Vodopadi Iguazu: Povratak iz raja

 

Prvi susret sa vodopadima IGUAZU, ušuškanim i sakrivenim u srcu prašume, kojih ima 275 (zapravo broj vodopada i slapova varira od 150 do 300, zavisno od količine padavina) i njihovim snažnim hukom koji apsolutno dominira okolinom, pravi je šok za čula, praćen usklikom oduševljenja među pristiglim posmatračima. Kao omađijani, hvatamo se za aparate i zauzimamo najbolje položaje za slikanje, nesvesni da će svaki sledeći prizor biti isto tako neponivljiv i jedinstven.

Eksplozija boja, huk vode, zvuci iz šume i vazduh pun vodene prašine koja je potpomognuta jakim sunčevim zracima pobacala šarene duge po kanjonu reke Iguazu, deluju na čoveka kao da je na trenutak odškrinuo vrata raja.

Iako ima moć da vas prijatno zanese svojom očaravajućom lepotom, ovaj prizor može da bude i opasan, zbog nepodnošljive lakoće zaborava. U susretu sa njim istog trena iščezava svest da ste deo jednog drugog univerzuma , okruženi sitnim dušama i pakostima, da je neko drugi dobio unapređenje koje ste vi zaslužili, da vam deca još imaju adolescentske bubice, da je stres vaš svakodnevni životni pratilac. Kao da ste kročili u neku drugu dimenziju i započeli šetnju kroz mitski \"Shangri-la\". Savršen ekvilibrijum neba, vode i zemlje i bitisanja na njoj.

Jedan omanji tukan se šegači sa mnom, pozira mi sve dok se ne uhvatim za aparat a onda odleti, samo par grana dalje i tako se jurimo dobrim delom staze. Dok mi on odvlači pažnju, sa druge strane se ređaju vodopadi, kaskadno se prelivajući po crvenim stenama kao najfinija čipka, neki u vidu minijaturnih slapova, drugi moćni i zastrašujući. Negde dublje u raskošnom zelenilu u kome će i sam uskoro da nestane, neka ženka jaguara sasvim spokojno umiva svoje mladunče, razleže se hor cvrkuta, ćućorenja, kreštanja, zvižduka, dozivanja, pijukanja i povremeno izviruju koati (južnoamerički rakuni), koji su se najlakše prilagodili stalnom prisustvu čoveka. Druge vrste se radije klone ljudi i povlače dublje u gusto šipražje. Sudaram se sa ogromnim leptirovima. I sa zadovoljstvom primećujem da nisam naletela ni na jednog komarca, mada su svi uslovi tu, mnoštvo vlage i temperatura koja je dostigla 40 C.

– El ste i vi primetili da ovde nema komaraca?-

pita me neko iz grupe, očigledno srećan kao i ja što će bez borbe sa ovim napastima moći da obiđe nacionalni park. Lako vas ponese ovaj spokoj, na svakom koraku se čuju uzdasi ushićenja , a desetine vodopada svaki lepši od prethodnog, u nepreglednom nizu, zavode vas sve više, ne dajući vam da odvojite pogled. Potpuno mokri od oblaka stalno prisutnih mikroskopskih vodenih kapljica, ne razmišljate više o vremenu, koje ovde gubi svaki značaj, sve dok vas vodič lagano ne dotakne po ramenu i osmehom vam da znak da ste se zaneli.

Iguazu na jeziku Guarani Indijanaca znači \"Velika voda\" i smatra se da njihova geološka formacija datira od pre 150 miliona godina. Nalaze se na granici između Argentine i Brazila, u neposrednoj blizini Paragvaja, tačnije argentinska strana vodopada pripada provinciji Misiones a brazilska provinciji Parana, u subtropskom pojasu Latinske Amerike. Vodopadi se obrušavaju sa visine od 80m i prostiru na površini od 2.700m. Na brazilskoj teritoriji vodopadi zauzimaju površinu od 800m a na argentinskoj 1.900m. Velikih vodopada ima 19, od kojih je najveći i najspektakularniji Garganta del Diablo ( \"Đavolje grotlo\") u vidu potkovice koji se obrušava sa visine od 85m i može se posmatrati sa obe strane, mada je sa argentinske izgrađena čelična platforma u njegovoj neposrednoj blizini, pa je doživljaj zastrašujuće uzbudljiv.

Nacionalni park Iguazu koji je proglašen za svetsku prirodnu baštinu od strane UNESCO-a, obiluje egzotičnom subtropskom vegetacijom sa oko 2000 biljnih vrsta. Dominiraju dve grupe – polu listopadna šuma i tzv. araukarija šume koje imaju stalnu vegetaciju. Ovaj zadivljujući biodiverzitet obuhvata džinovsko drveće od kojih lovorovo drvo i kedrovi rastu i do 30m, a prate ih divlja smokva, brazilski orah i srce-palme.

U drveće srednjeg rasta između ostalih spadaju divlja pomorandža, kaučukovac, rododendron, filodendron i šume bambusa, dok pokrivače tla čine paprati, trave, bilje i šiblje, orhideje, ljiljani, bromelije. Flora na obalama reka se sastoji mahom od trske i barske trave. Ovaj jedinstven eko sistem sadrži 400 vrsta ptica među kojima su papagaji, are, kolibri i tukani a od životinjskih vrsta tu su divlji jelen, pegavi i obični jaguar, tapir, kapibara, kajman, južnoamerički rakun – koati i puma.

                             Photo: Mirjana Stanojlović

Iako su smešteni u srcu subtropske šume, posmatrano na mapi u sred nedođije, u neposrednoj blizini vodopada nalazi se poveći urbani centar Foz do Iguacu na teritoriji Brazila, i nešto manji Puerto de Iguazu na argentinskoj strani. Ovaj prvi gradić je nastao u vreme izgradnje hidroelektrane Itaipu na reci Parani, zajedničkom poduhvatu Brazila i Paragvaja. Kako je po planu ovo trebalo da bude najveća svetska hidroelektrana, a gradilište udaljeno kilometrima od najbližeg nastanjenog mesta, potrebe su zahtevale radnu snagu od više hiljada ljudi koji su, podstaknuti dobrim platama, sa porodicama pristizali iz raznih zemalja i nastanjivali se u Foz do Iguazu gde je izgrađena kompletna infrastruktura.

Po završetku izgradnje hidroelektrane koja strujom snabdeva preko 30 miliona stanovnika prvenstveno Rio de Žaneira i Sao Paola, gradić Foz do Iguau je postao odredište za turiste koji su početkom devedesetih počeli da dolaze u obilazak vodopada. Kako su apetiti turističkih turoperatora rasli, nicao je sve veći broj hotela, pa se danas tu može naći zavidna hotelska ponuda. I Argentinci i Brazilci ovde imaju svoje aerodrome.

Stvar je izbora da li ćete se opredeliti da odsednete u hotelu na argentinskoj ili na brazilskoj strani. U svakom slučaju, vodopadi se obilaze sa obe strane što podrazumeva prelazak brazilsko-argentinske granice nekad i više puta dnevno. Ako idete individualno, možete sebi da priuštite zadovoljstvo da na mestu koje vam se posebno dopada ostanete koliko god želite, i kapricirate se da napravite snimak tukana koji uporno nestaje iz kadra taman kad uzmete aparat u ruke. Ako pak idete u organizaciji neke agencije, nemate nikakve brige oko prevoza, zadržavanja na granici i opasnosti da ćete se izgubiti ukoliko vas zanese okolna lepota.

Elem, moja agencija je svoje goste smestila u hotel na argentinskoj strani nacionalnog parka sa jedinstvenim položajem. Stotinak metara pod mojim balkonom, reka Iguazu se ulivala u Paranu, formirajući tromeđu Argentine, Brazila i Paragvaja. A svega 18km pre završetka svog puta, Iguazu će podariti svetu lepotu od koje zastaje dah, dok moćna Parana, presecajući nacionalni park napušta Brazil, nastavljajući prema Argentini i dalje ka Atlantskom slivu. Kako je brazilska strana vodopada kraća, ali ne i manje lepa, po dolasku u nacionalni park, najpre se ide u obilazak ove strane.

                                    Photo: Mirjana Stanojlović

Brazilski park

Na ulasku u \"Parque Nacional do Iguacu\" turisti se ukrcavaju u dabldeker koji ih prevozi do samih vodopada, čija je silina takvih razmera, da se već na otvorenoj platformi dabldekera, iako u sred šume, po licu osećaju sićušne kapljice koje vazdušne struje raznose kilometrima unaokolo. Beli oblaci vodene pare koji se podižu stotinama metara uvis jasno se razaznaju iz aviona i helikoptera. Dabldeker se zaustavlja kod hotela \"Cataratas\" koji gleda direktno na vodopade. Nekad je spadao u najluksuznije, ali u međuvremenu je podignuto još hotela viskokih kategorija na najatraktivnijim lokacijama sa obe strane granice.

Ležerna šetnja brazilskom stranom se završava jedinstvenim pogledom na Đavolje grotlo sa isturene platforme iz prilične daljine, što nimalo ne umanjuje doživljaj. Da u povratku ne bi bilo napornog penjanja uz stepenice, na samom kraju obilaska nalazi se lift koji skuplja turiste u kanjonu i vodi ih do nivoa na kome je autobuska stanica. No pre napuštanja brazilskog parka, vredi malo predahnuti u kafeu, pojesti sladoled i posetiti izuzetno lepu suvenirnicu. Svi smo nekad iznenađeni neukusno osmišljenim suvenirima što nije tako retka pojava ni u turistički najrazvijenijim regijama, pa sam se upravo zato prijatno iznenadila ponudom u ovoj simpatičnoj radnjici.

Od privezaka za ključeve, novčanika, olovaka, svezaka, šolja, malih plišanih koatija za ranac, do onih u više veličina, slikovitih podmetača za miš, priručnika, knjiga, razglednica, do majica i kačketa sa glavom jaguara – zaštitnim znakom parka, utisnutim na svim predmetima koji se ovde prodaju. Kad se napusti ovaj kompleks, sledi još jedan susret sa nestašnim malim rakunima koji prosto mame da ih dotaknete jer bez ikakvog straha prilaze svima redom i njuškaju kese. Ali koliko god bili slatki, treba imati na umu prvo, da hranjenje divljih životinja nije dozvoljeno i drugo, da ovi mališani imaju vrlo oštre zube.

Kad pođete na organizovano putovanje, podrazumeva se da se pridržavate nekih propisanih pravila, gde nije dozvoljeno da se izdvajate iz grupe. Kako u mom slučaju nije bila predviđena poseta Parku ptica (Parque das Aves), ostaje mi samo da posavetujem potencijalne putnike koji se spremaju da posete Iguazu nacionalni park u Brazilu, da ne propuste obilazak ovog parka jer je to mesto gde se izbliza mogu videti primerci svih onih egzotičnih papagaja, ara, kolibrija i tukana koje je teško ugledati u prirodi.

Argentinski park

Za razliku od prijatne šetnje brazilskim stazama, obilazak nacionalnog parka na argentinskoj strani je celodnevna avantura. Ono što fascinira na samom početku i zaslužuje svaku pohvalu jeste da su Argentinci izgradili čelične platforme celom površinom parka, koje krivudaju, penju se i spuštaju, u vidu lavirinta, zalazeći u rukavce, približavajući se svakom vodopadu, premošćavajući ih tako da možete da posmatrate vodu kako se komeša neposredno ispod vas. Pojedini brzaci su, zahvaljući sasvim isturenim platformama, toliko blizu da imate utisak da možete da ih dotaknete. Neke platforme omogućuju divan pogled na delove kanjona i male plaže u podnožju do kojih se stiže uskim i strmim \"kozjim\" stazama.

Ujutru po dolasku, najpre smo se ukrcali u simpatičan otvoren « zeleni voz » koji vijugajući uskom prugom kroz šumu dovozi turiste do najbližeg odredišta odakle se dalje pešači do Đavoljeg grotla. Od mesta na kome se napušta voz, pešači se iskjučivo preko platformi jer put prolazi čas kopnenim, čas vodenim terenom, u dužini od 1.200m. Prašumu postepeno smenjuje predeo koji nalikuje močvari, sa mnoštvom barskih ptica, trske i bambusa. Iako smo još daleko od Đavoljeg grotla, njegova buka potpuno ispunjava okolinu. Na ogradi platforme okupila se poveća gužva. Dole u plićaku baškario se kajman.

Na kraju tog puta stiže se do uzavrelog Đavoljeg grotla. Isturena metalna konstrukcija čija je ograda zakrčena turistima i kamerama, vodi nas do samog vodopada i belog, gotovo neprozirnog oblaka vodene pare, gde je buka toliko snažna, da se sporazumevamo samo rukama, brišući vodu sa objektiva i čekajući slobodno mesto za slikanje. Prizor je zadivljujući i zastrašujući istovremeno. I dok se ogromna, moćna voda penuša i grmi pred našim očima, prosto smo prikovani u želji da i sami upijemo nešto od te silne energije. Trudimo se da pogledom prigrlimo sav taj nestvarni pejsaž i što duže sačuvamo sećanje na ovaj kratki iskorak u drugi svet. No, ovako nešto se ne zaboravlja.

                                Photo: Mirjana Stanojlović

Povratak je istim putem, do male stanice gde se još jednom ukrcavamo na eko voz, ovog puta za povratak na mesto odakle smo jutros započeli avanturu. Napuštanjem male stanice zelenog voza, dolazimo na sam početak parka, koji se obilazi samo pešice, s tim što pored vodopada na argentinskoj, sad možemo da sagledamo i lepotu onih sa druge strane granice, koje nismo videli prethodnog dana.

Provincija Misiones i oblast Iguazu je postojbina Guarani Indijanaca koji vekovima žive na ovom području ne hajući mnogo za tekovine civilizacije. Još žive na tradicionalan način, a dolazak turista im je omogućio da svoje lepe i vešto izrađene rukotvorine prodaju na samom ulasku u Nacionalni park. Ovaj turistički centar posetiocima nudi restorane, prodavnice, menjačnice i prostorije za osveženje, jer ono što ih čeka nije više samo uobičajena šetnja.

Sledi obilazak znatno naporniji od prethodnog, što zbog dužine koja iznosi dobrih 6km, a delom i zato što trasa terena čas izlazi na samu ivicu kanjona, čas zalazi duboko u šumu, uz mnoštvo stepenika i strmih puteljaka odakle se sigurno ne biste lako izvukli bez ostavljanja kamenčića za sobom. Najsretnije rešenje je ipak, u pratnji vodiča. Bez obzira na putokaze, pejsaž koji vas okružuje ne ostavlja mnogo mogućnosti za prepoznavanje i orijentaciju, da biste mogli istim putem da se bezbedno vratite. Osim toga, tempo je prilično žustar ukoliko ne želite da vas ovde uhvati mrak.

Na mestu gde sam to najmanje očekivala iznenadio me je divlji beli rododendron koji se šepurio u svoj svojoj raskoši iako tu ne postoji niko ko bi brinuo o njegovoj nezi. Ali imao je sve što je ovoj vrsti potrebno, mnogo vodene pare, sunca i temperaturu koja se ne spušta ispod nule. Neko vreme sam ga posmatrala poredeći ga sa njegovim rođacima koje i sama gajim u svom dvorištu uz mnogo muke i truda, a koji nažalost nikada neće dostići njegovu lepotu. Lepršave paprati, divlje orhideje i druge cvetnice koje su izvirivale iz srca prašume, nastavile su da nas fasciniraju celim putem. Ni čitav dan vam ne bi bio dovoljan da se nauživate ove nemerljive lepote.

No to nije bio kraj, čekala nas je još jedna nesvakidašnja avantura – vožnja čamcima ispod vodopada.

Da bi se uopšte došlo do doka odakle se otiskuju čamci za ovaj safari, potrebno je ukrcati se na otvoreni kamion koji vozi nekih pola sata kroz raskrčenu šumu, neasfaltiranim terenom. Ovo truckanje i poskakivanje smo doživeli kao još jedno autentično iskustvo, doduše potpuno izloženi jakim sunčevim zracima, dok nam je simpatična rendžerka usput nadahnuto držala predavanje o flori i fauni predela kroz koji smo prolazili.

 

                          Akvarel: Mirjana Stanojlović

 

Kad smo stigli do krajnjeg odredišta, iskrcali smo se iz kamiona i nastavili da se spuštamo visokim, strmim « hičkokovskim » stepenicama isklesanim u steni, do obale. Tu su nas čekali poveći čamci koji primaju oko 40 putnika, gde smo navukli pojaseve i dobili velike gumene torbe za svoj ručni prtljag i foto opremu koja je morala biti potpuno zaštićena na izletu koji nas je čekao. Prvo prštanje vode nas je iznenadilo jer smo oduševljeno shvatili da je voda prijatno topla. Momci koji su upravljali čamcem manevrisali su tako da čas jedna strana, čas druga bude potpuno potopljena talasima, što je bila samo uvertira za ono pravo. Pre nego što smo se približili odabranom vodopadu, zaustavili su motore i teatralno počeli da navlače svoja gumena odela sa kapuljačama dajući nam do znanja šta nas čeka.

Naći se ispod vodopada (naravno, odabranog tako da vam njegova silina ni na koji način ne ugrozi život) jeste nesvakidašnji osećaj. Osim što je nivo adrenalina na najvišem nivou i što osećate kako ta silna voda velikom brzinom puni čamac, ne možete ništa ni da čujete ni da vidite, jer svi uglavnom, instiktivno prekriju lice dlanovima i sagnu glave da bi imali vazduha za disanje. Posle nekog vremena, za koje nisam uspela da ustanovim koliko, skiperi izvedu čamac na čistinu i onako egzaltirane i natopljene vas pitaju da li želite još. Naravno, svi uglas to potvrde i čamac se još jednom vraća pod vodopad koji vas prikuje za sedište, potpuno vas potapajući. Većina ovo doživljava sa uživanjem, ali kad je sve gotovo primetite da nekima baš i nije bilo veselo, dok će nekolicina priznati i da su se dobro uplašili. Razumljivo.

Oni koji smatraju da ova vožnja nije dovoljno uzbudljiva, mogu da se prijave za let helikopterom, što je, pretpostavljam, kruna doživljaja u nacionalnom parku Iguazu.

Dok izlazimo iz čamca, voda se cedi sa nas otežavajući nam penjanje po istim « hičkokovskim » stepenicama, mada na sasvim drugom mestu. U ovim okolnostima, savladavanje uspona više nije naivno, i polako ostajemo bez daha. Napuštamo reku Iguazu, umorni, potpuno mokri, gladni i srećni. Kad konačno stižemo do vrha, šetkamo po suncu da se malo prosušimo i pravac u restoran na ručak. Nepotrebno je da spominjem sa kakvim smo apetitom posedali za stolove. A to kako smo izgledali, neka ostane naša mala tajna.

Ovo je ujedno i oproštaj sa Argentinom, čudesnom zemljom neprevaziđenih prirodnih lepota i gordih ljudi osobenog temperamenta i identiteta, turbulentne istorije, konglomeratom kultura, zemljom gustih prašuma i moćnih reka, nepreglednih ravnica na jednom, gigantskih glečera i oštrih planisnkih vrhova na drugom svom kraju, koja mami da je otkrivate i doživljavate. Dok je avion rulao pistom i hvatao brzinu, prisetila sam se svoje davnašnje čežnje za susretom sa lepotama glečerske oblasti na jugu Argentine i istog trenutka rešila da ovo pretvorim u stvarnost.

Autorka: Mirjana Stanojlović
Izvor: B92