Postoje stvari koje ni čoveku ni Bogu ne mogu biti oproštene”. (Đerđ Konrad) Niko od njih nije bio pripremljen za mesto gde su ih prinudno odveli. Za tu esenciju zla u njegovoj najpodivljalijoj i najciničnijoj varijanti nije se, uostalom, ni moguće pripremiti. Ni sam Đavo nije spreman na tu količinu surovosti. Ti okoreli sadisti u ljudskom obliku, sive aveti u šinjelima, snažni reflektori, podivljali psi i bodljikava žica, bila je to svakodnevna slika. Miris smrti i patnje. Sedmorica rabina u Aušvicu organizovali su suđenje Bogu. I osudili ga bez ikakve griže savesti. Jer kao što reče Niče: „Bog je mrtav, mi smo ga ubili” Ubijan je na takvim stratištima poput Aušvica, Dahau, Trebjenke, Jasenenovca. Ubijan je poništavanjem čovečnosti. Veliko je pitanje da li mi to, danas, uopšte možemo da shvatimo. Iako smo se pripremali za ovo mesto bola i patnje, preplavili su nas izmešana osećanja saosećanja prema žrtvama, odvratnosti i gađenja prema onima koji su bili sposobni da tako duboko moralno posrnu i besa zbog onoga što se ovde odigralo. Odakle ta mržnja prema Jevrejima, šta ju je hranilo, pa je tako užasno metastazirala. Zavirimo u istoriju. Karlo Veliki je naseljavao nemačke teritorije mediteranskim Jevrejima. U srednjovekovnoj Evropi netrepeljivost prema Jevrejima bila je velika. Mržnja prema Jevrejima uglavnom je bila posledica njihovog bogatsva, pošto su se bavili bankarskim uslugama (davali su zajmove) i trgovinom (pošto nisu smeli posedovati zemlju), a manjim delom zbog njihove posebnosti (u sferi kulture i vere). Verski fanatizam opravdanje za mržnju prema Jevrejima pravda time što su “Jevreji ubili Isusa Hrista”. Izolacija Jevreja je pojačana kada je papa Pavle IV, 1555. godine doneo propis da Jevreji moraju živeti u zasebnim naseljima, takozvanim getoima. Sve do polovine XVIII veka kulturni i politički položaj Jevreja ne razlikuje se mnogo od onoga u srednjem veku. U katoličkim zemljama Jevreji žive u getima pod budnim okom inkvizicije. Nemci potiskuju Jevreje ka Poljskoj, pa ona u XVI veku postaje zemlja najgušće naseljena Jevrejima. Na osnovu rasnog antisemitizma, koji je između dva svetska rata u Nemačkoj ozakonjen Ninberškim zakonima, nemački firer Adolf Hitler i vrh Nacionalsocijalističke partije Nemačke donose monstrozni plan o biološkom uništenju Jevreja i drugih „inferiornih rasa”, poznat pod imenom „Konačno rešenje jevrejskog pitanja”. Hitlerova sumanuta knjiga „Moja borba” jevanđelje je rasizma i ljudske izopačenosti. Zločinački plan sprovodio se na teritoriji cele okupirane Evrope. Posledica ovog zločina je smrt oko šest miliona Jevreja, poznatija pod imenom holokaust.
Nekadašnji najveći koncentracioni logor Aušvic (Konzentrationslager Auschwitz) udaljen je samo pedesetak kilometara od Krakova. Ime je dobio po obližnjem selu Osvjenćimu, koje je po okupaciji Poljske prekršteno u Aušvic. Dok smo stizali, u ovaj logor smrti, pakao ljudske izopačenosti, prolazili smo kroz idilična poljska seoca, a lepo vreme još nas je više sprečavalo, da u mašti, dočaramo kakvo je ovde zlo učinjeno u ime jedne bezumne i pomahnitale ideologije. Putevi se uređuju, sve deluje tako idilično. No ovde je na najsuroviji način okončalo više od milion Jevreja, Slovena i Roma, koje su nacisti smatrali "nižom rasom" u odnosu na Arijevce. Logorski kompleks se sastojao od tri glavna logora:
Ø Aušvic I, najstariji deo i administrativni centar logora, podignut na mestu prvobitne poljske kasarne. U njemu je ubijeno oko 70.000 ljudi, uglavnom poljskih i ruskih ratnih zarobljenika;
Ø Aušvic II (Birkenau) kamp za istrebljivanje sa zloglasnom Kapijom pakla, u mestu Brzezinka, u kojem je stradalo oko 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. Podignut je pošto se broj zatvorenika koji su stizali, dramatično uvećavao. Prostire se na 175 hektara i ima 300 drvenih baraka;
Ø Aušvic III (Monovice), radni kamp.
Osvenćinski logor bio je divovski kompleks rasprostranjen na prostoru od oko 40 kilometara (oko 180 hektara zemlje). Komadant logora, Rudolf Hes, priznao je na Ninburškom suđenju, stravnične zločine počinjene u Aušvicu. Obešen na istim vešalima u logoru, gde su vešani logoraši. Ovo stratište, a potom muzej, od 1979. godine stavljeno je na Svetsku listu baštine. Većina žrtava je ugušeno u gasnim komorama, dejstvom gasa Ciklona B. Prvi put, u septembru 1941. godine, njime je ubijeno 600 sovjetskih i 250 bolesnih zatvorenika. Ovaj gas je, u stvari, sredstvo za dezinfekciju i dezinsekciju, na bazi gasa cijanovodonika (HCN). Pet kilograma ovog otrovnog gasa ubijalo je 1500 ljudi. IG Farben petrohemisli koncern koji je proizvodio pesticid Ciklon B nije rasformiran. I danas, pod orginalnim imenom, postoje firme, proistekle iz ovog koncerna; „BASF", „AGFA" i „Bayer" Za vreme dok je logor postojao, upotrebljeno je oko 20 tona ove smrtonosne supstance, pa sami svedite stravični račun smrti. U slučaju da nisu stradali od trovanja, utamničeni su umirali od gladi, napornog zatvorskog rada, bolesti, a pojedini su bili žrtve medicinskih eksperimenata zloglasnog doktora Jozefa Mengelea ("Anđela smrti"). Od logoraša sa odgovarajućim krvnim grupama, potpuno je izvlačena krv i upućivana na front ili vojne bolnice, radi korišćenja za transfuziju nemačkim ranjenicima. Zatvorenicima je ubrizgavana nafta ili benzin, radi ispitivanja izdržljivosti na hladnoću. Vršeni su hemijski eksperimenti na koži, tako što su veštački izazivana maligna oboljenja. Logorašima je vršeno presađivanje koštane srži ili su bili zaraživani različitim bolestima. Eksperimenata, nisu bila pošteđena ni novorođenčad. U Osenćinu je rođeno oko 3 hiljade dece, koji su iskorišćeni za raznorazne eksperimente. Esesovci su naročito bili zainteresovani za decu plave kose i plavih očiju. Njih su germanizovali. Mengele, sadista i nosilac Gvozdenog krsta, nažalost je bezbrižno ostario u Argentini. Smrt ga je zadesila na plivanju, na jednoj brazilskoj plaži.
Pripremajući se za posetu Aušvicu pročitao sam knjigu o Mengeleu "Smrt je moj zanat" i odgledao dokumetnarac, svedočenje trojice fašističkih ubica, sražara, pod imenom "Logorska ulica Auschwitz", koji je Ebo Demant snimio 1978. godine. Film govori o trojici stražara Osvaldu Kaduku, Josefu Erbernu i Josefu Klehrnu i njihovom viđenju užasa u kojem su i sami učestvovali. Oni su na poznatim "frankfurtskim procesima" (1963.-1965.) osuđeni na doživotne kazne zatvora, ali su posle dvadeset godina pušteni na slobodu. Za njihove žrtve nije bilo pomilovanja. "Miris spaljenih leševa osećao se do Bahnhofa", smireno pripovedaju ovi dželati, "a pepeo smo prosipali u reku". Na pitanje da li osećaju grižu savesti, sležu ramenima i odgovaraju: "nismo mogli ništa promjeniti, morali smo to raditi!"
Aušvic nije turistička atrakcija, već mesto preispitivanja i opomene. Kroz kapiju nad kojom je ispisan slogan "Arbeit macht frei!" (rad oslobađa) ulazi se u ovu fabriku smrti. Nailazimo na dvostruki sloj bodljikave žice, koji je nekad bio pod visokim naponom. Tu, u blizini kapije, da sve bude još ciničnije i groteksnije, nalazilo se mesto za robijaški orkestar. Zvuk lokomotive nagoveštavao je uvek iznova, početak još jedne tragedije. Ljudi su dovoženi vozovima, a onda se pruga granala na tri koloseka. Jedan krak je vodio do gasnih komora i krematorijuma. Mnogi zatvorenici umirali su pri dugotrajnom transportu, u blindiranim vagonima, bez hrane i vode. Tu na peronu odigravalo se najstravičnije odabiranje. Na jednu stranu su odvođeni mlađi muškarci i žene u pripremni logor za rad, a starci, iznemogli i deca direktno su odvoženi u gasne komore. Razdvajale su se porodice, a najsurovije je bilo odvajanje dece od roditelja. Evo kako jedna naša preživela zarobljenica opisuje prijemnu proceduru:
"Skinuli su nas do gola i oduzeli sve lične stvari. Morali smo uzdignutih ruku da dođemo do Mengelea i okrenemo se ukrug pred njim. Potom su nas slali na tuširanje. Voda je bila čas ledena, čas vrela. Bežale smo od mlaza, ali oko nas su bile zatvorenice, kapoi, koje su nas tukle i vraćale pod tuševe",
Zatvorenice su potom dobile logorsku odeću, prugaste haljine. Na rukavu je bio crveni trougao, oznaka da su politički zatvorenici, a u trouglu je bilo slovo koji je označavao jedno od 28 različitih nacionalnosti. Potom je sledilo tetoviranje broja na levoj podlaktici. Izgubile bi imena i postali samo brojevi. Prvi Srbi koji su dospeli u Aušvic bili su španski borci. Njih su nacisti preuzeli iz logora u Francuskoj.
Izložen je i prtljag zatvorenika, dečije igračake, odeća i obuća, naočare, ali i oko dve tone ljudske kose! Miris dezinfekcionog sredstva i danas se oseća u nozdrvama, pa nemir polako prepasta u užas. Nacisti su kosu prodavali za 50 pfeninga po kilogramu. Od nje su se pravili dušeci! Bacam pogled prema gomili kofera i ostalog prtljaga ovih jadnika i uočavam kofer sa urednim rukopisom praškog inžinjera s detaljnom adresom. Ovaj pedatni čovek, verovatno nije ni slutio gde ide. Pokušavam da to sebi dočaram u glavi i suznih očiju napuštam jednu od zgrada, u kojoj su dokazi nacističkih zločina. A napolju sunce i plavetnilo neba. Nebo nad Aušvicom je predivno, pravi kontrast užasa, koji se u njemu dogodio. Nailazim i na bazen, izgrađen 1944. godine, tek da, dodatno, ako je to još moguće, unizi, nesrećne ljude. Da se podsmehne njihovoj tragediji…
Radni dan je počinjao u 4:30, uz viku čuvara: „Aufšten!" i zvono i trajao do kasno u noć. Pola časa su logoraši imali za oblačenje, umivanje i doručak. I kada pogledate prostoriju za umivanje, pobesnećete od tog užasa. Za sve sam bio spreman, ali na tu ciničnost ne! Tamo gde su se ti kosturi, poniženi na svaki način, kojima je sve ljudsko oduzeto, umivali, umilni prizori oslikanih mačića koji se ližu! A u zatvoreničkim sobama, slika broda koji plovi po pučini. Bezbroj kreveta na tri sprata. U svakom krevetu spavala su po dva zatvorenika.
"Kostur broj 509 podiže polako lobanju i otvori oči. On nije znao da li se onesvestio ili je samo spavao. Između jednog i drugog, jedva da je još bilo kakve razlike…"
(Iskra života, E.M.Remark)
Spavalo, a nije sanjalo. Imali su noćne more, koje su buđenjem postajale java. A kroz prozor, pogled preko žice, na zelenilo i slobodu! Tačno u pet časova bila je smotra, posle koje su logoraši radili vežbe. Radni dan zarobljenika trajao je preko 15 sati, a splačine koje su dobijali kao dnevno sledovanje hrane (1302-1744 kalorija), nisu bile dovoljne za prosto preživljavanje. Stoga je prosečan životni vek zatvorenika iznosio svega 21 dan! Pojedini zatvorenici slani su na rad, u magacin, koji se nalazio u čuvenom rudniku soli. Odande nisu izlazili ni po godinu dana. So je izjedala njihova tela i izazivala jezive rane.
U hodnicima zgrada ovog logora, s zidova nas nemo gledaju oči žrtava ovih monstuoznih nedela. Iz pogleda zrači toliko straha i patnje, da je i najjačima teško da ostanu pribrani. A onaj koji bi se pobunio, dospevao bi u zloglasnu zgradu s brojem 11, čiji podrumi pamte stravične patnje i nepojmljive zločine. Fašisti bi ih terali da stoje, živi zazidani, cele noći a izjutra bi išli na prinudni rad. I sada, posle toliko godina, silazeći dole, osetio sam užas i strah. Pored zgrade je dvorište iz kojeg se nije izlazilo, ovde su vršena smaknića. I pored jezive represije u logoru je postojao pokret otpora. Njemu je pripadao i otac Maksimilijan Kolbe, koji se žrtvovao za drugog zatvorenika, a kasnije ga je katolička crkva proglasila za sveca. Na kraju posete obišli smo zgradu s visokim dimnjakom. Naša slutnja se ispostavila kao tačna. Radilo se o krematorijumu, u kojem su uništavani dokazi masovnih zločina. 27. januara 1945. godine izvidnica I ukrajinskog fronta, pod komandom maršala Konjeva, pojavila se pred gvozdenim vratima logora Aušvic. Tamo je zatekla oko pet hiljade logoraša. Pronašli su i na hiljade komada sapuna, napravljenog od ljudske masti i abažura od kosti i tetovirane kože. "Pa kako nisu pokušali da beže? Šta su imali da izgube? Kako nisu znali šta ih čeka?", samo su neka od pitanja koja smo sebi sa nevericom postavljali. Međutim, od 800 pokušaja bekstava iz ove fabrike smrti, većina je u krvi ugušena. Samo njih par je bilo uspešno.
Generalni guverner nacističke okupacione vlasti u Poljskoj, Hans Mišel Frank, Jevreje je nazivao pacovima i nije imao nimalo samilosti prema njima. Za ratne zločine osuđen je i obešen 1. oktobra 1946. godine. Zadnje reči bile su su mu:
"Zahvalan sam na ljubaznom tretmanu tokom mog zatočeništva i Boga molim da me milostivo primi".
Godine 2008. u jednom berlinskom stanu, pronađeno je 28 orginalnih tehničkih crteža, koji datiraju iz vremena između 1941. i 1943. godine. Planovi nose pečat "Građevinske uprave SS-a i policije", a na jednom od njih nalazi se i potpis Hajnriha Himlera, zapovednika SS-a i organizatora genocida nad evropskim Jevrejima. Na planovima su jasno obeležene sve prostorije i navedeni njihovi nazivi, uključujući i gasnu komoru, prostoriju veličine 11,66 X 11,20 metara. Plan je, u novembru 1941. godine, skicirao "zatvorenik br. 127". Na crtežima podrumskih prostorija Aušvica, može se jasno viditi, da je planirano postolje za peći za krematorijum, koje je kasnije proizvodila firma "Topf i sinovi" iz Erfurta. Ova dokumenta su autentični dokazi o sistematski planiranom genocidu i datiraju njegov početak mnogo radnije, nego što se, dosad, smatralo. Poljska je, nedavno, zatražila osnivanje specijalnog fonda za očuvanje memorijalnog muzeja u Aušvicu. Evropska unija je odmah reagovala i izdvojila 4,2 miliona evra. Od toga je samo Nemačka dala milion evra.
Nemačka ne može i neće zanemariti svoje dužnosti",
rekao je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer. Novac će biti upotrebljen za održavanja dva bloka od cigala i još šest drvenih građevina. Bivši nacistički koncentracioni logor godišnje poseti preko milion posetilaca. Ovo je posebno važno sada, kada, pojedinci dovode u pitanje holokaust i kada izumiru generacije, koje se sećaju ovih staravičnih događaja. Nažalost, bestijalnih bitangi ima i među Srbima, koji su bili jedna od žrtava nacističkog ludila. A u samom logoru, svega par fotografija s naših prostora, svedoči da su srpski građani bili žrtve. Nema više naše postavke, niti knjiga na srpskom jeziku. Srbija je "terra incognita". Dosta je u ovome i krivice naše države.
A kada od Aušvica krenete ka logoru Birkenau, misleseći da više ništa ne može da vas šokira, sledi još jedno bolno iznenađenje. Čuvena Kapija smrti, bodljikava žica i barake dokle god vam pogled doseže. Ograda ovde nije udvojena. Očigledno je da su ovde dovođeni oni, u kojima je ubijena i poslednja pomisao o begstvu. Ako bi nekome to slučajno i palo na pamet, brojne osmatračnice su tu, da ga potpuno demorališu. Izgleda da su fašisti, sračunali da su u Aušvicu pružili "suviše luksuza" zatvorenicima. Dugačke barake, koje su grejale samo dve peći, sa redovima čučavaca za vršenje nužde, "troškovi skladištenja ovih ljudi senki" stvarno su svedeni na minimum! Ovo je bio najveći koncertacioni logor u okupiranoj Evropi.
I porodica čuvenog režisera Romana Polanskog, stradala je u ovom logoru. Oni su iz Francuske u Poljsku došli 1937. godine. Dve godine kasnije, prebačeni su u krakovski geto. Njegovi najpoznatiji filmovi su Rozmarinova beba (1968.), Kineska četvrt (1974.) i Ludilo (1988.). Poznat je i po burnom privatnom životu. Njegovu suprugu, glumicu Šeron Tate, u osmom mesecu trudnoće, 9. avgusta 1969. godine, brutalno je ubila porodica Čarsa Mansona. Natopivši njenom krvlju peškir, na ulaznim vratima njegove, holivudske kuće, ostavili su natpis "svinja". Polanski je razdelio sve stvari svoje pokojne supruge, rekavši da najviše žali, što nije bio kući, s njom, u noći njenog ubistva. Godine 1977. optužen je za napastvovanje trinaestogodišnje devojčice, Samante Gajmer. Sve je započelo fotografisanjem za francusko izdanje Voga, da bi na kraju, bio optužen za silovanje uz upotrebu droge, za perverziju, sodomiju i razuzdanost. Roman se izjasnio kao delimiično kriv i utekao u Francusku, gde je dobio državljanstvo. Zahvaljujući francuskim zakonima, koji zabranjuju izručenje svojih državljana i dan danas je bezbedan. Ne izaziva sudbinu živeći na relaciji Francuska – Poljska. Njegov film "Pijanista", istinita priča o brilijantnom poljskom pijanisti i kompozitoru, čiju blistavu karijeru prekida II svetski rat, snažna je antiratna priča o herojstvu i hrabrosti. U trenutku kada su oslobodioci već na ulicama Varšave, tajno skrovište pijaniste otkriva nemački oficir…
Kad smo već kod filma, ne možemo, a da ne spomenemo i reditelja Andžeja Vajdu sa sjajnim ostvarenjima poput "Pokoljenja", "Kanala" ,"Pepela i dijamanta" i "Čoveka od mermera".
Još jedan lik sa filmske trake, Oskar Šindler ima veze sa tragedijom s ovih prostora. Ovaj industrijalac, pripadnik nacističke stranke, spasao je 1200 Jevreja od 68.500, koliko je bilo utamničeno u krakovskom getu. Spisak sa 801 Jevreja spašenih 18. aprila 1945. godine, nedavno je pronađen u državnoj biblioteci Sidneja.
"Da ste videli da će automobil zgaziti psa",
objašnjavao bi on svoju humanost,
"zar mu ne bi pomogli? Znao sam ljude koji su radili za mene, a kada ih znate, prema njima se ophodite kao prema ljudskim bićima…"
Imao je fabriku emajliranog posuđa u Krakovu, u ulici Lipovoj (Lapoua) na broju 4. Naime, nacisti su Jevreje preselili iz oblasti Kazimierz u Podgórze, gde su ih zatvorili u krakovski geto. Šindler je, posle II svetskog rata, bankrotirao, iako su ga Jevreji, nemilice pomagali. Zahvaljujući svom humanitarnoim radu, 1963. godine bio je pozvan u Izrael, odlikovan u memorijalnom centru Jad Vešem, kao Pravednik među narodima i zasadio je drvo u Aleji pravednika. Međutim, u SAD mu nije bilo dozvoljeno da uđe, zbog članstva u nacističkoj stranci. Sahranjen je u Jerusalimu. U spetembru 2009. godine, u fabrici će biti otvoren muzej.
Tomas Keneli je napisao roman o ovome i dobio prestižnu Bukerovu nagradu, a Stiven Spilberg snimio film ovenčan sa čak sedam "Oskara". Danas je zgrada fabrike nevešto reniovirana, pa više slavi Spilberga i njegov film, nego što je svedok jedne mučne epohe.
"Videla sam kao se svet lagano preobražava u divljaštvo.
Čula sam zvuk dolazeće grmljavine koja će nas, jednog dana, uništiti.
Osetila sam patnju miliona…"
(Ana Frank, Dnevnik, 15. juli 1944. godine)
Putopis napisao Nenad M. Peric
