Svaka zemlja, svaki narod, pa i meksički, ima u svojoj prošlosti uzbudljive tačke, čak uzbudljive periode koji, ako i ne daju razlog za kajanje i samoprebacivanje (pošto behu istorijska neminovnost), ono podstiču na razmišljanje o… hrabrosti, upornosti, dovitljivosti, uspešnosti (ili možda i pehu) svojih predaka. I rado priča o starim, makar i nerasvetljenim dogodovštinama – i među sobom, i strancima. A ponajviše turistima iz belog sveta koji posećuju Meksiko.
Meksikanci – koji su to ime dobili početkom 19. veka kao kompromis za mešavinu astečkih domorodaca, to jest Indijanaca i Španaca kao osvajača i novih žitelja – govore s ponosom o nekadašnjim uspešnim borbama svojih predaka, sposobnih da uvek pronađu najbolje mesto odbrane od drugih plemena koja su tu živela. Kao i o kasnije sve energičnijim plemenima, starosedeocima. Takođe i o, sve snažnijem i uspešnijem otporu, pa i pobedi u smislu proširivanja svoje teritorije.
– Njihovi mnogo poštovani sveštenici su im savetovali da se nastanjuju „tamo gde orao sedeći na jednom kaktusu proždire zmiju" (jer to predskazuje sreću) – uz osmeh nas obaveštava naš domaćin Luis Tores.
Dalje saznajemo da je u plitkim vodama jezera koje se nekad nalazilo na mestu današnje prestonice Sjudad de Meksiko „stanovalo" mnogo i orlova i zmija i da nije bilo teško ovde se trajno smestiti i vremenom osnovati grad nazvan Tenočtitlan (1325. godine). U tom svom novom staništu Asteci su se razvijali i širili, pokoravajući mnogobrojna susedna mala kraljevstva, ali i zahvaljujući svojim sposobnostima prilagođavanja i korišćenja progresivnih ideja upravo tih pokorenih starosedelaca.
U vreme kada su došli Španci Tenočtitlan je bio, kao actečki glavni grad, svetski centar jedne imperije koja se prostirala od Atlantika do Pacifika i od centralnog Meksika skoro do Gvatemale – zapisao je istoričar Monteflor. Tada su Asteci dozvoljavali osvojenim plemenima samoupravu, ali su zato tražili velike poreze i doprinose koji su uključivali i žrtvovanje ljudi svojim bogovima.
To je bio razlog što su mnoga od pokorenih plemena, pritisnuta ne samo materijalno, s radošću pozdravljala Špance, u nadi da će im „novi gospodari" pomoći da se oslobode astečke tiranije. Kakva iluzija! Jer, španski komandant Kortes koji je početkom dvadesetih godina 16. veka u nekoliko žestokih bitaka osvojio ceo Meksiko, nije bio ni za koga u ovoj zemlji, pa ni za pokorena astečkom vladavinom maltretirana plemena, spasilac nego bezobzirni osvajač. Zaveo je teror i nemilosrdno razarao kulturu Asteka, čime je svetskoj baštini, sve do današnjeg dana, naneo neprocenjivu štetu.
– Bili bismo nedostižni sveopšti prvaci u arhitekturi, slikarstvu, vajarstvu, rezbarstvu, da korene naše kulture i umetnosti koje su već u srednjem veku bile na tako visokoj razini da ni najuspelije rekonstrukcije ne mogu u potpunosti da ih dočaraju, Španici nisu uništili – kaže Tores.
– A ipak je vaš narod pod osvajačkom vlašću masovno prelazio u hrišćanstvo, to jest, u katolicizam – primedba je stranih gostiju.
– Da, i to samo zbog legendi u koje se duboko verovalo – objašnjava naš vodič. – Po jednoj od njih Bogorodica poznata kao mrkoputa Devica Gvadalupe prikazala se Indijancu Huanu Diegu i to je bio snažan podsticaj milionima njegovih sunarodnika da prihvate katolicizam i postanu čak zaneseni vernici.
Iskrena religioznost je tada postala i nadalje ostala jedno od obeležja meksičkog mentaliteta. A bogatstvo stare kulture, makar i oštećene, s velikim naglaskom na Tenočtitlanu, neuništiva je privlačnosti Meksika kao turističkog odredišta.
Nada Mijatović
Izvor: Danas, B92
Izvor: B92 PUTOVANJA
