Na stepeništu koje se penje do onog visokog gvozdenog mosta D. Luiš, ispred kog se fotografiše svako ko dođe u Porto, dva para prljavih patika, zgužvane majice, sličice fudbalera, nekoliko novčića, ofucana fudbalska lopta i ključ na pertli. Osvrćem se da vidim da li je vlasnik ovog blaga u blizini, i čujem: „Skoči, skoči, vidi ga što se uplašio“.

 

Hor dečačkih glasova na kamenoj platformi nadomak mosta, a na mostu, „okačeni", onako sa spoljne strane, dva mršava preplanula dečaka, ne starija od 13 godine. I evo, jedan je već u vazduhu, leti prema hladnom i mutnom Doru, a drugi, onaj što se uplašio, predomišlja se. Penjem se na most, prolazim pored njega, čučnem i kažem mu: „Ma šta te briga, ako si se uplašio, skočićeš drugi put". „Ma, svi gledaju", kaže zabrinuto. „Kako se zoveš?", ne znam ni sama zašto ga pitam. „Luiš", kaže. Baš kao i kralj po kome je most dobio ime, mislim. „Uh, Luiš, pa ne znam šta da ti kažem… Srećno..", kažem i odlazim. Produžujem preko mosta, u Gaju, da se nađem sa drugaricama iz Srbije koje su bile u gostima. Retko ko zna da se „Porto" vino ne proizvodi u Portu, već u Gaji, potpuno drugom gradu.U jednom od zabačenijih vinskih podruma zakazala sam susret sa drugaricama koje me gnjave sa pitanjima šta treba da posete u Portu, ali ja ne znam šta da im kažem. Bila sam u ovom gradu sada već nekoliko desetina puta, i što ga više upoznajem, to mi se više sviđa, ali i dalje ne mogu da odredim šta je to što je „must see".

Ono što mogu da tvrdim je da je najbolji pogled na grad – iz susednog grada. Mnogi ne znaju, ali preko puta mosta nalazi se Gaja, do koje se može stići i peške, preko pomenutog mosta. Tu je "sedište" na desetine manjih ili većih fabrika koje proizvode čuveno Porto vino. To i nije baš obično vino, već je slađe i sa višim procentom alkohola (oko 20%). Ulaz u vinske podrume na obali se plaća, ali ako zađete malo dalje i posetite neki od udaljenijih proizvođača, degustiraćete besplatno tri ili četiri vrste ovog pića i čuti da se i danas ponekad grožđe u ovim vinarijama gazi golim nogama uz pesmu i igru. Zanimljivo je da je Porto vino slatko sasvim slučajno. Za to su krivi Englezi koji su u davna vremena obicnom vinu iz okoline Dora dodavali brendi da se ne bi pokvarilo u dodiru s vazduhom u toku transporta brodom. Kasnije, kada su počeli da ga intenzivno uvoze, Portugalci su mu zaštitili geografsko poreklo i nastavili da vinu "pojačavaju" ukus, stvorivši tako Porto vinski brend.
Ovaj grad nije sjajan kao Pariz, otmen kao London, ili moderan kao Njujork. A i ne treba ga porediti ni sa čim. Porto je, jednostavno, Porto. Nema poseban spomenik ili zgradu po kojoj je nadaleko poznat, jer, ovaj grad je znamenitost sam za sebe. Iako pretežno siv, često kišovit i za damske cipele "neudobno" kaldrmisan, Portu se uglavnom sve oprašta već posle jedne čašice opojnog i sladunjavog istoimenog vina.
Pošto sam putnik opsednut mapama, teško mi je da poverujem da nikad nisam nabavila jednu i za Porto. Dolazila sam u drugi najveći grad Portugala totalno nepripremljena, uglavnom lepim danima, eto tako, da radim – baš ništa, osim da šetam i razgledam. I nikad se nisam izgubila.
To jest, nikad se nisam našla negde gde nisam želela da budem. Jedna putanja je prilično jednostavna, i savetujem je svojim drugaricama za sutra. Ako pratite kaldrmu, takozvanu "kalsada portugeza", i idete nizbrdo od željezničke stanice u centru, nećete promašiti Ribeiru, zonu koja Porto čini toliko posebnim. Ovo je strogi centar grada koji izlazi na reku, ali koji je, budući da pripada svetskoj baštini Uneska, netaktnut i prepun oronulih ali neodoljivih fasada i balkona koji samo što se ne odvale. Iznad glava prolaznika lelulaju plahte i veš, zajedno sa ponekim sveže opranim šalom FC Porto, i naravno, sveprisutnom zeleno-crvenom zastavom. Tako na najatraktivnojoj lokaciji u gradu, osim jata galebova, žive siromašni ribari i starice na ivici egzistencije u sobicama od deset kvadrata, ali sa neprocenjivim pogledom na veliki Duoro i prelepi most koji je konstruisao Ajfel. To je ukratko Porto, grad koji se u isto vreme raspada, ali u kom ne biste baš ništa dirali i menjali…

 

Ključno je, doduše, posetiti Porto po lepom danu, jer u protivnom podseća malo na scenografiju za zločine. Ako je, međutim, sunčano, što se može desiti već i u februaru, pa se od Ribeire zaputite niz reku peške, nećete osetiti, a već ćete preći desetak kilometara prateći promene ambijenta i reku koja se širi kako bi uronila u Atlantik. Odjednom, oronule fasade se transformišu u kuće u Monte Karlo stilu, okolo su špaliri palminog drveća, a uz obalu se nižu skupi restorani. I to je Porto. To je Fož, "najnašminkaniji" deo grada. Kafu, dakle popijte u starom centru, da je ne biste platili dva i po evra umesto 0,80. Svakako, horizont je i ovde neponovljiv. Talasi Atlantika koji udaraju u sam grad, i poneki brod koji sija u daljini. Svetionik, stari i novi, i plaže, peskovite i bele.
Porto je grad prelepih parkova od kojih su neki bogate zadužbine (Seralveš), jedne od, prema Gardijanu, a i ako mene pitate, tri najlepše knjižare na svetu (Lelu), visokih mostova (Arabida, Maria Pia, Luiš I), srdačnih ljudi i oslikanih keramičkih pločica. Ova portugalska umetnička disciplina široko je rasprostranjena… na crkvama, palatama, ali i običnim kućama i željezničkim stanicama. Šareni printovi, slike iz svakodnevnog života ili važnih istorijskih momenata, zabeleženi su na pločicama koje Portugalci zovu "azuleižuš".
U Portu, najbolji način da se upoznate sa njima je poseta gradskoj katedrali, ili, jednostavno, šetnja starim delom grada u kojem je zid gotovo svake druge kuće ukrašen drugačijim dezenom. Tradicija azuleižoša doseže do 15. veka. Portugal ju je, preko Španaca prihvatio od Maora, koji su je iskopirali od Persijanaca. Zašto bi neko pločice lepio na spoljne zidove, umesto u kupatilo, ne može čovek da se ne zapita, ali već na drugi pogled na šarmantno kič šarenilo, mnogi će pomisliti – pa zašto da ne…
Sumrak. Završavamo priču i teoretisanje o Portu i vreme je za praktičnu primenu rečenog. Pale se svetla oko reke. Devojka iz podruma "Kalem" prilazi da nam kaže da zatvaraju i pita nas radoznalo odakle smo. Kažemo da smo iz Srbije, a ona se nasmeje i pominje Kusturicu. Krećemo nazad u grad. Devojke se kikoću pomalo pijano, a ja razmišljam kako mi je život u Portugalu povećao prag tolerancije alkohola, budući da sam usvojila naviku pijenja vina za vreme svakog ručka. "A kakvi su Portugalci", pitaju me, a ja se mrštim i govorim da sam ja svog našla, a one nek se potrude. "Ajde, pomozi nam da i mi nađemo neke momke", zezaju se, dok koračamo prema gvozdenom, sada u suton već lepo osvetljenom mostu.
Na stepeništu, isto društvo. Prepoznajem dečaka koji se plašio da skoči. Vidno neraspoložen. Jasno mi je da nije skočio, i sada je na meti šala svojih drugara. "Ćao Luiš", kažem mu, kao da smo stari znanci. "Hoćeš s nama na sladoled?" Gleda me, crnim očima, pa gleda dve devojke pored mene i klima glavom, u neverici. "Hajde onda", kažem, a on na najkul način saopštava drugarima: "Društvo, moram da idem", i krećemo.
Drugarice me gledaju. "Eto vam Portugalac", kažem i smejem se. Ribeira nas čeka, još starija i neodoljivija nego pre dva sata.

 

 

Putopis napisao Nataša