Sve boje Rio de Žaneira (2)

Cinelandia / Photo: Mirjana Stanojlović

Centro

Posle izleta na Korkovado i Glavu šećera, neminovno sledi odlazak u istorijski centar grada. Najzgodnije je koristiti metro do stanice „Cinelandia", središtu mnogobrojnih bioskopa i pozorišta i velikim otvorenim prostorom koji predstavlja omiljeno stecište za političke govornike po ugledu na londonski Hajd Park. U neposrednom komšiluku se prostire i najlepša ulica grada Rio Branco, koja je projektovana 1905. po ugledu na pariska Jelisejska polja, sa čak 115 građevina u klasicističkom stilu od kojih je danas ostalo nažalost samo desetak. Na njenom početku, jedna za drugim se ređaju zdanja operske kuće (Teatro Municipal), Nacionalne biblioteke i Muzeja likovnih umetnosti, divne građevine u francuskom neoklasičnom stilu (Museu Nacional de Belas Artes). Muzej čuva dela vodećih brazilskih umetnika 19. i 20. veka uključujući i platna najpoznatijeg brazilskog moderniste Candido-a Portinari-ja.

Krećući se prema jugu u pravcu avenije Avenida Republica do Chile, nailazi se na Metropoliten katedralu, nezgrapnu tvorevinu od armiranog betona koja prosto šokira svojom ružnoćom. Sagrađena je sa ciljem da primi pet hiljada vernika, a bez obzira iz kog ugla se posmatra jedino našta asocira je svemirska sonda sa početaka vasionskih osvajanja. Na tavanici katedrale izrađen je krst od raznobojnog vitraža i to je ujedno jedini detalj koji zavređuje pažnju.

Među turističkim atrakcijama je i akvadukt nazvan Arcos da Lapa, sa 36 kamenih lukova, kojim se prenosila voda sa brda Santa Teresa u centar grada. Kasnije, kad je izgubio svoju prvobitnu funkciju, pretvoren je u vijadukt, i na njemu su postavljene tramvajske šine celom dužinom. Danas je vožnja ovim tramvajem na Santa Terezu pravi doživljaj, ali i ovde oprez zbog prisustva džeparoša mora da bude prioritet. Celo brdo je inače boemska četvrt sa kaldrmisanim ulicama, mnoštvom radnjica, galerija i čudnovatim kućama od kojih su mnoge podignute pod neverovatnim uglovima na strmim padinama Santa Tereze.

                Muzej nacionalne istorije / Photo: Mirjana Stanojlović

Kad se dobro premorite špartajući po Riu uzduž i popreko, odlična ideja je da se uz kafu i kolač, predahne u najpoznatijem kafeu brazilske prestornice „Confeitaria Colombo". Ovo mesto je izuzetno popularno kako među Kariokama tako i među turistima, pa je potrebno strpljivo sačekati slobodan sto. Kafe je otvoren 1894, u doba Bel Epoka sa prostranim glavnim holom u stilu Art Nuvoa, oivičenim ogledalima u kovanom gvožđu i portugalskim pločicama na podu. Širini prostora doprinosi i galerija koja služi za ručavanje, sa koje se pruža dobar pogled na dešavanja u prizemlju a istovremeno zadržava osećaj intimnosti. Nalazi se u srcu trgovačke zone i nosi duh nekih prošlih vremena kada je izlazak na čaj bio društveni događaj.

Kada je naša poveća grupa najzad dobila mesta za stolom, poručili smo najpre „kaipirinju" (Caipirinha): tradicionalni brazilski brendi koji se pravi od šećerne trske sa dodatkom soka od limete, malo šećera i leda, koji smo prvi put degustirali kao piće dobrodošlice po dolasku u hotel. Posle kaipirinje, pustili smo mašti na volju birajući nama potpuno nepoznate lokalne slatkiše, koji su, kako se ispostavilo, bili prilično obilnih porcija, posluženi ne u tacnama već u velikim plitkim tanjirima.

Izborivši se nekako sa ovim brdima torti, kolača, umaka i sladoleda, neki sa manje, neki sa više uspeha, i predahnuvši taman koliko je trebalo da se popije božanstvena brazilska kafa, teška srca smo napustili Kafe Colombo i raštrkali se svako na svoju stranu. Trgovačka zona oko avenije Rio Branco i svih paralelnih i poprečnih ulica nudi sasvim solidan užitak u kupovini po vrlo pristupačnim cenama. Nažalost, ovo je donekle pokvario pravi potop koji se sručio na Rio tog popodneva i doneo mrak na ulice kad mu još nije bilo vreme.

                              Rastinje u Riju / Photo: Mirjana Stanojlović

Plaže, lagune i tropsko rastinje

Boravak u Riu pruža mogućnost da se postepeno naviknete na melodiju portugalskog jezika. U početku ovaj neobičan jezik zvuči čudno, ali kako vam grad postepeno osvaja srce i njegov jezik počinjete da doživljavate kao najlepšu pesmu, pa nehotice i sami pokušavate da ponovite reči koje čujete, i vežbate reč „Kopakabaaaana" koja se izgovara sa jednim dugim „a" na pretposlednjem slogu, potpuno drugačije nego što smo mi to zamišljali. Iznenadiće vas kombinacija glasova u imenu Muzeja likovnih umetnosti: Muzeu đe belas arćes…i tako unedogled.

                           Kopakabana / Photo: Mirjana Stanojlović

I naravno, svi jedva čekaju da konačno osete atmosferu i dodir peska pod tabanima te čuvene Kopakabane. Dok se bližite plaži, iz poprečnih ulica naviru negovana ženska tela koja na sebi nose samo kupaće kostime i japanke i slivaju se ka Kopakabani, kojom već uveliko paradiraju i nadmeću se bicepsi svih boja i nijansi. Svaka plaža u Riu se prepoznaje po različitoj šari na trotoarima pa je tako Kopakabana poznata po talasastom mozaiku svojih pločnika, a njima pored šetača i svakojakih ekscentrika, bez prestanka jure razni roleri, bicikli i džogeri. No, na pesku Kopakabane sreću se uglavnom tamnoputi stanovnici afro brazilskog porekla, najverovatnije iz najbližih favela. Tek u smiraj dana, kad plaža opusti, na ovim istim pločnicima nići će tezge sa šarenom robom, bljesnuti improvizovano osvetljenje i nagrnuti silan svet privučen svakakvim đinđuvama i drangulijama.

Zbog stalno prisutnih talasa i snažnih struja, na koje će vas upozoriti svaki stanovnik Ria, zaboravite na plivanje u vodama Atlantika. Odlazak na Kopakabanu će se svesti pre na brčkanje u plićaku ako ne mislite da sebe dovodite u opasnost. I ono čega se svako pridržava kao nepisanog pravila jeste da se na plažu ne nosi ništa sa sobom. Plaže Botafoga i Flamenga odavno nisu za kupanje zbog zagađenosti.

                                Botafogo / Photo: Mirjana Stanojlović

Ali zato ukoliko ste željni lenstvovanja na plaži sa dozom šika i stila, Karioke će vam preporučiti odlazak na Ipanemu. Ipanema je znatno bezbednija za strance, mirnija i intimnija, a u njenoj neposrednoj blizini, odvojen kanalom je otmeni deo grada Leblon, sa lepim kućama, uređenim vrtovima, čistim ulicama i drugačijim komšilukom, tako da se na trenutak pitate da li ste uopšte više u Riu. Za razliku od Zone Sul, ovde nema ogromnih šoping molova i masovne potrošačke groznice, već prevladavaju manji i skupi butici. Najprijatnija šetnja ove vrste je sigurno ulicom Rua Visconde de Piraja gde je većina prodavnica smeštena u prijatnoj hladovini pod arkadama.

                                Ipanema / Photo: Mirjana Stanojlović

Dobrim delom Ipaneme i Leblona proteže se laguna Rodrigo de Freitas koja je poznata po tome što se na njenoj površini svake godine postavlja ogromna novogodišnja jelka sa fantastičnim svetlosnim efektima. Za novogodišnju noć na ulice Ria sjati se i do dva miliona duša a glavni šou je upravo ovde, uz muziku, vatromet i svakakve druge ludorije. U vreme mog boravka, iako je uveliko prošao 1. januar, jelka je i dalje stajala kao atrakcija i privlačila poglede posebno uveče, kad na njoj počnu da se pale kaleidoskopi raznobojnog svetla bez ijednog ponavljanja. U neposrednoj blizini Leblona prostire se fascinantna botanička bašta (Jardim Botanico), još jedno čudo Rio de Žaneira, koja je toliko velika da se turistima ne preporučuje njen obilazak bez pratnje vodiča jer je bilo slučajeva da se u njoj izgube. Botaničku baštu je osnovao portugalski kralj Žoao VI (Joao) 1808. godine za vreme svog izgnanstva u Brazilu. Tokom godina broj posađenih vrsta polako se povećavao i dostigao cifru od 5000 primeraka tropskog i subtropskog rastinja, među kojima je najimpresivniji drvored od 134 kraljevske palme.

Ali, Ipanema je poznata još po nečem. Vratimo se na trenutak u prošlost.

BOSSA NOVA

Kad se ukaže prva prilika da se malo opustite, put vas neminovno vodi do nekog od mnogobrojnih barova sa muzikom gde ćete se susresti sa nečim čega nema kod kuće, niti drugde u Evropi.

Zvuk koji momentalno asocira na Brazil, sporijeg ritma i romantičnijeg vokalnog izraza od sambe je Bossa Nova koja se prvi put pojavila pedesetih godina prošlog veka. Bossa Nova je obeležje onog rafiniranijeg Brazila koji je iznedrio nežniju pesmu nego što je bio slučaj do tada. Najveći poklonici ovog stila, kompozitor Tom Jobim ( odn. Antonio Carlos Žobim) i tekstopisac de Morais, komponovali su čuvenu pesmicu „Devojka sa Ipaneme" (Garota de Ipanema), inspirisani lepom učenicom i njenim gracioznim hodom, koja je svakog dana prolazila pored kafea u kome su ova dvojica rado provodila trenutke dokolice. Kafe je poneo ime „Garota de Ipanema" po pesmi koja je neočekivano postala svetski hit, donevši slavu i svojim autorima i kafiću i čitavom kraju. Pored Žobima i Moraiša , Bonfa i Joao (Žoao) Gilberto takođe su doprineli popularnosti ovog muzičkog stila.

                            Na Ipanemi / Photo: Mirjana Stanojlović

Bossa Nova se dobro uklapala između ostalog, i sa modernim džezom, što je dovelo do saradnje sa američkim saksofonistom Stanom Gecom koji je snimio više albuma sa Žobimom, Gilbertom i ostalim brazilskim umetnicima i uveo zvuk Bossa Nove u meinstrim američkog džeza. Zajednički album koji su snimili Gec i Gilberto 1964, doživeo je vrtoglavi uspeh, osvojio nekoliko Gremija i popeo se na drugo mesto top liste, odmah iza Bitlsa, gde se zadržao 96 nedelja. Među ostalim numerama našla se i „Devojka sa Ipaneme", koja se i danas nostalgično izvodi u kafeima Ipaneme i može se kupiti u svim muzičkim prodavnicama u Riu. Šezdesetih godina, Bossa Nova doživljava bum i ulazi u standardni repertoar gotovo svih džez muzičara onog vremena. No vreme nosi svoje i sa pojavom novih stilova pala je u zaborav, ali se na scenu njen zvuk ponovo vraća devedesetih godina, kada postaje žiža interesovanja nekih novih generacija Brazilaca.

Bossa Nova je i danas veoma omiljen muzički žanr Rio de Žaneira i tamošnji muzičari je neguju sa ponosom. Kao što je karneval nezamisliv bez sambe, tako je uživanje u toplom sumraku, uz neki lokalni koktel, meze i dobro društvance, nemoguć bez umirujućih i relaksirajućih tonova Bossa Nove. Za razliku od sambe, čiji neprestan zvuk udaraljki i bubnjeva, i jak ritam koji se ponavlja i posle dužeg vremena počinje da biva monoton, Bossa Nova može da se sluša celu noć, a da nijednog trena ne osetite dosadu. Užitak je još veći ako se izvodi uz akustične gitare, a dovoljne su samo dve da vam podignu raspoloženje, i ako su pevači raspoloženi za improvizacije i povremeno ćaskanje sa publikom, što garantuje da ćete te noći zaboraviti na spavanje. Uvućiće vam se pod kožu i dugo ćete još nositi njene tonove u sebi i potpuno nesvesni, pevušiti ih dokle god špartate pločnicima Ria. A kad dođete kući i pustite onaj CD koji ste kupili u muzičkoj prodavnici „Arlequim" , tonovi Bossa Nove će vam nepogrešivo birati u sećanju najlepše slike i mirise i ponovo vraćati u grad koji vas je na samom početku istovremeno i šokirao i zadivio, ali sigurno potpuno osvojio.

Gastronomija

 

                          Autorka akvarela: Mirjana Stanojlović

 

Ne smem da zaboravim jednu važnu napomenu, a to je da se u Brazilu izuzetno dobro jede. Pored restorana na kilo, Rio nudi i mnoga druga iznenađenja. Među mnogobrojnim restoranima sa morskim specijalitetima preporučili su nam „Marius", koji, doduše po vrlo ozbiljnoj ceni, nudi uživanje u kolažu ribljih i ostalih specijaliteta, i čiji ambijent u potpunosti odgovara gastronomskoj ponudi.

Brazilci kao i njihove južne komšije Argentinci, mnogo vole meso. Moja grupa je ovog puta imala rezervisan ručak u restoranu „Estrela do Sul", najpopularnijem tipu restorana – „ćuraskarija" ( churrascaria), u kome se meso služi tako što konobari non-stop cirkulišu oko stolova sa mačevima na kojima su nanizane razne vrste mesa sa roštilja. Gost plaća fiksnu cenu za koju dobija onoliko mesa koliko može da pojede. I ne samo mesa. Ovde je u ponudi „buffet" posluženje (što bi Srbi rekli „švedski sto") u raskošnoj varijanti sa svim prilozima koji se mogu zamisliti. Pored toga, na stolovima nas je dočekalo pecivo, topli kroketi i prženi krompirići. Kada je započeo defile konobara koji su, sa roštiljem na mačevima, što je predstavljalo svojevrsnu atrakciju, prilazili svakom gostu i neumorno se smenjivali sve vreme trajanja ručka, počelo je škljocanje aparatima. Ubrzo smo svi zajedno prisustvovali nesvakidašnjem prizoru u kome su konobari kao operske zvezde bivali praćeni aplauzom u prepunom restoranu oduševljenih gostiju.

Obilzak grada obuhvata i posetu Marakani, gde sa plaćenom ulaznicom možete da obiđete ceo stadion, svlačionoce, hodnike, teretanu čak i osetite njegovu travu pod nogama i odgledate mali show sa loptom na delu terena koji je za to predviđen. Svi znaju sa kakvom strašću Brazilci doživljavaju fudbal, a ovde od lokalnog vodiča možete da čujete i to da, ako ne-daj-bože Brazilci izgube utakmicu na svom stadionu, sutradan niko nije obavezan da dođe na posao, jer je dan nacionalne žalosti. Ali isto je i kad pobede, slavlje traje najmanje 24 sata pa opet sutradan ne moraju na posao jer se podrazumeva da je to dan nacionalnog slavlja. Kad je fudbal u pitanju nestaju sve socijalne razlike jer u njemu podjednako uživaju i za njega žive svi stanovnici Ria.

                               Samba / Photo: Mirjana Stanojlović

Za one koji nisu ljubitelji karnevala, odlična prilika da uživaju u sambi je odlazak u neki od noćnih klubova. Ovo zadovoljstvo dosta košta, a u samom klubu skupo je i piće i slikanje. Za nešto manje od dva sata može se odgledati bogat program sa sambom i etno plesovima Brazila, mada se samba kao i „musica popular brasiliera" izvodi u gotovo svim barovima širom metropole sa dobrim štimungom i zabavom.

I kad se približi dan odlaska, imate utisak da ste videli sve, a onda shvatite da je to samo varka. Udobno ušuškanu u svom sedištu, tiho brujanje džambo džeta postepeno me je odvlačilo u san, dok je sigurno zaranjao u brazilsko nebo, ostavljajući za sobom divno toplo leto i čudesni svet južne zemljine polulopte. Na daleka prekomorska putovanja oduvek su se otiskivali oni sa neodoljivom željom da utole glad za upoznavanjem drugih svetova, a ja sam načela tek delić, i znam da ću još dugo sređivati misli i ređati slike u glavi. Ali svaki trenutak, svako lice koje sam videla, svaki kutak u koji sam zavirila, deo su jednog drugačijeg sveta i nikakvi filmovi, fotosi i tuđe priče ne mogu da dočaraju njegovu stvarnost. To jednostavno treba lično da se oseti i doživi.

Autorka: Mirjana Stanojlović
Izvor: B92