Samouvereno se zavaljuješ na slobodna sedišta i čekaš svoje zasluženo iznenađenje novog grada, ulazeći u gradski prevoz sa aerodroma u Berlinu. Nikako da dođe taj veliki bum po koji si došao – ono gubljenje daha koje se dešava pod zidinama Akropolja ili dok sa Sene hrliš ka Ajfelovoj kuli – ovde krajolik suviše sporo postaje urban, a udobnim kućicama po periferiji i crnoj šumi u dnu pogleda kao da nema kraja…
Postaješ sumnjičav odjednom – školarci se pozdravljaju ljubazno sa vozačem autobusa, ljudi stoje u redu jedan po jedan na ulazu, pritrčavaju da pridrže stare koji se gegaju sa lakovanim štapovima u rukama. Nešto ovde nije u redu, misliš. U punom busu čuješ svaku reč sa automata: „Nachte Station: Sonnenallee". Odmeravaš diskretno – okružen si svetlookim belim babama sa paperjastim ravnim kosama i nezainteresovanim mladićima izbušenih noseva. Ulećeš u metro ka centru, udaraš slučajno lika koji izlazi, sa pivom u ruci, a on se tebi izvinjava. Odgovaraš mu pogledom, jer tako si navikao u svom kraju.
I najzad evo je – kao da ti kaže „Nagledaj se do mile volje!", i stoji tako moćna naspram tebe, Brandenburška kapija. Letiš preko Pariser Platz-a jer izgleda tako blizu, a kad kad ispustiš dušu od pešačenja, vidiš da ni iz jednog ugla ne staje cela u objektiv. Ludiš vrlo brzo – okrećeš svoju mapu, škljocaš svaki grafit na ulazu u ulicu Oranienburger Strasse; zumiraš čak i Turčina koji preliva kebab na ulazu u centralni Alexander Platz; ležeš skoro na zemlju da uhvatiš celu senku oblaka na najvišoj gradjevini Nemačke, TV tornju; čekaš sa Japancima po 2h na vetru da udješ u monumentalno zdanje skupštine Reichtag; praviš razglednice od svoje fotografije murala Marlen Dietrich; uzimaš sve živo od pamfleta iz Pergamon muzeja, da ti prijateljima bar malo dočaraju tvoje više nego realno putovanje preko grčke agore do Ištar-kapije. Opija te sirina, sloboda da rasiris ruke i ne udaris nikog, osecaj koji si vec zaboravio u ususkanom Beogradu.
Tek kad kreneš da govoriš turistima da se sklone, kako bi ti bila prazna i još dramatičnija slika Holokaust memoriala, ili da ljutito ponavljaš prodavačici suvenira da i dalje ne rezumeš gde je taj natpis ispred Hitlerovog bunkera, znaš da si preterao u panici da što više poneseš sa sobom.
Ni ne primetiš kad ustupaš mesto u redu starijem gospodinu, i zahvaljuješ se na nemačkom kad uzmeš na ulici kobasicu u lepinji. Počeo si da pevušiš „Checkpoint Charlie blues" prolazeći trgom Potsdam, gledajući slike ruskog i američkog vojnika, baš kao da je juče tu bila granica podeljene Evrope. Kad god ne možeš na mp3 da uhvatiš berlinski Spree radio, spustiš se do reke, pa uz pivce u limenci, kao domaći zađeš na plato ispred katedrale Berliner Dom. Već ti je poznata Cigančica koja ti na lošem enleskom tvrdi da je iz Bosne i traži za ‘leba, svaki put je pozdraviš sa „Gde si, zemooo!", a ona te belo gleda. Više ne poziraš pored umetničkih radova na ostacima Berlinskog zida, nekako za tebe on nije više turistička atrakcija. Gledaš ga kroz oči stanovnika Istočnog Berlina, pune strasne čežnje za drugom stranom, gde je bila sva nada, sloboda, mogućnosti, pečeni pilići su rasli na drvetu, i prosto si žudeo da ga srušiš makar i izginuo u punoj brzini u svom Trabantu. A danas Istok prodaje tu svoju čežnju, upakovanu u latte u kafićima napravljenim od starih mehaničarskih radionica, stanova, šupa, malo okrečenih i sa puno grafita i pocepanih postera; prodaje dah stare Nemačke u second hand radnjama, sa garderobom izloženom na štriku, ili u buticima sa listom konoplje gde god je slobodan zid za crtanje; istok zapravo vlada, kroz Berlince sa cipelama s različitim pertlama, asimetričnim šiškama, pocepanim jaknama i „boli me uvo" stavom. Upravo ćeš negde na toj tankoj granici izmedju bivša dva različita sveta naći i mračne fabričke prostore na po 4 nivoa, ispred kojih se redovi svih generacija protežu i do 4 ujutru, a na vratima će te odmeriti dve figure tetovirane po licu, izbušene gde god se moglo, kao da su od nekog drugog roda, ne ljudskog, možda ih je rodio sam klub, ne znaš. Pravila nema, a pare ti ne vrede – plaćaš ulaz ionako 12 evra, otkud ti još za podmićivanje? I kad samo mrdnu glavom potvrdno, dodje ti da ih izljubiš – ušao si! Muvaš se kroz poglede, prikovao si oči za ćoškove gde se svi nešto ljube, nemaš pojma ko s kim ni ne razaznaješ polove. Ne veruješ svojim plućima – igraš već posle zore a nisi nigde osetio dim cigarete! Izlaziš na jutarnji mraz, čekaš metro i smeješ se sa tinejdžerima koji su vileneli na stanici uz jeftino vino celu noć, u gradu koji nikad nije ni zaspao.
Kiša udara u prozor aviona i ostavlja ti samo da naslutiš kakve sve urbane legende natapa. Već si i zaboravio da si nosio foto-aparat, jer si davno odustao i od pokušaja da zalediš to što ti je grad pružio – ne čuda arhitekture i glamurozne radnje; već jedinstveni – osećaj Berlina.
I najzad evo je – kao da ti kaže „Nagledaj se do mile volje!", i stoji tako moćna naspram tebe, Brandenburška kapija. Letiš preko Pariser Platz-a jer izgleda tako blizu, a kad kad ispustiš dušu od pešačenja, vidiš da ni iz jednog ugla ne staje cela u objektiv. Ludiš vrlo brzo – okrećeš svoju mapu, škljocaš svaki grafit na ulazu u ulicu Oranienburger Strasse; zumiraš čak i Turčina koji preliva kebab na ulazu u centralni Alexander Platz; ležeš skoro na zemlju da uhvatiš celu senku oblaka na najvišoj gradjevini Nemačke, TV tornju; čekaš sa Japancima po 2h na vetru da udješ u monumentalno zdanje skupštine Reichtag; praviš razglednice od svoje fotografije murala Marlen Dietrich; uzimaš sve živo od pamfleta iz Pergamon muzeja, da ti prijateljima bar malo dočaraju tvoje više nego realno putovanje preko grčke agore do Ištar-kapije. Opija te sirina, sloboda da rasiris ruke i ne udaris nikog, osecaj koji si vec zaboravio u ususkanom Beogradu.
Tek kad kreneš da govoriš turistima da se sklone, kako bi ti bila prazna i još dramatičnija slika Holokaust memoriala, ili da ljutito ponavljaš prodavačici suvenira da i dalje ne rezumeš gde je taj natpis ispred Hitlerovog bunkera, znaš da si preterao u panici da što više poneseš sa sobom.
Ni ne primetiš kad ustupaš mesto u redu starijem gospodinu, i zahvaljuješ se na nemačkom kad uzmeš na ulici kobasicu u lepinji. Počeo si da pevušiš „Checkpoint Charlie blues" prolazeći trgom Potsdam, gledajući slike ruskog i američkog vojnika, baš kao da je juče tu bila granica podeljene Evrope. Kad god ne možeš na mp3 da uhvatiš berlinski Spree radio, spustiš se do reke, pa uz pivce u limenci, kao domaći zađeš na plato ispred katedrale Berliner Dom. Već ti je poznata Cigančica koja ti na lošem enleskom tvrdi da je iz Bosne i traži za ‘leba, svaki put je pozdraviš sa „Gde si, zemooo!", a ona te belo gleda. Više ne poziraš pored umetničkih radova na ostacima Berlinskog zida, nekako za tebe on nije više turistička atrakcija. Gledaš ga kroz oči stanovnika Istočnog Berlina, pune strasne čežnje za drugom stranom, gde je bila sva nada, sloboda, mogućnosti, pečeni pilići su rasli na drvetu, i prosto si žudeo da ga srušiš makar i izginuo u punoj brzini u svom Trabantu. A danas Istok prodaje tu svoju čežnju, upakovanu u latte u kafićima napravljenim od starih mehaničarskih radionica, stanova, šupa, malo okrečenih i sa puno grafita i pocepanih postera; prodaje dah stare Nemačke u second hand radnjama, sa garderobom izloženom na štriku, ili u buticima sa listom konoplje gde god je slobodan zid za crtanje; istok zapravo vlada, kroz Berlince sa cipelama s različitim pertlama, asimetričnim šiškama, pocepanim jaknama i „boli me uvo" stavom. Upravo ćeš negde na toj tankoj granici izmedju bivša dva različita sveta naći i mračne fabričke prostore na po 4 nivoa, ispred kojih se redovi svih generacija protežu i do 4 ujutru, a na vratima će te odmeriti dve figure tetovirane po licu, izbušene gde god se moglo, kao da su od nekog drugog roda, ne ljudskog, možda ih je rodio sam klub, ne znaš. Pravila nema, a pare ti ne vrede – plaćaš ulaz ionako 12 evra, otkud ti još za podmićivanje? I kad samo mrdnu glavom potvrdno, dodje ti da ih izljubiš – ušao si! Muvaš se kroz poglede, prikovao si oči za ćoškove gde se svi nešto ljube, nemaš pojma ko s kim ni ne razaznaješ polove. Ne veruješ svojim plućima – igraš već posle zore a nisi nigde osetio dim cigarete! Izlaziš na jutarnji mraz, čekaš metro i smeješ se sa tinejdžerima koji su vileneli na stanici uz jeftino vino celu noć, u gradu koji nikad nije ni zaspao.
Kiša udara u prozor aviona i ostavlja ti samo da naslutiš kakve sve urbane legende natapa. Već si i zaboravio da si nosio foto-aparat, jer si davno odustao i od pokušaja da zalediš to što ti je grad pružio – ne čuda arhitekture i glamurozne radnje; već jedinstveni – osećaj Berlina.
Marina
09-09-2010
Putopis napisao Marina Babic
