U sklopu svog istraživanja upotrebe interneta u ruralnim predelima Afrike, avgusta 2010 posetio sam Zambiju. Sledi prikaz jednog, po mnogo čemu jedinstvenog sela na svetu. Mača, u srcu Zambije, već nekoliko godina ima satelitsku internet vezu čija upotreba je transformisala način života stanovnika sela. Ipak, tradicinalne vrednosti i akcenat na međuljudske odnose su nepromenjeni, čineći Maču jednim od najprijatnijih mesta na svetu.
Dan prvi – Mača, selo na ivici interneta
Prvi pogled na Zambiju iz aviona AirNamibije. Kroz retke oblake se promalja velika voda – jezero Kariba, najveće veštačko jezero na svetu. A onda Lusaka. Grad s manjkom asfalta i automobila. Avion je rešio da je bilo dosta. Slećemo na aerodrom nedostojan bilo kog glavnog grada. Brkata šalterska službenica, nedostojna bilo kog aerodroma mi lupa pečat preko skupo plaćene zambijske vize.
| Lusaka |
Prilazim stidljivom kartonu na kome piše moje ime. S druge strane su Oskar i Dejvid. Jedan je Zambijac, drugi je Amerikanac, jedan je mlad, drugi ne baš toliko, jedan je crn, drugi je beo. Dejvid je pilot. Svoju cessnu upotrebljava u humanitarne svrhe – volontira razvozeći tamo gde je transport avionom više nego neophodan. Mača, selo u koje smo se zaputili je jedno od takvih mesta. Zambijski autoputevi mogu da se mere sa američkim ćorsokacima. Od Lusake do Mače ne postoji potpun asfaltni put. Dejvid je član nekakve hrišćanske pilotske organizacije. Pre leta se grupno molimo. Vezujem pojas i nadam se da je bog naseo na moje lažno “Amin”.
Zambija je prošarana velikim rekama i velikim ravnicama. Ravnice su ogromna prostranstva prašine i niskog rastinja. Tek ponekad se ukaže grad – gomila kućica, prašnjavi putevi i vrlo retko po koji automobil. Vazduh nad Zambijom je najčistiji na svetu.
| Tipičan zambijski predeo |
Slećemo na improvizovani aerodrom ABFA – All Blessings From Above. Gomila radoznale dece i Gertjan. Pre nekoliko godina Gertjan je sa porodicom napustio Holandiju i rešio da se naseli u zambijskom selu. Čovek prosto puca od entuzijazma. Aktivirao je lokalno stanovništvo, prikupio donacije kojima su zakupili satelit i pokrenuo izgradnju verovatno najuspešnije bežične mreže zvane LinkNet u ruralnoj Africi. Dolaskom interneta stvari su se promenile. Stanovnici Mače su pronašli informacije o poljoprivredi, krenuli da vrlo uspešno gaje suncokret, počeli da zarađuju vršeći unos podataka za firme koje su hiljadama kilometara daleko od Zambije i uspeli da privuku mnoštvo stranaca volontera.
Gertjan je ponosan na urađeno ali ne želi da stane. Dok se haotično vozimo po prašnjavim putevima priča o povezivanju cele Zambije, iskorenjivanju malarije i HIVa. Među raštrakanim kolibicama se baškare novosagrađene jednospratne zgrade od cigle: institut za istraživanje malarije, škola za medicinske sestre, škola računarstva. Da je rođen u Mači, za Gertjana bih rekao da je veliki patriota. Ustvari reći ću “veliki je patriota”.
| Oskar ispred računarskog centra |
Oskar je bio ćutljiv u avionu. U svem selu to nije. Jedan je od pionira bežičnog umrežavanja u Mači. Sada imaju nekoliko stotina povezanih korisnika. Cela priča je fascinantna imajući u vidu da se ceo tim koji je sagradio mrežu sastoji od ljudi koji od obrazovanja imaju samo zambijsku srednju školu! Na putu do lokalne TV sale, gde nekoliko dečaka ispija pivo od đumbira i gleda Bruce Lee filmove, pričamo o budućnosti. Oskar želi da radi za veliku firmu, ali želi i da pomogne ruralnoj Zambiji. Ovde biti mlad znači bezidejno lutati, kaže Oskar, ljudi se napijaju, razmnožavaju kad im vreme nije. U lokalnoj bolnici su porodilje od 14-15 godina normalna pojava. Najmlađa koju je upoznao imala je jedanaest!
U bolnici smo, ali ne da bi merili stomake. Oskarov stric je bolestan i njegova porodica je u poseti. Dugačka soba s prastarim metalnim krevetima poređanim jedan do drugog, mreže protiv komaraca, svetlo je slabo. Bolnica je žestoko prenatrpana. Kadar iz ove ustanove garantuje samilost donora, zaključujem. Dim dolazi spolja, rodbina ovih nesrećnika kampuje ispred i danonoćno kuva za one koji su unutra.
Poslednja šetnja ovog užurbanog dana se završava odlaskom kod Freda na večeru. Uz put Oskar pridružuje svoju ispražnjenu flašu brdašcetu plastike, jednom od mnogih koja krase svaki iole naseljeni afrički predeo. U međuvremenu je nestalo struje, normalna pojava, uostalom struja je prvi put došla u selo pre dve godine, mnogi je i dalje nemaju. Fredova žena ipak završava večeru na ugalj – guinea fowl, vrsta kokoške, sos i makarone. Pričamo o svetskom prvenstvu, poraz Gane ih je strašno razočarao.
Dan drugi: Zambijsko vreme
| Glavni put u Mači |
Probudio sam se, ubio nekoliko velikih paukova i kapitulirao pred bubašvabama. Tuširanje sam izbacio, ipak sam u Africi. U Mači postoji restoran gde se hrane svi koji nisu lokalci. Do njega idem prašnjavom stazom uz srdačne pozdrave ljudi koji me mimoilaze. Odnekud se pojavljuje automobil i staje da me pokupi. Dva pobožna američka pilota. U Mači ne postoji stopiranje, ljudi sami staju, oni znaju kad je nekome potreban prevoz.
Poteran glađu u restoranu sam u 7:30. U stvari ispred restorana sam, otvara se u 7:30. Ustvari, piše da se otvara u 7:30. U 8:15 dobijam corn flakes s mlekom za 5000 kwatcha iliti jedan dolar. Konobarica nasmejanog lica kojoj je možda 18 godina je tu svako jutro da me usluži. Ne u 7:30 kada bi trebalo da se otvori restoran, niti u bilo koje doba kad dođem na doručak (a pokušavao sam sa različitim vremenim), već nekih pola sata, sat pošto se ja pojavim ispred vrata. Vrlo brzo saznajem da je u Mači vreme nebitna dimenzija.
Zakazani sastanak s Oskarom i ostalima koji rade za LinkNet takođe kasni, ne uspevam da shvatim zašto. Ne uspevam ni da shvatim zašto se sastanči jer ništa korisno ne radimo, bar ja to tako vidim. Kasnije mi je Gertjan objasnio da vaganje racionalnosti nekog postupka u Mači ne vodi ničemu. Ljudi se ovde vode međuljudskim vezama, ne materijalnim ishodima, kaže. Razočarani su saznanjem da u Mači ostajem samo nekoliko dana. Svojim iznenadnim dolaskom Gertjan razbija udobnost građenja veza i pokreće do tada pospane IT tehničare. Prosto je neverovatan u svojoj energičnosti.
Odlazimo do vodotornja, verovatno najviše građevine u ovom delu zemlje. Na nekih 25-30m od zemlje su mladi Zambijci instalirali opremu za bežični prenos. Ruke mi se znoje dok se penjem uz najobičnije metalne merdevine do vrha vodotornja. Na vrhu je vetrovito i pitam se kako su uspeli da za vodotoranj zavare metalnu skalameriju na kojoj su antene. Kažu da je bilo na ivici samoubistva. Istu ivicu posmatram i sada dok 60kg teške kutije sa akumulatorskim baterijama vukljaju uz iste one merdevine. A mnogi uzimaju internet zdravo za gotovo.
Instalacija je završena i vreme je ručku. Prolazak kolima pored svakog drugog prolaznika rezultuje kraćim razgovorom s istim. Shvatam šta je Gertjan hteo da kaže sa održavanjem veza. Moj stomak to ne razume, obradovao se minijatornim prženim ribicama posluženim od strane nasmejane mlade konobarice.
Vraćam se do IT sobe, svog radnog mesta za vreme ovog boravka, prolazeći pored bolnice. Ljudi i dalje kuvaju za one koji su unutra. Krišom ih fotografišem. Lik s zimskom kapom me zaustavlja i govori nešto, ne razumem ga. Pomišljam da se buni zbog mog aparata, on ipak samo želi da bude uslikan. Jedna baba zastaje pored nas i smeje se.
Prezentujem svoje ideje u vezi bežičnih mreža tehničarima LinkNeta. Nisam siguran da me razumeju. Sutradan mi Gertjan kaže da nisu uspeli da se slože oko toga šta sam zapravo prezentovao. Ipak, složili su se da je to nešto bitno što bi trebalo progurati u Zambiji – “oči su mu sijale dok je govorio”. Verujem da u Americi ovaj pristup prikupljanja podrške nikad ne bi uspeo. Kad već pominjem podršku – Oskarov plan unapređenja života mladih Zambijaca je naišao na odobrvanje poglavice. Obećao mu je koliko god zemlje bude potrebno.
| Mravinjak |
Svetlost baterijske lampe me dovodi kući ka mojim insektima koji budni čekaju. Ubijam nekolicinu i padam u san.
Dan treći: Kako koristiti Internet kad ste u Mači
| Igra |
Vreme do dolaska konobarice sam proveo čitajući o rasprostranjenosti HIVa u Africi. U Zambiji više od 15% stanovništva nosi virus HIVa. U Lusaki 65% prostitutki je HIV pozitivno.
Sastanak sa Fredom je počeo sa zakašnjenjem, ili bar ja tako mislim. Fred je maksimalno iskoristio dobrobiti interneta. Počeo je da gaji suncokret, pravi ulje i prodaje ga na veliko. Preko interneta pohađa jedan univerzitet u Južnoj Africi. Pravi je menadžer, preko svog blackberrya je stalno online. Uz njegova poznanstva lako ću uspeti da intervjuišem stanovnike Mače, uostalom zbog toga sam i došao ovde. Pokušavam i ja da koristim dobrobiti ruralnog interneta. Ipak je previše spor. Ili spor za ono na šta sam navikao, ni dial up mi nije bio spor pre deset godina. Ovde stotine ljudi deli jednu satelitsku vezu koju plaćaju nekoliko hiljada dolara mesečno. Ista takva veza košta sto puta manje na zapadu.
U IT sobi pravimo plan rada. Nekoliko linkova ne funkcioniše kako valja. Pretpostavljaju da su u pitanju smetnje. Način pristupa problemu ljudi iz Mače je veoma drugačiji od onoga koji ljudi sa univerziteta, poput mene, imaju. Ovde se ne razmišlja po algoritmima. Ovde se nešto radi zato što je neko drugi to prethodno uradio. Ipak, guram svoju ideju, penjemo se na vodotoranj i menjamo frekvencije na kojima rade linkovi. Sa vodotornja gledam na veliki bazen mutne vode. Lokalci koriste tu vodu u domaćinstvu, pa i za piće kad je neophodno. Ja pijem vodu iz novosagrađenog vodovoda. Kažu da nije loša, ali stranci redovno dobiju proliv od nje. Ja se osećam kao domaći.
| Centar sela |
Za ručak jedem hamburger na Zambijski način. Zaključujem da Afrikanci baš vole kečap. U restoran bi trebalo da dođe Kennedy. Zadužen je za smeštaj stranaca, a i za moj bicikl. Nema ga te odlučujem da mu krenem u susret. Nerviram se zato što kasni. U dva i petnaest dobijam najveći krš od bicikla na svetu. Izgleda kao rog ili pony izvučen iz čungalunga žvaki za vreme bratstva i jedinstva. Po prestanku rada kočnica, nesrećni bicikl je doniran Zambijcima. Sada je ponovo pod jugoslovenskim dupetom. Vozim se po prašini i nadam se da me Fred još uvek čeka. Ne čeka me. Nije još stigao. Nalazimo se u tri sata. Fred mi objašnjava kako u bolnici posle ručka imaju crkvenu službu, te nema potrebe da žurimo. Pitam se kako je moguće da toliko vole boga kad je ljubav tako očigledno neuzvraćena?
| Ispred bolnice |
Za večerom upoznajem Amerikanca i Novozelanđanina. Ovom drugom su kad je bio u Hrvatskoj na prevaru naplatili vizu za Srbiju. Dolaze i azijatkinje s Yale-a i holandski backpackeri. Za posledicu bivam prebačen u drugu sobu, smrdljiviju i znatno bučniju. Tipičan epilog dolazaka Evropljana u Afriku. Slušam brzu muziku i ne uspevam da zaspim. Stomak se buni.
Dan četvrti: Transport, buvljak, religija
| Mice |
Na posao stižem taman na vreme da zateknem jednu osobu kako čita izveštaj o odigranim utakmicama premijer lige. Uzaludno pokušavam da rezervišem autobusku kartu od Čome, najbližeg grada, do Livingstona, mesta gde se nalaze Viktorijini vodopadi. Težak zambijski akcenat sa druge strane je ili u paklu ili na buvljaku ili na hevi metal koncertu. Uz sveopštu pozadinsku buku spušta mi slušalicu bez postignutog dogovora. Autobuska kompanija se zove Mazhandu Family Bus, pitam se kolika je ta porodica kad je tako bučna? Polako odbacujem mogućnost bilo kakvog planiranja u Zambiji, uostalom i Fred kasni na sastanak.
Novonastali limbo koristim da se pošetam po pijaci. Prodaje se standardna kineska roba i nešto malo povrća. Parkiran je i autobus s totalno smrskanom šoferšajbnom. Ljudi sede unutra i pričaju sa vozačem. Ispostavlja se da autobus kreće tek sutra, ali njima se i onako ne žuri. Za ljude koji žive u zemlji gde je životni vek ispod četrideset godina Zambijci se poprilično rasipaju s vremenom. Ispod krova od trske jedna žena šije šarene suknje. Vrlo su lepe te zambijske suknje. Ovde žene nose terete na vrh glave, što ih tera da stoje uspravno, na sve to imaju šarene suknje. Vitke su, deluju ženstveno i stalno se osmehuju. Za tridesetak hiljada kwatcha naručujem suknju u nadam se da će biti gotova pre nego što napustim selo.
Za današnji ručak se pobrinuo Oskar. Živi u maloj sobi u jednoj dugačkoj kući. Podseća me na privremeni smeštaj radnika. Ručak se sastoji od nšime, nekakvog kačamaka, makarona, pirinča, krompira i dinstane govedine. Kao zaboravljena stvar, posle nekog vremena, se pojavljuje i posuda sa “povrćem”. Mislim da je u pitanju blitva ili nešto slično. Između nečega što mi deluje kao flaširana viski-kola, fante i koka kole, opredeljujem se za ovo poslednje. Definitivno najrasprostranjenije piće na svetu! Još jedna molitva, uspešno izbegavam da budem taj koji će je izreći i navaljujemo na klopu. U sobi je pored mene i Oskara i dečko iz Zimbamvea. Slušamo Zambijski rege. Oskar me pita da li sam se ikada napio i da li sam ikad bio u noćnom klubu. Pokušavam da dam odogovor koji me neće predstaviti kao razvratnu svinju. Spašava me Eliot, glavni tehničar LinkNeta, zadužen za organizaciju intervjua. Naime, ovde ljudi nisu brbljivi ko u Americi, niko neće sesti pored Vas u autobusu i krenuti da priča o svojoj umirućoj babi. Ali, ako se zajednički poznanik pojavi kao katalizator barijere padaju. Tako ja odlazim s Eliotom da intervjuišem lokalce i saznam kako koriste internet.
| Ručak kod Oskara |
Intervjuišem dečka u musavom plavom kombinezonu koji radi kao mehaničar. Čeka nekog i misli da će imati vremena za intervju. Taj neko ne dolazi dovoljno dugo da pored intervjua imamo i vremena za diskusiju o razlikama između bluetooth-a i infra red-a. Sviđa mi se što su ljudi u Mači radoznali uprkos nedostatku formalnog obrazovanja. Ili je baš to razlog što su radoznali?
Jedem svoju poslednju večeru u Mači, pozrdavljam se s konobaricama. Mračnim putem odzvanja lavež pasa, to jest fijukanje vetra kako to kasnije, bistrog uma, zaključujem. Kod kuće me čeka miš i buka suseda. Pakujem se za Livingston.
| Savana noću |
Dan peti: Napuštam Maču
| Taxi |
U školi za medicinske sestre me dočekuje direktorka od četrdesetak godina. Primetio sam dosta obrazovanih žena u Mači. U biblioteci smo okruženi knjigama koje su donirali raznorazni američki univerziteti. Intervju nastavljam sa troje najsmušenijih osamnestogodišnjaka na svetu. Valjda iz strahopoštovanja prema školi ne mogu da se opuste. Odnos prema nastavniku je nešto što bi veliki deo sveta mogao da nauči od ruralnih Afrikanaca.
Odlazim po posldnju šetnju oko pijace, uz put fotografišem ljude koji čekaju da posete svoje u bolnici. Devojka koja bi trebalo da mi napravi suknju ima isti onaj blaženi osmeh s kojim sam je juče ostavio. Srećom, suknja je gotova.
| Švalja |
Vreme je da se zaputim za Čomu. Fred je rekao da će organizovati nekakav prevoz. Jedva ga nalazim ispred radio stanice. Radio stanica u Mači izgleda sjajno! Nova je, unutra imaju potpuno novu opremu. Žena koja doji dete ispred stanice nas tera da se izujemo pre nego što uđemo. Fred se oglašava uživo preko radija i zaključuje da je vreme da pođemo.
| Fred u radio stanici |
Šestoro nas je u kolima. Iz različitih poriva idemo u Čomu, ja da bih uhvatio autobus za Livingston, oni da bi podigli pare sa njima najbližeg bankomata, kupili stvari kojih nema u Mači ili se provozali po novom putu. Put od Mače do Čome je pre samo nedelju dana trajao skoro tri sata. Od kada su otvorili novi, asfaltni put, putovanje traje svega 45 minuta. Vidim da put nije baš otvoren, više su ga lokalci proglasili otvorenim. Nikakve oznake ne postoje, bageri su parkirani sa strane, povremeno je potrebno zaobilaziti prepreke vožnjom po zemlji. Ipak, na trenutke idemo i do 140km/h. Asfalt još nije legao, kamenčići lete na sve strane, na šta nas upozorava i bizarni znak “Beware of flying stones”.
Čoma je jedna velika mešavina buvljaka i autobuske stanice. Kao i mnogi drugi nebitni gradovi kroz koje sam prošao u Južnoj Africi. Karte za autobuse se prodaju na kioscima autobuskih kompanija. Najpouzdaniji Mazhandu Family Bus kasni dva sata. Fred se raspravlja s prodavcem karata konkurentske firme. Ovaj se duri što ne verujemo njegovoj kompaniji. Sve se srećno završava kad pristiže autobus i ja izvadih 50 000 kwatcha. Na ulazu u autobus se guraju putnici i prodavci svega i svačega sa istim žarom. Nespretno se pozdravljam s svojim novostečenim prijateljima i sedam na jedno od pet sedišta u redu. Na malom TVu se prikazuje urnebesna nigerijska sapunska opera: glavni junak se ženi, po drugi put, bez da se prethodno razvede jer poligamija je legalna u velikom delu Afrike. Žene se pak ne slažu najbolje i kreće sveopšta svađa. Muzička podloga iz američkih filomva B produkcije, Bantu akcenat. Do Livingstona još malo asfalta, malo zemljanog puta, autobus pretiče po punoj liniji, automobili iz suportne trake beže u prašinu.
| Kwatcha |
Hostel u Livingstonu vrvi od stranca dok bar vrvi od lokalaca. Tu su da upoznaju strance. Pričam sa mladim Zambijcima iz Lusake – beli su! Zagrevaju se za izlazak u klub. Noćni život u Livingstonu počinje oko ponoći i traje do jutra. Tu je i prilično nasrtljivi gej lik. Homoseksulanost je u Zambiji kažnjiva zatvorom. On često odlazi u Južnu Afriku, Pretorija je sjajna za veze bez obaveza. Trošim pare na dva piva dok mi novi poznanici kupuju još dva – Mosi lager, zambijski “Jelen”. Zaspao sam uz hrkanje Viktora, cimera iz Gvatemale.
Dan šesti: Viktorijini vodopadi
| Mosi-oa-tunya |
Pred ulazom u nacionalni park “Mosi-oa-tunya”, iliti “dim-koji -grmi” je gomila preprodavaca svega i svačega. Najuporniji su oni iz Zimbabvea koji prodaju svoje bezvredne, inflacijom pojedene pare. Novčanica od 100 biliona me podseća na detinjstvo. Ulaz u park je $20 za strance i $2 za domaće. Vodopadi se najbolje vide iz helikoptera ali je tada ulaz $130. Ipak, zadovoljan sam i ovime što se vidi sa zemlje.
| Most nad rekom Zambezi |
Viktorijini vodopadi su jedni od najvećih na svetu. Reka Zambezi se u svojoj ogromnoj širini od skoro dva kilometra obrušava sa visine od preko sto metara. Ime “dim-koji -grmi” potpuno opisuje vodopade. Zahvaljujem Viktoru na kabanici koju mi je ostavio pre nego što je krenuo. Šetnja pored vodopada podseća na šetnju po letnjem nevremenu. Voda se odbija od stena i prska svuda stvarajući podlogu za ogromne duge. Stojim na klizavom mostiću i prvi put vidim dugu od svih 360 stepeni, svuda oko mene!
| Duge |
Obilazim sve što se u ovom parku obići može: brzake nizvodno od vodopada, veliki most s koga gomila ljudi čeka da se obruši uljuljkana u sigurnost bungee trake, stazu koju čuvaju babuni. Prolazim pored vodopada još jedan put i sad puštam da me okupa.
| U suton |
Mazhandu Family bus je spreman za pokret. Spavam do Lusake. Tri je ujutro i na stanici je haos. Neko iz obezbeđenja me poziva da se ogrejem oko peći na ugalj koja stoji pored rampe. Rampa služi za nasumično zaustavljanje vozila i svađu sa šoferima. Radnici na rampi me savetuju da ne napuštam stanicu dok se ne razdani, kriminal u Lusaki je ozbiljna stvar. Čuvari su raspoloženi za priču. Niko od njih nije video vodopade iako žive u Zambiji. “Lako je vama”, kaže jedan od njih, “vama neko plati kartu na internetu, eto tako moj rođak koji živi u Belgiji – uvek mu firma preko interneta plati put.”
| Majmunisanje |
Dan sedmi: Lusaka
| Lusaka |
Nažalost pijaca je vrlo nezanimljiva. Tezge sa autodelovima smenjuju one sa klozetskim šoljama. Hrana se kuva na ulici. Jedna žena meša nšimu u velikom buretu. Traži 10 000 kwatcha ako je slikam. Nalazim drugu, lepšu kod koje je slikanje džabe.
Ređaju se ostale znamenitosti ovog preružnog grada: spomenik nezavisnosti koji se ironično nalazi iza metalne ograde i bodljikave žice. Sledeći je muzej. Za dva dolara čovek može da vidi solidnu zbirku zambijske moderne umetnosti koja čak i nije loša. Tu je i haotično raspoređen skup predmeta koji opisuju istoriju Zambije. Lobanje najstarijih homo sapiensa koji su hodali ovom planetom su ušuškane između novinskih isečaka iz doba kolonijalizma. Britanci su bili poprilični nacisti: porez na kuću, ograničavanje kretanja, zabrana konzumiranja alkohola. Sve, samo ako si crn.
| Muzej: obaveštenje iz vremena kolonijalizma |
Do aerodroma me vozi unapred ugovoreni taksi. Na vreme me je čekao ispred muzeja, nisam mogao da verujem! Put do aerodroma protiče u upoznavanju sa imenima zambijskih tržnih centara. Vidim i da je Japan donirao pare za vrlo neophodnu rekonstrukciju puteva u Lusaki. Da sam Japanac bio bih ponosan na svoju vladu.
Poslednje trenutke u Zambiji provodim u baru, pijem lokalno pivo i gledam vojnika koji to isto radi sa druge strane šanka. Vozač taksija je rekao da Zambijci slobodno vreme provode ili pijući ili posećujući crkvu. Vojnik ima veliku pušku, valjda se neće napiti i u ime boga opaliti.
| Zambijci jako vole boga, čak i kad je ljubav neuzvraćena |
Na pasoškoj kontroli me zaustavlja slatkorečivi radnik zambijske nacionalne televizije koji po svaku cenu hoće da kupi moj fotoaparat. Dogovaramo se oko cene, međutim u poslednjem trenutku odustajem od transakcije. Neverovatno mi je je spreman da odvoji pare bez da je prethodno proverio aparat. Možda je dostupnost takvih stvari u Zambiji zaista mala pa je voljan da rizikuje?
Poslednji poziv i nasmejana lica u avionu AirNamibije. Napuštam Zambiju, znam da ću doći ponovo. Znam i da će se Zambija verovatno promeniti. Neće biti to ista ona Afrika kakvom sam je video. Kupiće satove, popraviće puteve. Naučiće se modernom poslovanju ali se verovatno neće naučiti bacanju đubreta u kante niti pravilnoj ishrani. Zambijci su najsrećniji i najprijateljskiji narod koji sam upoznao. Valjda će takvi i ostati.
Putopis napisao Veljko Pejovic
