Tahiti, Francuska Polinezija

Photo: Steve Punter / Flickr

Da bi se bliže upoznalo i opisalo ostrvo Tahiti i s njegove pošte u centru glavnog grada Papetea u zavičaj poslala dopisnica, treba prvo navesti dva-tri osnovna pojma o teritoriji na kojoj se nalazi. A ti pojmovi su dosta široki, jer reč je o najvećoj jedinstvenoj vodenoj površini na našoj planeti, o Pacifiku. Osim po svojim ogromnim razmerama (više od trećine površine zemaljske kugle), ovaj, kako se još zove, Tihi ili Veliki okean poznat je i po nebrojano mnogo ostrva podeljenih na tri regije: Melaneziju (ili crnoostrvsko područje), Mikroneziju (maloostrvsko područje) i Polineziju (područje velikog broja ostrva).

Ali to nije kraj ovih internih geografskih deoba: pored mnogobrojnih znanih ostrva koja su razni zemljani otkrivali, naseljavali, napuštali i proglašavali svojim prekomorskim teritorijama, verovatno najpoznatija, ili smatrana najromantičnijom je Francuska Polinezija, a u njoj kao centralna tačka legendarno ostrvo Tahiti.

Zašto legendarno, pitaće ljubitelji dalekih prostranstava i egzotike?

Zbog takoreći nestvarne lepote Južnog mora, kako se naziva uže područje na kojem leži. Zbog stihova koji su mu pesnici iz celog sveta ispevali. Zbog nezaboravnih, prosanjanih filmova koji su o njemu i na njemu snimani i čega sve ne…

– Ukratko, zbog toga što je odavno prozvan „najlegendarnijim" (ne baš malim) kutkom pokrivenim divnom vegetacijom prebogate „Zemljine kupole" nikle iz toplih plavih voda – kaže naš domaćin Žak, uzgred tipičan Francuz, kao i mnogi njegovi sunarodnici i oplemenjen, da ne kažemo razmažen i raznežen Božjim darovima Tahitiju.

Uz smeh, kao u šali, ali s uverenjem u opravdanost svojih zapažanja, saopštava mu utiske o njemu, lično, kao o rođenom Tahićaninu koji, doduše, „ima u džepu" polinežanski specifičan jezički dijalekt, ali govori francuski kao da je upravo stigao iz Pariza.

– Većina nas ovde, ne samo na Tahitiju nego u celoj Francuskoj Polineziji, bližim ili daljim poreklom je iz naše „majke zemlje" i nosi karakteristične osobine evropskih nam rođaka – dalje će msje Žak.

– Naša deviza, kažu, nasleđena od francuskih predaka, glasi otprilike… raditi onoliko koliko je potrebno za pristojan, naravno udoban život, a ostatak vremena provoditi u opuštenosti i uživanju. Tahiti sa svojim jedinstvenim lepotama koje čine guste šume kokosovih palmi kakvih nigde nema i s bujnim livadama biljke vanile prosto nalaže čoveku da odbaci svaku brigu, svaku napetost živaca (što je za nas skoro nepoznat pojam) i da se prepusti lepoti življenja. Jer, čemu bezbrojni Božji darovi u vidu lepote prirode, toplih, ali nikad ne suviše vrelih sunčevih zraka i morske vode koja osvežava i podmlađuje ako u svemu tome ne možemo da uživamo.

I u Papeteu, gradu od oko 36.000 stanovnika, tempo života nije tipično metropolski, kakav goni ljude na jurnjavu i nerviranje. I tamo se radi u kancelarijama, prodavnicama, raznim obrazovnim ustanovama i u vlastitoj kući, i tamo se živi od zarade, ali sve se to odvija ritmički ujednačeno, zagarantovano redovno, uz osećanje sigurnosti i izvesnosti o sutrašnjem danu. Posla nema samo za one koji neće da rade, a sve ga je više – u relativno novijoj privrednoj (i umetničkoj) grani, u turizmu. Rekosmo, turizam je ovde umetnička delatnost, i to s punim pravom, jer Tahiti u celini više liči na neki izmaštan, u bajci stvoren krajolik koji postoji takoreći više u snovima nego kao realan opipljiv deo globusa.

Ipak, najlepša legenda i najveća znamenitost Tahitija je Pol Gogen, francuski slikar koji je proveo celu deceniju, od 1891. do 1901. godine, na ovom ostrvu i ono je ostavilo neizbrisive tragove u njegovoj duši i još trajnije odraze u njegovoj umetnosti. Iz zahvalnosti i u znak trajnog sećanja na njega, Tahićani su osnovali Gogenov muzej u kojem su sačuvane umetnikove lične stvari, ali i mnogi originalni crteži. Time je vrhunski majstor boja i linija jedan divan delić planete Zemlje sačuvao za stotine budućih generacija i domaćeg življa i stranih gostiju.

Autor: Nada Mijatović
Izvor: Danas