Мумбај је град разлика, често екстрема. Овде можете наћи најбогатије и најсиромашније људе на свету, мало туристичких атракција, а опет пуно странаца, велике зграде поред кућица од картона… Какав је овај град и зашто је толико привлачан?
Један од најјачих утисака је свакако мирис, односно, мириси. Неко поетичнији од мене би могао цео пост да напише о аромама у овом граду, али ја, са својим веома ограниченим литерарним талентом, ћу само написати да – час смрди час мирише :). А сваки мирис је другачији и већини не могу да одредим порекло. Поред овога, Мумбај можда најбоље описују следећи атрибути: топао, пренасељен, прљав и хаотичан (нарочито странцима).
Мумбај је град у западном делу Индије и налази се у тропском климатском појасу. То у пракси значи да се просечна температура не спушта испод 30 степени, а најпријатнији период за боравак у овом граду је од октобра до марта (значи, током зимског периода). Први утисак по доласку у Индију је била врућина и велика влажност, што је донекле и био шок за мој организам, пошто сам са температуре од неких 5 степени дошао на 35 степени. Чим сам изашао из авиона, облио ме је зној (а ни чињеница да сам био у зимском оделу није много помогла :)). У претходне 2 недеље време је било мање више константно, осим пар дана кише која је изненадила Мумбајчане, јер је веома необично да киша пада толико често у овом периоду године.
Званично, Мумбај има око 10 милиона становника, али ми се чини да тај број лако може да буде и знатно већи, с обзиром да је веома тешко одредити колико људи живи у сиромашним предграђима (у Бразилу се те сиромашне четврти зову фавеле, а овде су то slums). Највећа сиротињска предграђа, се налазе на ободима града, али их много има и у самом граду, а сиротињу и просјаке не можете избећи практично нигде. Грађевински закони датирају још из времена када је град био знатно мањи, а још тада је градска управа покушавала да обесхрабри досељавање са села, па је својим уредбама знатно подигла цену некретнина, тако да је веома скупо направити честиту зграду у Мумбају. То, међутим, није спречило досељавање, али је зато подстакло стварање сиромашних предграђа, где људи живе у кућама од картона или у нелегалним зградама, направљеним без икакве контроле и од сумњивих материјала, које су склоне рушењу (често на телевизији буде нека вест о згради која се срушила). Али, људи и даље долазе, јер је чак и такав живот бољи од живота на селу, где по једном истраживању само 37% људи има тоалет (у Мумбају 89% људи има приступ тоалету, по том истраживању), а образовању или нечем сличном да не говорим. Много људи живи од просјачења, пошто више тако могу да зараде, него да се запосле. Последица свега овога је да је свугде и увек гужва, а ући у воз понекад представља праву уметност и захтева много вештине и још више снаге.
Још једна битна ствар је да људи овде изгледа немају никакве еколошке свести и да уопште не поштују град у којем живе. Чињеница да је канту за отпатке на улици скоро немогуће наћи уопште не помаже да се ситуација поправи. Људи бацају отпатке где стигну и уопште не маре што живе у штроци и прљавштини. На коју год плажу да одем, свака је препуна прљавштине коју је море избацило на обалу, а канали и речице у предграђима су једноставно одвратне. Такође, људи у предграђима често обављају своје физиолошке потребе на улици пред пролазницима, а последица тога је да морате добро пазити где стајете ако идете пешке :). Поред земље и воде, и ваздух је веома загађен. Много људи има свој ауто или вози рикшу (има много рикши, пошто је гориво веома јефтино због државних субвенција), а има и много индустријских димњака на све стране, што све заједно ствара смог који је густ као магла. Загађење је толико озбиљно да се зграде из даљине не виде од смога, а бела одећа не остаје бела дуго. Претпостављам да ћу по повратку кући имати плућа као да сам пушио паклу цигара дневно :).
Мумбај нема много шта да понуди туристима. Наравно, има много хотела свих категорија, много различитих места за куповину, али нема много тога да се види. Већина дестинација вредних помена се налазе у јужном (богатом) делу града и могу се обићи за један дан – Капија Индије, Таџ Махал хотел, Универзитет, Хаџи Али џамија, Махалакшми храм су најбитније места. Поред тога, недалеко од града се налази и Острво Елефанта (Elephanta island) где се налазе чувене Елефанта пећине (Elephanta caves). И то је мање-више све што Мумбај има да понуди туристима. (Слике на крају текста). Поставља се питање онда, зашто уопште доћи у Мумбај?
За туристичке посете, Мумбај је одлична почетна станица, пошто има огроман међународни аеродром са летовима из целог света. Добра је почетна станица зато што туристи могу у Мумбају да проведу један или два дана док се мало аклиматизују, а за то време ће стићи да обиђу све знаменитости овога града, и онда даље могу да наставе са истраживањем интересантнијих локација у Индији.
Оно што Мумбај чини познатим градом у који сви Индијци желе да дођу је његова економија. Пар података ће најбоље илустровати колико је овај град значајан и зашто се сматра комерцијалним центром државе. Сви знамо да је Индија једна од нових економских сила и да има најбрже растућу економију на свету (док се ми боримо да остваримо годишњи раст БДП-а од 3%, Индијци су постигли раст од 8,9% прошле године). А удео Мумбаја у тој економији је и више него значајан и он чини 6% укупне индијске економије! Мумбај пружа 10% од укупне запослености, 40% пореза на приход се прикупи само у Мумбају (много богатих људи живи овде), 60% укупних царинских прихода. То је 38. град по величини бруто друштвеног производа. Овде се налазе седишта највећих индијских компанија, као и представништва великог броја страних компанија. А прави финансијски центар мора да има и финансијске институције – у Мумбају су смештене две највеће индијске берзе (Бомбајска берза и Национална берза), Народна банка Индије (Reserves Bank of India (RBI)), Завод за израду новчаница и кованог новца (Mint)…
Поред финансијског центра, Мумбај је и културни центар Индије, јер се у њему налази и индустрија филмовав Боливуд (Bollywood = Bombay + Hollywood), који представља једног од највећих послодаваца у овом граду и значајан извор прихода за град, јер за снимање сваког филма потребно је на стотине и хиљаде (у зависности од величине продукције) помоћног особља. Наравно, последица свега овога је да у Мумбају живе веома богати и веома познати људи. Овде се могу пронаћи ресторани и клубови који су међу најбољима на свету, али за посету таквим местима морате да имате поприлично дубок џеп.
Али, Мумбај има и веома развијену класичну индустрију (ипак је овде највећа индијска лука) која захтева велики број ниско и средње квалификоване радне снаге, тако да велики број људи са села овде може да пронађе боље плаћен посао и бољу будућност за своју децу (па макар они сами живели у картонским кутијама). Када сам по први пут видео сиромашније делове града (slums), мислио сам да ту живе само просјаци. Међутим, грдно сам се преварио. Највеће мумбајско сиромашно предграђе годишње генерише преко 600 милиона долара прихода за град. А у граду има много таквих „сиромашних“ предграђа. Те приходе генеришу микро и мала предузећа (предузетници), који су углавном нерегистровани. Међутим, у Индији фирме ни не морају да се региструју, већ држава има посебне начине за прикупљање пореза од малих, нерегистрованих предузећа.
И ово је друга, светлија страна живота у Мумбају. Иако се на основу почетка текста могло закључити да је ово град сиротиње, чињеница је да се људи са села овде досељавају са добрим разлогом. Мумбај можда нема много тога да понуди туристима, али зато има много да понуди за вредне и сналажљиве. И управо су ово били главни разлози зашто сам ја уопште дошао у Индију.
Putopis napisao Goran Lazić
