Život na severu: Labrador i Nunavut

 

Jedno od mnogobrojnih poslovnih putovanja ovom prostranom zemljom odvelo me iz Otave (Ottawa), preko Labradora i Nunavuta, sve do Severozapadnih Teritorija. Bila je sredina aprila i topli prolećni vetrovi rastapali su poslednje ledene blokove na reci Otavi. Kasno popodne, dan pre polaska, sedeo sam u letnjoj bašti "Starbaksa" (Starbucks), srčući espreso na prijatnih 23 stepena Celzijusa. U Ikaluitu, jednom od gradova koje ću uskoro posetiti, tog dana bilo je 22 ispod nule – tačno 45 stepeni hladnije.

Postvil: 500 km od bestraga

Ja: Zdravo, Džoun, stižem sutra ujutro avionom iz Gus Beja. Objasni mi, molim te, kako da dođem do tvoje kancelarije.

Džoun: Zorane, ne znam da li ti je poznato da su u ovo doba godine jedini prevoz od aerodroma do Postvila motorne sanke?

Ja: Nisam znao. Izvini, zaboravio sam da ih ponesem.

Džoun: Nema problema. Ja ću te dočekati. Kratke pantalone i havajsku košulju slobodno ostavi kod kuće.

Na severnoj obali Labradora, smešten u podnožju brda Posthil i na obali živopisnog zaliva Kaipokok, fjorda koji se gotovo 50 km iz Labradorskog mora useca u istočnu obalu Severne Amerike, nalazi se Postvil. Iako ima školu, kliniku i aerodrom, na kojima bi mu pozavidela i mnogo veća mesta, u Postvilu živi manje od 250 stanovnika.

Postvil (Postville) je naselje drugačije od svega što ste videli, doživeli ili zamišljali. Devet meseci u godini ovde je zima. Prosečna temperatura u januaru i februaru je -40, ali se živa često spušta i do -60. Zato i ne čudi što su motorne sanke, koje se u Kanadi nazivaju ski-du (ski-doo), ovde osnovno prevozno sredstvo. Manje-više svako poseduje i vozi ski-du, koji, pored transporta, predstavlja i važan statusni simbol, pa ga njegovi ponosni vlasnici neumorno timare. Mnogi poseduju pikap kamione i poneki automobil, ali su potonji neupotrebljivi tokom najvećeg dela godine i samo im krovovi tu i tamo vire iz smetova.

           Vozila na točkovima nisu od velike koristi u Postvilu

Urednost ovog minijaturnog naselja prvi je šok za putnika-namernika. Ulice – staze po kojima jure motorne sanke uredno su označene saobraćajnim znacima i uličnim tablama. Svetlo-plave administrativne barake omeđuju glavnu ulicu, u kojoj se osim dela vlade Nunatsiavuta (lokalne samouprave Inuita) i opštine, nalaze još pošta i hotel. Bežični internet pokriva čitavo naselje, a besprekorna snežna belina pojačava utisak pedantnosti i čistoće. Gradić je 2002. osvojio nagradu za najurednije naselje u provinciji Njufaundlend i Labrador (Newfoundland and Labrador).

Svoje ime Postvil duguje trgovačkoj stanici kolonijalne kompanije Hadsons bej (Hudson’s Bay Company), koja je u 19. veku ustanovljena na obližnjem brdu i koje su kolonisti nazvali Stanično Brdo (Post Hill). Logično, naselje koje je izraslo iz ove trgovačke postaje nazvano je Postvil. Kaipokok je inače i pre belih doseljenika bio značajan trgovački čvor za lokalna plemena, koja su tokom proleća i leta kampovala u ovom kraju razmenjujući dobra – hranu, krzna i ostale potrepštine.

Udaljenost je ono što definiše ovu minijaturnu zajednicu. Najbliže naselje je Makovik, koje je zimi na oko dva sata vožnje sankama, kad je zaliv zaleđen. Jedini put do tamo leti je brodom ili avionom. Najbliži grad je Srećna Dolina/Gus Bej (Happy Valley/Goose Bay). Ova vojna vazduhoplovna baza veselog imena i ne tako srećne svakidašnjice smeštena je na ušću reke Čerčil (Churchill River) u jezero Melvil (Lake Melville) i do nje se stiže posle 40-tak minuta leta avionom – dvomotornom skalamerijom koja neodoljivo podseća na famozni "pajper" legendarnog avanturiste Mister Noa. Do Njufaundlenda, koji zajedno sa Labradorom čini jednu od 10 kanadskih provincija i koji u Postvilu jednostavno zovu "Ostrvo" (The Island), put je skup – oko 1300 dolara. Da se stigne bilo gde odavde, predstavlja značajan finansijski izazov čak i za dobrostojeće građane. Letovanje na Kubi u sred zime za nekih 500 dolara za nedelju dana kupanja u toplom Karipskom moru, začinjeno mohitosima i pinja koladama, što je inače sasvim normalna stvar za urbanite u južnijim delovima Kanade, ovde je privilegija retkih.

                             Gradski park u Ikaluitu

Život u ovako izolovanoj sredini predstavlja veliki izazov za ovdašnje stanovnike. Moji domaćini su mi ispričali kako mladi koji odu u veće centre na školovanje imaju velikih poteškoća da se prilagode novim uslovima. Sent Džons (St. John’s), glavni grad provincije Njufaundlend i Labrador, koji je za Kanadske uslove grad osrednje veličine, za Postvilce je metropola i mnogi omladinci se često odaju porocima velikog grada ili padnu u tešku depresiju usled teškoće da se adaptiraju. Zbog toga je u "obližnjem" Gus Beju, koji broji nekih 8000 stanovnika, nedavno ustanovljeno prelazno odeljenje gde se studenti iz malih zajednica šalju da završe prvu godinu koledža pre nego što se zapute u veće centre.

Populacija Postvila je mešovita. Pored potomaka britanskih i francuskih kolonista ovde žive i starosedeoci – potomci Prvih naroda (First Nations), uglavnom plemena Inu (Innu) kao i Inuiti (Inuit), našim čitaocima poznatiji kao Eskimi (sto je inače pogrešan i u Kanadi politički nekorektan termin). Inu i Inuiti su, uprkos sličnom imenu, potpuno različite nacije. Dok su Inu pripadnici velike skupine Prvih naroda i govore jednim od algonkvinskih dijalekata, Inuiti su poseban narod, vrlo specifičnog načina života i običaja i njihova teritorija se u Kanadi prostire kroz Nunatsiavut u Labradoru, Nunavik u Kvebeku, teritoriju Nunavut, Severozapadne Teritorije (Northwest Territories) i Jukon (Yukon). Inuiti, u stvari, žive od Grenlanda, preko Kanade do Aljaske (SAD) pa čak i (diskutabilno) do Sibira. I Prvi narodi i Inuiti, zajedno sa Metisima čine kanadske Aboridžine (Aboriginal people(s)), koji imaju specijalan status i samoupravu.

Jedna od povlastica za Aboridžine u Kanadi je i pravo na lov u tradicionalnim lovištima po povlašćenim uslovima. Mnogi stanovnici Postvila upotpunjuju svoju trpezu mesom divljači i ribe koju love u nepreglednim šumama i vodama severnog Labradora.

 

 

Namirnice u severnim delovima Kanade su veoma skupe zbog visokih troškova prevoza. U jedinoj prodavnici u naselju roba je i do tri puta skuplja nego u Otavi. Supruga lokalnog sveštenika mi je objasnila kako njena porodica namirnice kupuje godinu dana unapred. Budući da su iz St. Džonsa na Njufaundlendu, oni provedu dve nedelje godišnje u gostima i u šopingu. Brodovi idu do Postvila samo leti, i ta roba se pre zime transportuje i skladišti u njihov veliki podrum. Međutim, ne može svako da priušti ovakav luksuz, budući da mnogi žitelji niti imaju rođake na "Ostrvu", niti imaju dovoljno velike podrume u kojima bi uskladištili toliku robu. Oni moraju da se zadovolje onim što nađu u preskupom i osrednje snabdevenom Sheppard’s Variety Shop-u ili da se pouzdaju u svoje lovačke sposobnosti.

A u leto, tamo negde sredinom jula kad se sneg stopi u bujice, a ledeni okov zaliva Kaipokok popusti svoj nemilosrdni stisak, brodovi i kitovi iz Atlantika uplove u zaliv. Zaore se trube sa moćnih lađa, a mlazevi iz duvaljki na glavama morskih grdosija pretvore more u paradu džinovskih plovećih fontana. Zeleni pokrivač okolnih brda zameni beli, a ribom prebogate reke privuku grizlije i ponekog odvažnog turistu iz unutrašnjosti.

Život je lep i lagan za stanovnike Postvila tokom ova tri meseca.

Ikaluit, Nunavut: U zemlji Ljudi

Na samom rubu polarnog kruga, ugnežđen na obali zaleđenog Frobišerovog zaliva, na južnom kraju Bafinove Zemlje nalazi se Ikaluit (Iqaluit). Ikaluit je grad ponoćnog sunca, večitog leda i surove lepote. Ja sam ga posetio jednog sunčanog aprilskog dana. Termometar je pokazivao samo 22 stepena ispod nule.

            Pogled na deo Ikaluita i zaleđeni Frobiser Bej

Ikaluit je najmlađi glavni grad u Kanadi i administrativno središte teritorije Nunavut. Na Inuktitutu, jeziku Inuita, Ikaluit jednostavno znači "ribe." Mesto je vekovima poznato kao neiscrpno lovište ribe, osnovne hrane "Ljudi," sto je prevod reči "Inuit" (jednina je "Inuk" )." Referendumom iz 1987. naselju je vraćeno njegovo tradicionalno ime, a prethodno je na mapama označavano imenom Frobišer Bej (Frobisher Bay) i bilo je najveća američka vazduhoplovna baza u ovom delu sveta u toku Drugog svetskog rata, odakle je vojska i oprema, preko Grenlanda, transportovana na evropske frontove. Kasnije je baza postala značajna karika NATO Pakta i NORAD-a, ali je završetkom hladnog rata izgubila na važnosti. Danas je Ikaluit prestonica Nunavuta, najnovije kanadske teritorije proglašene 1999. godine i taj status garantuje mu ekonomski opstanak i prosperitet.

                            Inuitska porodica u šetnji

Na ovoj geografskoj širini nećete naći nijedno drvo. Tajga se već uveliko pretvorila u arktičku tundru, a mahovina, lišaj, trava i živopisno cveće retki su predstavnici flore koji su se usudili da prkose ledenim severnim vetrovima. Posetilac iz pogodnijih klimatskih uslova ne može da prestane da se pita kako su ljudi uspeli da opstanu i razviju kulturu tokom milenijuma provedenih u borbi sa ovim verovatno najekstremnijim uslovima na planeti. Antropolozi tvrde da su preci današnjih Prvih Naroda i Inuita potomci praistorijskih lovaca iz poslednjeg ledenog doba od pre nekih 12 000 godina. Oni su, sledeći divljač, iz Sibira jednostavno prepešačili Beringov moreuz koji je u to vreme ledenim mostom bio povezan sa severnoameričkom kopnenom masom.

Kultura i tradicija Inuita fascinira svojom originalnošću i nosi dubok pečat ekstremnih uslova iz kojih je ponikla. Od karakterističnih simbola najčešće ćete videti inukšuk i ulu. Inukšuk je čovekolika skulptura od naslaganih kamenih ploča, jedna vrsta putokaza koji služi da lovcima i putnicima-namernicima označi put, ali i teritoriju prethodnika. Ulu je polumesečasti nož kojim inuitske žene čiste kožu foke, inače jedne od životinja kojima Inuiti najviše duguju svoj opstanak.

Moj planirani četvoročasovni izlet u Ikaluit da prekratim vreme između dva leta pretvorio se u dvodnevnu neplaniranu avanturu. Naime, avion zbog tehničkih problema nije mogao da nastavi put za Jelounajf (Yellowknife), te sam se, zajedno sa ostalim putnicima, na račun avioprevoznika smestio u obližnji hotel. Bio je ponedeljak, a sledeći let je bio tek u sredu. Budući da mi se Ikaluit na prvi pogled svideo, nisam previše protestovao. Doduše, ne bi mi puno pomoglo ni da sam se bunio, pošto se iznajmljivanje pseće zaprege nije činilo kao najbolja alternativa. Zahvaljujući brzoj internet konekciji bio sam u stanju da na svom laptopu iz hotela završim dobar deo posla, tako da je šteta zbog otkazanog leta bila svedena na minimum. Bonus vreme iskoristio sam da grad temeljno obiđem i fotografišem.

                               Mornarska kantina u zalivu

Od kolege-brodolomnika sa otkazanog leta koji je čest gost Ikaluita saznao sam da se u blizini lokalne osnovne škole nalazi lep, moderan bar, te sam se naveče zaputio u tom pravcu. Nakon dvadesetak minuta neuspešne potrage osetio sam kako mi noge bride pod naletima oštrog vetra na minus 30. Istovremeno je počela da me hvata panika od smrzavanja i nostalgija za SMB termičkim dugim gaćama koje sam pre više od deceniju i po doneo iz vojske i koje su ostale u mom stanu u Otavi. Na moju veliku radost, ubrzo sam ugledao skupinu meštana, uglavnom Inuita, koji su lagano obučeni pušili i ćaskali ispred ulaza u bar. Ušao sam i, kao i obično kad prvi put posetim neko mesto, zatražio lokalno pivo, što je barmena nateralo na smeh. Ništa od čega bi se napravilo pivo ne uspeva u krugu od nekoliko hiljada kilometara. Na kraju je dobro poslužio i Hajneken. Ubrzo sam se upustio u razgovor sa lokalnim umetnikom koji se izdržava praveći skulpture od soapstone-a, šupljikavog, mekanog kamena steatita koji Inuiti tradicionalno koriste za klesanje.

Po povratku u hotel, dok sam se spuštao sa brda prema gradu, pogledao sam u kristalno čisto ponoćno nebo nad kanadskim Arktikom. Jedan pramičak nalik na izdužen oblak uokvirivao je deo svoda iznad moje glave. Dok sam ga gledao, iako nisam primetio prelaz, pramičak se nekako izdužio, raširio i pretvorio u svetlozelenu, vijugavu stazu koja se gubila u pravcu horizonta. U tom trenutku sam shvatio da posmatram auroru borealis, svetlost severa. Sledećih sat vremena, ne mareći za surovu hladnoću, proveo sam gledajući najspektakularniji lajt-šou od kad je sveta i veka. Astronomi i fizičari kažu da aurora nastaje sudaranjem naelektrisanih čestica sunčevog vetra sa molekulima i atomima u Zemljinoj atmosferi. Meni se više sviđaju legende Inuita i Algonkvina, prema kojima su raskošna svetla ceremonijalne nebeske vatre oko kojih plešu duhovi predaka. U ruskoj tradiciji, polarna svetlost je Ognjeni Zmaj koji dolazi da zavede žene dok im muževi nisu kod kuće.

Šta je istina, prosudite sami. Meni je bilo čast i privilegija upoznati te, Aurora.

                           Nije Wal-mart, nego North-mart

Jelounajf: Dijamantska prestonica Severne Amerike

Starosedeoci ovo mesto zovu Somba K’e – "Tamo Gde Su Pare." Jelounajf (Yellowknife) je nastao 1935. kad je Novi Svet zatresla jedna od mnogobrojnih zlatnih groznica. Horde kopača zlata i avanturista pohrlili su ovamo da se obogate, a neki su to i uspeli. Kada su udarci krampova zamukli, a reke prestale da valjaju zlatno grumenje, ovde su otkrivena nalazišta dijamanata – najveća u Severnoj Americi.

Svoje englesko ime Yellowknife, što u prevodu znači "Žuti Nož," grad duguje bogatim nalazištima bakra od kojega su lokalna plemena Dene Žuti Noževi pravili svoja oruđa. Grad se nalazi u Severozapadnim Teritorijama (Northwest Territories), na severnoj obali Velikog Robovskog jezera (Great Slave Lake), na oko 400 km južno od polarnog kruga. Danas ovde živi gotovo 20 000 stanovnika vrlo živopisnog sastava. Mnogi doseljenici u poslednje vreme dolaze ovamo zbog svoga umeća u obradi dijamanata, kao što je slučaj sa velikom grupom Jermena koji su se protekle decenije ovde naselili.

Sam grad čini se dosta prosperitetan i nov, sa modernim građevinama i infrastrukturom, a prosečna zarada ovde jedna je od najviših u čitavoj Kanadi. Gotovo svaka zgrada u centru je ukrašena slikama ili muralima lokalnih umetnika sa motivima karakterističnim za ove krajeve: životinjama, tajgom i sveprisutnom aurorom.

                                        Centar Jelounajfa

Pored dijamanata, još dve stvari doprinose prosperitetu i bogatstvu Jelounajfa: Prvo, mesto je administrativno središte Severozapadnih Teritorija i zbog toga je dom mnogim vladinim institucijama, činovnicima i propratnim pogodnostima koje status jedne provincijske prestonice sa sobom nosi. Drugi izvor prihoda su armije turista iz Japana koji dolaze ovamo svake godine između septembra i aprila da vide polarnu svetlost. Osim što je dijamantska prestonica, Jelounajf je i jedno od mesta odakle se aurora borealis može najjasnije i najčešće videti. U to sam se uverio sledeće večeri, stojeći na sred zamrznutog jezera u blizini mog hotela, oko pola časa pre ponoći. Dok se sunčev sjaj još nazirao na horizontu, aurora se ponovo pokazala – jasnija i raskošnija nego dve noći pre toga u Ikaluitu. Ovaj put je izgledala kao široki put koji se račva i vijuga između konstelacija. Osim zelenih nijansi, na momente su se videli i ružičasti odsjaji eksplozija sunčevih čestica u zemljinoj magnetosferi. Senke su ponovo igrale svoj večiti ples oko nebeske vatre severa. Ognjeni Zmaj se vratio da zavodi dokone djevuške.

Lokalci ne mogu čudom da se načude šta to tera hiljade posetilaca iz dalekog Japana da se zapute čak ovamo u ledena bespuća severne Kanade samo da bi videli polarnu svetlost. Za njih je to najobičnija stvar na svetu. Da citiram jednog meštanina: "Ta stvar je na nebu stalno, ali koga zabole uvo" (That thing’s up there all the time, but who cares!).

Nikoga, osim ostatka čovečanstva, nas koji ne živimo u blizini zemljinih polova.

Epilog:

Nakon četiri sata kašnjenja aviona u Jelounajfu, neizbežnih komplikacija na edmontonskom aerodromu (zaobići ako je moguće) i troipočasovnog leta iznad široke prerije i bezbrojnih jezera, vratio sam se u Otavu. Dok se avion pripremao za prizemljenje, gledao sam zelene krošnje i mislio na Ikaluit, permafrost i zemlju bez drveća. Dve nedelje na severu potpuno su preoblikovale način na koji doživljavam Kanadu, zemlju u kojoj živim već sedam godina. Ugao posmatranja zaista mnogo znači.

Piše: Zoran Vidić, B92