Posle najmanje dve decenije propuštenog života, neiživljenog detinjstva i „godina koje su pojeli skakavci“, dobismo i mi priliku da sa svojom porodicom posetimo Diznilend u Parizu.Ujedno, ovo je bila i naša prva poseta jednoj zemlji Evropske Unije u bezviznom režimu, što je događaj samo po sebi.
Prvo sa čime smo se suočili po sletanju na čuveni aerodrom Šarl de Gol je svakako njegova veličina. Lično, do tada pamtim samo naš aerodromčić Nikola Tesla i onaj ništa veći, u Šarm El Šeiku. Nakon kraćeg suočavanja sa trenutnom zbunjenošću i uobičajenim strahom zbog nepoznate zemlje, veličine aerodroma, pritom čuvanja dvoje male dece da se u tim okolnostima ne izgube, ipak smo brzo i uspešno pronašli autobus do terminala na kom nas je čekao vozač hotelskog šatla.
Vozeći se do hotelskog kompleksa u krugu Diznilenda, mogli smo da uživamo u zaista lepim zelenim pejzažima koji su ostavljali pozitivan utisak najviše svojom urednošću i uređenošću kako pašnjaka, poljoprivrednog zemljišta tako i uopšte svih zelenih površina u Parizu. Po dolasku u hotel Radison Blue, suočili smo se sa malom neprijatnošću u smislu konformizma, naime morali smo da sačekamo do našeg smeštanja u sobu jer zbog velike gužve, još nije bila spremna.To je samo značilo da je Pariz turistička prestonica a Diznilend atrakcija neprikosnovena u Evropi i da je u jeku sezone prepun posetilaca iz celog sveta, ali to će nam tek posle postati mnogo jasnije. Sve u svemu, do tog dana o Diznilendu smo samo maštali, zamišljali ga i priželjkivali to iskustvo, slušajući tuđa. Ljudi su nam govorili da je napravljen tako da kada si tamo, zaboraviš da sve drugo postoji.
I zaista, kako se prođe ulazna kapija i sa svih zvučnika zavlada muzika iz bajki, više ništa nije isto. Ni mi više nismo oni isti štedljivi i racionalni potrošači jer suočeni sa tolikom izborom u bezbrojnim prodavnicama Dizni suvenira, kostima, maski, slatkiša, igračaka – ne znamo ne da li, već šta pre da kupimo, a kako odoleti, kada tako nešto ni približno ne postoji u našoj zemlji.Od mnoštva raspoloživih restorana i kafića i nekolicine onih u koje smo stigli da sednemo, ubedljivo najjači utisak ostavio je Rainforest Cafe. Istakao se svojom originalnošću jer je zaista interesantno osmišljen. Potpuno je po svim zidovima i plafonu obložen veštačkim biljkama i lijanama, na jednoj od "grana" visi anakonda u prirodnoj veličini.U "kišnu šumu" nekako su zalutali i mašine mužjaka i ženke slona, koji stoje pored stolova, pa dok vi jedete oni se odjednom aktiviraju i ispuštajući zvuke, podižu surlu i mlate ušima.S vremena na vreme u celom kafeu se simulira grmljavina sa sve sevanjem i sitnom kišom tako da je, uključujući konzumiranje naručenog kolača, 5D doživljaj u potpunosti zadovoljen.
Već nakon prvog dana obilaska čarobnog kompleksa i hodanja od teme do teme, postalo nam je jasno čemu ona dečja kolica koja se iznajmljuju za 9 evra na dan. Celodnevno hodanje i stajanje u redovima da bismo se provozali kroz objekte na temu Petra Pana, Pinokija, Snežane i sedam patuljaka, zatim Pirata sa Kariba, svakako uzima svoj danak ali sve to na kraju postaju slatke muke koje su bogato nagrađene jedinstvenim doživljajima.
Naravno, zahtevalo bi mnogo više stranica da se u detalje opišu iskustva koja smo imali sa samo manjim delom mnogobrojnih sadržaja koji smo uspeli da obiđemo. Na kraju bih samo pomenula predivne dnevne i noćne parade sa defileom i kolonama Diznijevih junaka kao i čarobnim vatrometom kojim se svako veče završava.Sam kraj večeri je ustvari utisak o moru ljudi, po brojnosti uporedivim sa stadionskim utakmicama, koji se mirno kreću prema izlazu sa onim istim umornim ali istovremeno zadovoljnim izrazima lica zbog svega proživljenog tokom proteklog dana.
Putopis napisao Ivana Pantic
