Beč za decu, a pomalo i za mame

Eto tako smo mi jednoglasno odlučile da odemo u taj Beč i otkrijemo koje su to sve čari bečenja. Prvi, da kažem, šok je bio na granici- "Mama, a šta on to priča, ja ga ništa ne razumem?". "Misliš to što je rekao koszonom, rekao je hvala jer si mu dala pasoš." Onda iznenađenje na njenom licu, otkud to sad njena mama razume mađaraski. Neka, neka, tako se deca uče. Nekad je stvarno džaba pričati, moraju svojim čulima doživeti. To pamte.

Put kroz Mađarsku i Austriju je bio ispunjem vetrenjačama. Ne želite da znate koliko smo ih prebrojale. Verujem da su četiri cifre u pitanju. Bilo bi ih i više nego je pao mrak, pa smo brojale lampice u centru elipse, i to svaku petu. Kako to te vetrenjače skupljaju struju, pitanje se vrtelo na pokvarenoj gramofonskoj ploči, sve do ulaska u Beč.

Tada smo imali nove nedoumice, i strahove od nepoznatog. Objasnila sam da ćemo se voziti metroom, tj U-bahnom, i da on ide ispod zemlje. Dang! Bolje da sam prećutala to "ispod zemlje", ne želim ni da se podsećam na pitanja koja su mi bila upućena. Naglas sam čitala drugaricina uputstva kako da dođemo do njenog stana koja sam prepisala u svesku: Stigneš na Erdberg, pređeš cestu, ideš na narandžasti U-bahn, smer Ottakring, siđeš na Landstrasse, pa pređeš na zelenu liniju U4, smer Hutteldorf, i siđeš na Pilgramgasse.. "Mama, na kom ti sad jeziku pričaš?"

Bojana nas je čekala, po dogovoru. Bilo je već kasno, više od osam sati vožnje, milijardu pitanja i pola milijarde odgovora, bilo je previše..

Naredno jutro nas je izjurilo iz stana već u 10. Nismo mogle da dočekamo da odemo u taj zoo, vest od prethodnog dana da se panda opandila nam je stavila posetu zoološkom vrtu odmah u prvi dan, i to odmah čim oči otvorimo.

U redu za zoo se čeka skoro pa kao u beogradskom- pola sata! Nije da ne volim naš zoo, ali nakon što sam videla kako to izgleda u Bojnicama, Gyoru i Zagrebu, mišljenja sam da mi ipak treba malo više da se potrudimo. Zašto da onaj meda živi u betonu i samo u betonu? I zašto na kavezima ne bi pisalo koja se životinja u njemu nalazi i zašto njeno prirodno stanište ne bi bilo ucrtano na mapi sveta? To su ipak male stvari koje posetiocima znače puno.

Schonbrunn Tiergarten se jednostavno MORA posetiti. Osim ako nećete da idete na Antarktik da vidite pingvine. Doslovno smo buljile u njih. Nina je trčala od ograde do ograde, čudom se čudila što vidi sve one divne životinje iz bajki. Videle smo i dva irvasa (mora da je i Deda Mraz bio tu negde), flamingose, pelikane, tapira, belog nosoroga, lemura, polarnog medu, jazavca, ogromne kornjače sa Galapagosa.. Ulazile i izlazile po nekoliko puta iz insektarijuma, polarijuma, elefantarijuma.. Fauna celog sveta na jednom mestu!! Ulazak u amazonsku kišnu šumu je bio poseban doživljaj, vlažnost vazduha je 80%, prelazi se preko visećih mostova, sa plafona vise ogromni slepi miševi, tropske ptice slobodno lete, kiša pada, udaraju gromovi i poprilično je teško disati. Te smo mi lepo izašle brže no što smo ušle (obišle smo samo jedan krug na oba sprata), koža mokra, kosa vlažna, i bilo nam je drago da smo mogle konačno da udahnemo malo svežeg vazduha.

Provele smo oko 5 sati u zoo vrtu, i mislim da nam je bilo dosta. Realno, trebalo bi odvojiti jedan ceo dan za ovo putovanje po svetu, jer nešto što ni pomislili niste da postoji, možete ovde da vidite.

Pored ovoga, imale smo u planu da posetimo i aqua terra zoo i planetarijum za decu, no od drugog smo odustale jer je narator besedio na nemačkom. Doćićemo kad naučimo nemački.

Za nekoliko dana smo prešle Mariahilfer strasse zilion puta, jer nam je stan bio na samo 5 minuta odatle. Vodila sam Ninu u Zoom, muzej za decu u okviru Museumsquartier, u Stadpark, i u već pomenutu kuću mora. Ona je takođe jedna vrlo interesantna zgrada od 11 spratova, gde se penjete, i penjete, i penjete.. i razgledate raznorazne morske stvorove, ajkule, kornjače duge metar ipo, zmije, ribice, korale, morske konjiće.. ma svašta! Na devetom spratu je izlaz na terasu sa pogledom na Beč. Tamo živi još jedna velika kornjača u svom terarijumu, zaokuplja deci pažnju jer može da se mazi. Kao i ribe na ulazu, sva deca su poređana na ivicu akvarijuma sa zasukanim rukavima do ramena, i maze ribe koje nit su lepe nit su slatke, ali neverovatno- vole da se maze!

Bilo je i momenata koje Nina nije volela- hrana. Živele smo 5 dana na istočnjačkoj i mediteranskoj kuhinji, dakle sushi, hobotnica, čorba od algi, losos, specijaliteti kod Mr. Noodle-a.. Sve je za nju bilo novo, ukusi potpuno nepoznati, ali uspevale smo nekako da se izborimo s tim, učili smo da jedemo sa štapićima, pa smo usput i ubacivale po koji zalogaj u usta. Treba se snaći. Posle je sve išlo lako.

Pored svega ovoga, bilo je pregršt vremena za šetnju, kupovinu, i poslednjeg dana za odlazak na Naschmarkt- slično novosadskom Najlonu. Tu se može naći sve od igle do lokomotive, gde porodice sa istoka prodaju antikvitete, Bojana je kod Vijetnamaca kupila neki srebrni nakit, mi kod Afrikanke drvenu masku. Vrhunac su pisma i razglednice od pre rata, koja je neko nekom pisao, i to se prodaje danas za euro ili dva. Našla sam i turistički vodič Dubrovnika sa izbledelim, umoljčanim stranicama. Da li to stvarno nekom treba?

No, deo sa hranom, pikanterijama, čudnovatim voćem i povrćem je bio raj za oči, raj za stomak. Išle smo od štanda do štanda i svi su nam davali po nešto da probamo. Kupile smo bele kocke sa lešnikom, wasabi, kurkumu, zelene jabuke, a posetu pijaci završile smo prelaskom na drugu stranu ulice u japansku radnju. Uh što je Nina kupila japanskih bombona, za sebe i za sve drugarice kojih je mogla da se seti! Ja sam se ponovila štapićima, a morala sam kupiti i sojine klice, Mr. Noodle me je oduševio njima.

Eto tako, vratismo se mi sa našeg putovanja, pune utisaka, sa željom da opet idemo da se bečimo, jer sad znamo da metro ne kopa zemlju kada ide ispod nje, znamo da kažemo "Danke" kada uzmemo kusur, želimo da odemo u lavirint u Schonbrunnu i svakako skupimo još koji pečat u pasošu, jer za sada ih Nina ima samo tri, a njena mama trideset i tri. A to nije fer!