. Oklandski most spaja sa kopnom ostrvo na kojem je nekada, u vreme velikog rata na Pacifiku sa Japancima, bila smeštena komanda američke flote sa komandantom, admiralom Nimicom. Sve to lepo piše, obeleženo je, ali je broj posetilaca neuporedivo manji u poređenju sa odlascima na ostrvo sa Alkatrazom ili podno "Golden gate."

Još jedna lokacija u gradu beleži veliku posetu. Te ulice će se mnogi setiti po filmovima, a najpoznatiji i sa najviše scena snimljenih u Powell street, svakako je onaj sa Edi Marfijem i Nik Noltom koji se zove "24 sata u San Francisku". To je samo jedna od ulica sa mnogo uzbrdica-nizbrdica. Takvih  ima u gradu strašno mnogo i usponi su nekada veći od 25 odsto. Baš je brdovito. To se vrlo lako vidi i uočava kada se krene u delove grada gde nema ničega osim praznih ulica i niskih montažnih kuća za življenje. Zbog sećanja na nekada razorni zemljotres i požar koji su pogodili grad, kuće su uglavnom prizemne, a vatrogasci i njihova pravila neprikosnoveni. Samo je centralna gradska zona otišla u visine i jednom od tih ulica, Powell street, prolazi taj čuveni, drveni tramvaj. To svakako jeste veoma živopisna i prometna ulica San Franciska. Tu su mali bistroi sa italijanskom ili meksičkom hranom, jede se pica ili tortilja sa svačim i pije pola litra kole za oko 8 dolara. Tu su pored malih kafanica i hoteli u kojima noć sa doručkom košta 1000 dolara. Ima ih nekoliko.  Izdvaja se hotel koji se diči i reklamira kao deo Fransuske u Kaliforniji. U njemu se neguje i čuva sećanje na Isidoru Dankan koja je rođena u San Francisku, ali koja je živela i radila u Nici i Parizu. Nikada nije stekla popularnost u svom rodnom gradu, a postala je poznata širom sveta kao osnivač modernog plesa. Ko zna, možda je i zato u blizini tog hotela galerija gde je moguće videti slike Miroa i Šagala, originalna platna impresionistra. Powell street svakako, pored tramvaja, jeste svojim sadržajem za sećanje. Na dnu ulice je trgovači deo grada i Market sreet, a tamo sedmospratni šoping centar Nordstrom. Cene su neverovatno pristupačne ili niske u porđenju sa onim  što za istu ili sličnu robu plaćamo kod nas. Za sto dolara se kupuju  ovosezonske patike "Nike air max". Za 50 dolara, birate sportsku obuću svih svetskih marki. Za pet dolara mogu se kupiti naočare za čitanje sa potrebnom dioptrijom, sve je već urađeno, samo platite i nosite. Letnje majice "Beneton" koštaju oko 40 dolara, trenerke "Adidas" isto toliko, pa bi naši kupoholičar, da je Amerika bliža, sigurno bili glavni kupci. Najveća gužva je bila u Apple prodavnici gde je bilo moguće probati najnovije tehnološko čudo iPad, ali ne i kupiti jer se pravi lista čekanja zbog ogromne potražnje. Kupovina, cene i restorani u najvećoj svetskoj kineskoj četvrti koja se nalazi u San Francisku, poseban su doživljaj i priča. Prepuna činija specijaliteta, supe "po tai" je jedan i po dolar, a kupovina sve za dolar je podrazumevajuća. Detalj vredan saznanja nikako ne treba zaboraviti. Roba koju mi znamo iz kineskih radnji i ono što se prodaje u tamošnjoj njihovoj četvrti, značajno se razlikuje. Dileme nema, mnogo bolji kvalitet kineske robe je tamo, nego ovde kod nas. Tek kada se automobilom krene, postaje jasno da je točak glavni ljudski izum za Amerikance. Autoputevi zauzimaju, kada bi se sabrala sva njihova površina, preko četvrt miliona kvadratnih kilometara. Litar goriva je, količina se meri galonima, kada se sve preračuna, u proseku oko 80 i nešto jače evro centi. Jeftinije i posle svih poskupljenja nego u Evropi. Nepregledne kolone automobila na autoputevima samo potvrđuju dodirne tačke izmedju nafte i prioriteta američke spoljne politike. U Americi, nije važno da li je to istočna, zapadna obala ili centralni deo, sve jeste podređeno automobilu. Automobil je za Amerikance isto što i alat majstoru, bez toga se ne može, to je podrazumevajuće. Prosto, živet bez automobila u Americi spada u čuda i ima karakter ekscentričnosti. U blizini San Franciska ima toga još što samim postojanjem pripada svetskoj baštini. Samo pola sata vožnje autoputem je potrebno da bi se stiglo u centar svetskog IT, u Silicijumsku dolinu. Tamo su sve one kompanije koje čine vrh u toj delatnosti: Google, Microsoft, Oracle, Yahoo, Apple, VM Were, HP, Ebay, Intel…U istoj dolini je i Stanford, malo dalje u toj zalivskoj oblasti je Berkli, dva univerziteta koja su u prvih pet najprestižnijih u svetu. Godišnja školarinja na Stanfordu je oko 60.000 dolara, slično je i na Berkliju, ali kada se tamo diplomira, onda se posao lako nalazi a iznos zarade diplomci ispisuju na papiru kao svoj zahtev budućem poslodavcu. U celoj zalivskoj oblasti, San Francisko je deo toga, živi više od četrdest milijardera sa Forbsove liste. Među njima se nalaze neka veoma poznata imena kao što su Stiven Pol Džobs, Džordž Lukas, Čarls Švab i Leri Elison. U samom gardu ih je trinaest. Oko pet odsto od ukupnog broja stanovnika grada, Frisko ima nešto iznad 800.000 žitelja, ima imovinu vredniju od milion dolara. Kako li je tek njima jeftino u Nordstromu?