Ova marsuta navedena u naslovu je samo skracena verzija onoga sto smo planirali da izvedemo. Ideja je bila, deset dana avanture sa 150 evra u dzepu.
Ova marsuta navedena u naslovu je samo skracena verzija onoga sto smo planirali da izvedemo. Ideja je bila, deset dana avanture sa 150 evra u dzepu. Nazalost, ovog puta smo propustili da se popnemo na Komove, i obidjemo kanjon Tare, sto zbog loseg vremena koje nas je pratilo tih prvih dana, sto zbog iscrpljenosti posle veoma napornog obilaska i osvajanja Durmitora. U glavi nam je bio Kotor, kao krajnji cilj, i to nas je omelo u ostvarivanju onoga sto smo zamislili pre puta. Ali verujte, posle cetiri dana u divljini, na kisi, i planinarenja po divljem (ali prelepom) Durmitoru, jedino sto vam je na pameti su plaza, voda, sunce, i udoban krevet! Na nasu srecu, smogli smo snage i krenuli put juga, obisli Kapetanovo jezero, kanjon reke Mrtvice, Ivanova korita, popeli se na Lovcen, videli Njegosev Mauzolej …
Na Zabljak smo stigli autobusom, karta iz Beograda je kostala oko 1000 dinara, sto je zaista povoljno. Plan je bio da se tamo ″naoruzamo″ hranom i vodom, sto smo i uradili. Namirnice za cetiri dana iznele su nas manje od 2000 dinara. Krenuli smo ka Lokvicama, tamo nam je bila baza tokom boravka na planini. Prosli smo pored Crnog jezera, kroz borovu sumu, put je malo naporan, narocito ako ste van kondicije.
Gore na Lokvicama nas je docekao gospodin Vuk, pravi gorstak, kazu gospodar Durmitora. Tamo je odrastao, poznaje svaki pedalj Durmitora. Vreme je bilo veoma lose, bilo je rizicno popeti se na Bobotov kuk, sto nam je bio prvi plan, oblaci su progutali vrhove. Vreme smo provodili u kampu, sa ostalim planinarima, uz pricu i hranu. Interesantno je to sto se u kampu prica iskljucivo engleski jezik. Bilo je puno planinara iz Zapadne i Centralne Evrope. Kod nas, nazalost, ta kultura planinarenja, i boravka u prirodi nije toliko razvijena. Drugog dana smo obisli Ledenu pecinu, i uglavnom pravili plan za pravi izazov – osvojiti Medjeda, najtezi vrh za popeti na Durmitoru. To smo i ucinili treceg dana, nezaboravan dozivljaj. Tokom penjanja kisa je padala, bili smo u oblacima, vidljivost je bila minimalna, sto je dodatno ulivalo strah, ali dobro smo se informisali i upoznali sa terenom pre penjanja.
Najvaznije od svega je pratiti stazu (na Durmitoru su sve staze markirane), i ne junaciti se, jer planina poput Durmitora je surova i nemilosrdna. Penjanje je bilo uspesno, ja sam ostao malo ispod vrha, zbog lose opreme i neiskustva nisam zeleo da rizikujem (savrsen izgovor za strah). Kao nagradu pri silasku dobili smo vedro nebo. U roku od pola sata oblaci su se razisli, i videli smo ono zbog cega smo dosli. Vidici su pucali na sve strane. Napravili smo odlicne fotografije.
Spustanje je dugo trajalo, jednostavno, takva prilika se ne propusta, uzivali smo dok sunce nije pocelo da zalazi. Nikada nisam sladje vecerao nego te noci. To moze da razume samo onaj ko je doziveo isto sto i mi.
Sutradan smo krenuli za Niksic, uhvatili smo minibus u Zabljaku, to nas je iznelo 12 evra. Putovali smo oko 3 sata, tamo nas je cekao prevoz do Kapetanovog jezera. Lokalni taksista nam je naplatio voznju 30 evra, castili smo ga jos 10 evra.
Put do jezera prolazi kroz najsurovije krajeve koje sam imao prilike da vidim, krs koji uliva strah u kosti. Gledali smo kroz prozor kola, nemi. Svima nam je kroz glavu prolazilo samo jedno, sta raditi ako se kojim slucajem ovde zateknes sam. Kisa kao da vekovima nije pala.
Kada smo stigli na jezero bili smo pomalo razocarani, jer kada se popnete na 2000 m nadmorske visine, ocekujete mir, netaknutu prirodu. Jezero jeste prelepo, ali podignuti objekti pored obale (na jednoj kuci pise ″kafana″ preko celog zida) malo bodu oci, i kvare utisak. Voda je zaista cista, pastrmke koje zive u njoj su najbolji dokaz za to. Odmorili smo malo, porazgovarali sa pecarosima, kojih ima poprilicno, i odlucili da nastavimo dalje.
Uputili smo se ka selu Velje Duboko, koje se nalazi na ulazu u kanjon Mrtvice. Pesacili smo dobrih 10-15 km, sa punim rancevima, bilo je zestoko. Selo je malo, mirno, sreli smo par mestana koje smo pitali gde smemo da se ulogorujemo. Bili su prijatni. Zapalili smo vatru, podgrejali pasulj, koji je uz beli luk neizbezan na ovakvim putesestvijama, najeli se i uzivali u predivnoj noci. Tu smo vec imali lepo vreme.
Ustali smo rano,cekao nas je dug put kroz kanjon. Koga god smo pitali nesto u vezi sa kanjonom, svi su nam govorili samo o zmijama. Nije nam bilo bas prijatno, iskreno. Upasali smo nogavice, zastitili glave, uzeli stapove u ruke (kazu da je to najbolja odbrana od zmija, lupkati stapom ispred sebe) i krenuli. Kanjon je dug nekih 7-8 km. Put je poprilicno naporan, ali je zaista predivno. Trebalo nam je preko 6 sati da izadjemo. Usput smo sreli turiste iz Ceske, par njih, delovali su kao da su se izgubili. Na zmije nismo naleteli.
Odmor smo napravili u jednoj kafanici pored Morace, i posle toga stopirali autobus do Podgorice. Platli smo kartu oko 3 evra. Iz Podgorice smo isto vece hvatali prevoz za Cetinje koji je isto tako jeftin, oko 2 evra. Prespavali smo u nekom parku, za koji samo sledeci dan saznali da je crkveni posed i da nismo smeli tu da nocimo. Nismo znali.
Posle rucka uputili smo se ka Ivanovim koritima. Posle svega sto smo prosli ovo je bila lagana setnjica. Put vodi kroz borovu sumu, bez puno uspona. Penjanje do mauzoleja je vec druga prica, poprilicno strmo. Stvarno je bilo naporno . Jos jednom da naglasim, za ovakvu avanturu je zaista potrebna dobra fizicka sprema. Na vrhu smo se odmorili malo, nismo bas imali puno vremena za zadrzavanje, noc je padala polako. Poklonili smo se Njegosu i krenuli.
To vece smo prespavali na jednoj manjoj livadi, na kojoj su takodje bili ulogorovani speleolozi iz Madjarske, njih stotinak. Bili su veseli, spremili su veceru, napili se i veselili do jutarnjih sati. Nisu nam smetali, bili smo jako umorni.
Ustali smo rano, nismo mogli da docekamo da stignemo do obale. Bilo nam je vec dosta i planinskog krsa, i spavanja po satorima, i tereta koji smo nosili svih dana. Osam dana na planini, u divljini, nije malo. Staze kojima smo se kretali su takodje bile markirane. Prelep dan, miris borovine, i cinjenica da je more blizu su nam zakucali osmeh za lica. Iskreno, par puta smo se zamalo izgubili (posledica improvizacije, trazili smo precice), ali na kraju je sve ispalo ok. Izasli smo iz sume i krenuli asfaltnim putem nizbrdo. Na prvoj krivini naisli smo na vidikovac. Ostali smo bez daha! Boka kao na dlanu. Nesto najlepse sto sam doziveo u zivotu. Kada ugledate ovako nesto, zaboravite na umor, na zuljeve, na glad, na sve sto vas je morilo prethodnih dana. Ovakav pogled vredi svakog truda.
Uzivanje je kratko trajalo. Spustanje koje je usledilo, starim putem niz sam krs, je najteze iskustvo u mom zivotu, kako fizicki tako i mentalno. More vam je pred ocima, a nikada stici. Nalazite se na otvorenom suncu, voda u flasama se pregrejala, kontrolisete svaki kamen za koji se hvatate da ne bi naleteli na zmiju…! Trajalo je satima.
U Kotoru smo se zadrzali samo tri dana, toliko nam je budzet dozvoljavao. Trudili smo se da ih maksimalno iskoristimo. Kupali smo se, odmorili, upoznali nekoliko interesantnih ljudi, sreli se sa nekim starim prijateljima. Budzet smo ipak probili na kraju. Karta do Beograda je kostala preko 30 evra. Drugi izbor nismo imali, posle svega stopiranje nam nije padalo na pamet.
Poenta celog naseg ″tripa″ je bila da dokazemo i sebi i drugima da za letovanje, ili bilo kakav odmor, nisu potrebne stotine i stotine evra, daleke destinacije i unapred ugovoreni aranzmani. Potrebna je ideja, volja, dobro drustvo, i naravno koji dinar. Isto tako, bilo bi veoma lepo kada bi i kod nas zazivela ta ″hiking″ i ″trekking″ kultura, koja postoji kod naroda Centralne i Zapadne Evrope.
Putopis napisao Zarko Duskov