Kako preživeti mumbajske ulice?

Mumbaj je veoma haotičan grad i jedan od glavnih faktora tog haosa su vozači, a među kojima se posebno ističu vozači rikše kao, mogu slobodno reći – najluđi! Tokom dana, preći bilo koju mumbajsku ulicu (čak i sporedne ulice), može da predstavlja znatan izazov, a često zahteva i određenu dozu hrabrosti i nebrige za sopstveni život. Najveći problem mi je taj što sam naučio da kad prelazim ulicu prvo pogledam levo, a zatim desno. Ta dobro naučena lekcija, koja mi je mnogo pomogla u Srbiji, u Indiji me je u više navrata zamalo koštala glave ili bar prstiju na nogama :). Ne pokušavam da kažem da ovde prvo treba gledati desno pa levo. Ni to ne pomaže mnogo. U Mumbaju se mora dobro osmatrati na sve strane (kao lopov kad se sprema da ukrade nešto) i obratiti pažnju na sve učesnike u saobraćaju: automobile, kamione, motore, rikše, pešake i krave. Tim redom. Krave vas neće pogaziti ako ne pazite, ali postoji snažna mogućnost da vas nabodu rogovima (koji su, inače, neugodno veliki, što im daje popriličan dohvat). Par puta sam zamalo podleteo pod rikšu zato što sam obilazi kravu koja me je sumnjivo odmeravala :). Inače, većina pešaka ide putem, pošto su trotoari zakrčeni ili smećem ili su beskućnicima koji tu žive. Ponekad se desi i da krava legne da odmori na trotoaru, pa nema mesta za prolaz.

Rikša je prevozno sredstvo sa tri točka i dvotaktnim motorom, namenjena za prevoz do tri putnika (mada je lako ubediti vozača da pristane na veći broj). Rikše su najzastupljenije prevozno sredstvo na ulici, ponajviše zato što su relativno jeftine i što, bar mi se čini, svako može da dobije dozvolu za vožnju. One su i jedan od najvećih izvora zagađenja vazduha i zagađenja bukom. Proces vožnje rikšom započinje "hvatanjem" rikše, što je obično lako, ali nekad može i da potraje. Dovoljno je samo ispružiti ruku ili viknuti, i oni će stati. Nekada je dovoljno biti beo i delovati izgubljeno. Kada rikša stane, vozača je dovoljno pitati da li ide u određeni deo grada, a adresa nije bitna, pošto ionako neće znati da nađe destinaciju po njoj, već samo otprilike, posle više zaustavljanja da pita prolaznike za uputstva.

Generalno pravilo za vozače rikše je da bi mušteriji odrali kožu s leđa, kad bi mogli. Zato uvek pre ulaska u rikšu, ukoliko se kreće sa nekog turističkog mesta ili sa autobuske/železničke stanice, treba podsetiti vozača da upali taksimetar (iliti "miter". Zamisliti da je ovo izgovoreno sa hindi naglaskom. Ako ne znate kako zvuči hindi naglasak, zamislite Apua iz Simpsonovih kako ovo izgovara). Nikako ne prihvatiti vožnju bez "mitera", jer će cena biti proizvoljno velika. U početku sam, kad stignem na odredište, pitao vozača koliko sam dužan i svaki put je odgovor bio 100 rupija – bez obzira da li smo prešli 200 metara ili 2 kilometra. I svaki put sam onda morao da tražim cenovnik da sam vidim pošto je vožnja. Potom sam počeo da nosim cenovnik sa sobom, da bih skratio vreme cenkanja, a sada već znam napamet koliko treba da košta. Jednom prilikom je vozač bio toliko rešen da mi naplati previše da je postajalo komično. Prvo je tražio standardnih 100 rupija, a kada sam mu pokazao cenovnik gde piše da je cena 28 rupija, on je rešio da mi ponudi popust, pa je tražio samo 80 rupija :).

Sama vožnja rikšom je jedinstveno iskustvo, koje nikad nije dosadno. Tokom vožnje, rikša će retko kad usporiti pred većim neravninama na putu, kojih ima više nego kod nas (konačno sam posetio zemlju sa lošijim putevima nego u Srbiji), obilaziće druge rikše na mestima na kojima većini ljudi ne bi palo na pamet da to pokuša, "guraće" se sa kamionima i autobusima. Sve u svemu, veoma uzbudljivo. Ali, zanimljivo je da se, iako zvuči opasno, u rikši osećam potpuno bezbedno i retko kad pomislim da ćemo se sudariti, ponajviše zato što su gužve tolike da se ni ne može postići dovoljno velika brzina opasna po život.

Jedna stvar koja me je oduševila je ponašanje vozača. Iako se na ulicama nalazi bar duplo više vozila nego što je predviđeno i što je gužva normalno stanje stvari, ovde ne postoji nervoza. U situacijama za koje sigurno znam da bi kod nas rezultovale opštom svađom, psovanjem, a možda i tučom, oni ostaju potpuno mirni i časom reše problem. Primer: špic gužva, jedan auto je parkiran tako da ostavlja mesta za prolaz samo jednog automobila, a u određem trenutku pet kola želi da prođe. Umesto da se čeka policija ili pauk, jedan čovek je izašao iz auta i preuzeo ulogu saobraćajca. Svi su ga slušali i za 2 minuta je situacija rešena i svi su prošli.

Za kraj ću opisati jednu anegdotu koja se mojoj saputnici Oli i meni nedavno desila. Po povratku iz Pune (obližnji grad) izašli smo ranije iz autobusa i rešili da uzmemo rikšu do kuće. Naravno, odmah po silasku sa busa nas je sačekao jedan od vozača koji nas je praktično odvukao do svoje rikše i odmah nam je rekao da će koristiti "miter" (sumnjivo, ali ‘ajd). "Miter" je bio prekriven nekom "zaštitnom" folijom, ali ju je on podigao da pokaže da je merač na jedinici, ali je potom vratio foliju na njega. Cela ta predstava me je neodoljivo podsećala na mađioničarski trik. Po dolasku na destinaciju, naš mađioničar je podigao foliju, a merač je pokazivao 15.00 (merači pokazuju brojeve od 1.00 do 50.00, a uvidom u tabelu sa cenama se određuje koliko treba da se plati za vožnju), a odmah nam je pokazao cenovnik da pokaže da treba da platimo skoro 200 rupija (a nešto mi govori da ne bi imao da nam vrati kusur). To je bila bezobrazno prenaduvana cena i tada je saznao da se prevario u proceni i da mi nismo bili obični turisti, već da živimo i radimo u Mumbaju već dva meseca. Ola je prva počela raspravu i odmah mu je (na hindiju) rekla da je on obična varalica, da hoće da nas prevari, da mi ovde živimo, da znamo koliko treba da platimo, itd. On je već tu video da od 200 rupija neće biti ništa, pa je snizio na 150, ali onda sam ja došao na red da se svađam (odnosno, da ne dam pare :)), pa je spustio na 120 i niže nije hteo da ide. Dao sam mu 100 i još smo se par minuta svađali dok nije otišao. Najsmešniji deo priče (pored face koju je složio kada smo ga optužili da hoće da nas prevari) je bio sutradan, kada sam pričao sa kolegom koji je takođe uzeo rikšu to veče sa potpuno istog mesta kao i mi i čija destinacija nije bila mnogo dalje od naše. Njegova rikša je imala normalan "miter" i on je platio regularnu cenu: 120 rupija

Ovaj tekst sam preneo sa svog bloga. Pozivam vas da pročitate još putopisa iz Indije.