Sinaj - Izdvojeni mir

 

U hotelskom odmaralištu Hilton gosti su skidali bikinije i oblačili večernju odeću i sportske jakne. Pustinjski noćni vetar je u oktobru bio hladan, pa je hotelska uprava naložila da se morska voda iz bazena isprazni do jutra.

Taj hotel na Crvenom moru nudio je minijaturni model sinajskog sna – sna o Bliskom istoku gde stari neprijatelji menjaju zemlju za mir i terorizam za turizam. Uprava hotela je bila britanska, osoblje egipatsko, a najčešći gosti Evropljani, Rusi i najviše Izraelci. Ispred su egipatska i izraelska zastava lepršale jedna pored druge. Istina, mesec dana ranije izraelska vlada je upozorila na skori teroristički napad, ali takva upozorenja su bila česta i najčešće neosnovana. Ovde su posetioci mogli da zaborave da su dva dugogodišnja neprijatelja naizmenično dolazila u posed poluostrva nekoliko puta u proteklih pola veka. Tokom ratova 1956, 1967. i 1973. Egipat i Izrael su na juriš osvajali poluostrvo; 1979. godine dve zemlje su potpisale mirovni sporazum i Izrael je još jednom Egiptu prepustio nadzor. Ovaj pakt je i posle 30 godina još na snazi.

Sinaj je oduvek bio mesto takvih paradoksa – surova zemlja nezemaljske lepote, zemlja sukoba i simfonije. Na primer, uprkos svoj geopolitičkoj važnosti ovog poluostrva, najveći udeo u njegovom stanovništvu otpada na grupu kojoj je najmanje stalo do svog nacionalnog identiteta – beduine. Tokom svih tih napada i protivnapada poslednjih decenija, plemensko stanovništvo se toliko dobro stopilo s okruženjem da su delovali skoro kao prirodna pojava, poput dina kojima su gazili osvajači.

Kako je veče odmicalo, gosti su se selili iz restorana u kazino, bar i diskoteku. Ovog vikenda svi su slavili nešto vezano za Sinaj: Egipćani su se prisećali prodora svoje vojske na poluostrvo u Jomkipurskom ratu 1973, a Izraelci su obeležavali starozavetno putovanje svojih predaka kroz pustinju. Poslednjih godina ljudi su ovu obalu počeli da nazivaju Crvenomorskom rivijerom. Na njoj vladaju dekadencija i opuštenost koji je razlikuju od ostatka Egipta.

Izraelska granica udaljena je svega nekoliko metara. Iza nje, u Elatu, vatrogasac Šahar Zaid, koji nije na dužnosti, izašao je iz bioskopa u kojem su on i njegova žena upravo gledali američki film o vatrogascima. U tom trenu gradom se proširio prigušeni zvuk: ‘vump!’

Zaid i njegova žena su potrčali u pravcu iz kojeg je dolazio zvuk, prema granici. Putem su sreli njegovog šefa, takođe van dužnosti, koji je u svom automobilu navlačio uniformu, i još šest drugih vatrogasaca koji su pristizali sa tri gradska kamiona. Zaid i njegov šef su skočili na jedan od kamiona s merdevinama i tako stigli do granice, a da nisu znali šta ih tačno očekuje. Egipatski vojnici, koji takođe nisu bili sigurni u to šta se događa, stajali su i, naoružani automatskim puškama, blokirali kontrolnu tačku.

Gledajući jedni druge preko nevidljive linije, Egipćani i Izraelci suočili su se s iznenadnom međunarodnom dilemom. Način na koji su reagovali te večeri 2004. godine postaće simboličan za sve ono što se događalo u prošlosti Sinaja i za sve što će se tek dogoditi. Egipćani su morali da odluče da li će da brane svoj suverenitet od starog neprijatelja. A izraelski vatrogasci su takođe bili suočeni s izborom: da li da njih osmorica izvrše upad na egipatsko tlo?

Hiljadama godina Sinajsko poluostrvo služi kao most. Da, kopneni most kojim ljudi prelaze s jednog kontinenta na drugi, ali ujedno i metafizički most između čoveka i boga. Tvrdi se da su preci triju velikih monoteističkih vera tražili utočište u ovoj trouglastoj pustinji. Prema Svetom pismu, Mojsije je svoj zadatak primio na Sinaju kad mu se Bog obratio iz plamtećeg grma, da bi zatim, zajedno sa svojim narodom, lutao pustinjom 40 godina. Kao dete, Isus i njegova porodica pobegli su na Sinaj da bi umakli besu ljubomornog kralja Iroda. Rani hrišćani su se skrivali od rimskih progonitelja u pustim planinama poluostrva, osnivajući tako neke od prvih monaških zajednica.

Najstariji hrišćanski manastir na svetu koji deluje bez prekida – Svete Katarine – nalazi se u podnožju Sinajske gore, gde je Mojsije, po predanju, primio deset zapovesti. To je duhovno središte Sinaja. „Sinaj je jedino mesto gde imamo ikone u rasponu od šestog veka pa do današnjeg vremena", rekao mi je ovdašnji monah, otac Justin. Hodao je u dugačkoj crnoj mantiji, srebrna brada mu je dosezala na pola puta do vitkog struka, a lice mu je sijalo. Sve je to podsećalo na samog Mojsija koji silazi s gore noseći kamene ploče.

Manastirski kompleks je okružen planinskim vrhovima ružičastih frontova, kao da ih je zajapurila velika nadmorska visina. Između crkve, biblioteke i drugih zgrada, Justin je uperio prst u jednu manje očekivanu, s malim polumesecom na vrhu – džamiju.

Prema manastirskom predanju, i Muhamed je našao utočište na Sinaju, u sedmom veku, i boravio je u ovom manastiru. Danas monasi žive pored muslimanskih beduina koji rade u manastiru; Justin kaže da taj, na prvi pogled kontradiktoran odnos dočarava nešto posebno o ovom mestu smeštenom između suprotnosti. „Kad pogledate sukobe koji potresaju današnji svet, toliko mnogo ih je usredsređeno na Bliski istok i napetosti koje ovde vladaju već hiljadama godina", rekao je. „I tu Sinaj postaje veoma važan simbol jer imate vatrene hrišćane i vrlo vatrene muslimane, a dele nas jezik, vera, kultura, toliko mnogo stvari koje imaju za posledicu sukobe, a u isto vreme imate i ovaj neverovatan sklad."

Ključ za to je jednostavan, rekao je: „Mislim da svi duboko poštuju Sinaj kao svetu planinu". Drugim rečima, zajednički interes potiskuje razlike.

Pre četrnaest vekova i Muhamed se složio s tim. Posle susreta s ovdašnjim monasima izdao je pisanu zakletvu da će štititi „monahe sa Sinajske gore i… hrišćane uopšte". Justin u drevnoj biblioteci čuva rukom pisani primerak te zakletve. Muhamed je naredio da „kad god se bilo koji monah na svojim putovanjima zadesi na nekoj planini, brdu, u selu ili drugom naseljenom mestu, na moru ili u pustinji, ili u bilo kojem manastiru, crkvi ili drugoj kući božjoj, ja ću biti s njim."

I još: „Neka niko ne podigne oružje na njih, već upravo suprotno, muslimani neka vode rat za njih."

Jedan radikalni mladić – i to zubar! – odlučio je 2002. godine da na Sinaju formira terorističku grupu. Pojedinosti o njegovim ranim aktivnostima izašle su na videlo tek pošto su ga egipatske vlasti pod sumnjivim okolnostima ispitivale (navodno su ga mučili). Ali, takve priče inače nisu ništa novo. Halid al Masaid je osnovao organizaciju Tauhid va Džihad (Jedinstvo i sveti rat) da bi se okomio na Sjedinjene Države i Izrael, za koje je smatrao da su ponizili arapski svet.

Al Masaid je na egipatski mirovni sporazum iz 1979. gledao kao na tajni dogovor sa Zapadom. Sporazum je doveo do formiranja Multinacionalnih snaga i posmatrača, međunarodnog tima mirotvoraca koji sprečava kretanje duž egipatsko-izraelske granice. Za Al Masaida, mirotvorci su bili više nego uvreda; oni su ga odsecali od moguće pomoći koju bi dobio s palestinske strane. Zubaru su bili potrebni sledbenici – nezadovoljni mladi ljudi voljni da napadnu vlast, turiste, Izrael, pa i sam Egipat. Pronašao ih je među Sinajcima.

Sinajski kopneni most omogućava prelaz prorocima i hodočasnicima, trgovcima robom i idejama. Ali, kao i svaki drugi most, on takođe ima stratešku vrednost u ratu. Preko njegovih dina vojske marširaju otkako ljudi vode ratove; faraoni sa svojim bojnim kolima, Persijanci, Grci, Rimljani. Islamski osvajači i njihov smrtni neprijatelj, evropski krstaši. Osmanski Turci i Britanci. Svi su na đonovima poneli sinajski pesak.

Poslednji niz ratova, između Egipćana i Izraelaca, oblikovao je život na poluostrvu kakav postoji danas. Doslovno je oblikovao topografiju – bunkeri i rovovi još presecaju horizont – ali je ljudski pejzaž oblikovao na više neočekivanih načina. Iako je sadašnje primirje započelo pre 30 godina, Egipćani iz kopnenog dela Egipta još gledaju na beduine, pustinjske stočare koji čine preko polovine od približno 360.000 stanovnika Sinaja, kao na saradnike neprijatelja. Beduini jednostavno nisu iskazivali lojalnost nijednoj vladi – egipatskoj ili bilo čijoj.

Dok sam napuštao Sinajsku goru, policajac me je usmerio prema jednom od brojnih egipatskih policijskih punktova uz put. Niži oficir je ušao i smestio se na zadnje sedište. Rekao je da je „iz Egipta", što na Sinaju znači da potiče iz Kaira. Želeo je da ga povezem preko poluostrva. Takvo ponašanje očekujete u Egiptu, gde policajci poseduju univerzalnu moć. Ali, ono što me je još više iznenadilo dogodilo se dok smo se vozili pored vodovoda koji su egipatske vlasti postavljale preko Sinaja u sklopu poduhvata koji stanovnici Sinaja nazivaju „kairifikacijom" poluostrva.

„Nikad ih ne primajte u vozilo", rekao je policajac pokazujući na beduinsku porodicu i njihove koze. Odmahnuo je glavom u retrovizoru. „Oni su podmukli. To nisu ljudi."

Za razliku od ljudi u mnogim drugim arapskim zemljama koji veoma poštuju beduine – setite se samo kako se članovi saudijske kraljevske porodice izvijaju dok plešu tradicionalni beduinski ples sablji, ili libijskog vođe koji podiže šator tokom državničke posete Parizu – Egipćani nikad nisu prihvatili pustinjska plemena. Beduini su se doselili s istoka, a stanovnici doline Nila potiču sa zapada. Dok su beduini tokom istorije lutali prostranim područjima, pripadnici kulture Nila su poljoprivrednici, poštuju obrađivanje zemlje i život na jednom mestu, a sumnjičavo gledaju na nomadsko lutanje.

Tokom 70-ih godina, kada je Izrael posle Šestodnevnog rata zauzeo Sinaj, njegove vlasti su, kojima se takođe nisu milili građani koji ne poštuju granice i nemaju dokumente, vezale beduine za jedno mesto tako što su ih zaposlile i plaćale im da, između ostalog, upravljaju sinajskim ogromnim prirodnim resursima.

U Izraelu sam upoznao Dena Hararija, koji je kao birokrata upravljao južnim Sinajem tokom izraelske uprave. U kancelariji u njegovoj kući nalazila se fotografija na kojoj on sedi za radnim stolom postavljenim u pustinji i potpisuje čekove pripadnicima beduinskih plemena koji čekaju u redu što se proteže izvan okvira slike. „Znali smo da beduine ne možemo da kontrolišemo", rekao je, „pa smo samo koristili njihovo poznavanje tog područja." To je funkcionisalo, rekao je, pripovedajući o jednom beduinu kojeg je „voleo kao brata". Pošto je Izrael 1982. u potpunosti prepustio kontrolu nad Sinajem, egipatska vlada je ukinula program za beduine i osnovala Agenciju za razvoj turizma, čija je namena bila da se dočepa vrednog zemljišta.

U blizini izvora pitke vode u sinajskim planinama razgovarao sam sa sitnom, starijom beduinkom po imenu Šeika Salima, koja je, prema sopstvenoj proceni, imala 70 ili 80 godina, možda više. Na osvajače poluostrva koji su se smenjivali kroz istoriju ona gleda otprilike kao što gleda na naizmenične brazde na liticama koje okružuju njen šator od kozje dlake: oni su samo ćudljivi trenutak u prolaznosti vremena. „Bilo je bolje kad su Izraelci bili tu", rekla je prkosno mašući pesnicom koju je krasila narukvica. Prkos nije iskazivala prema apstraktnoj vlasti u Kairu, već prema nekoliko metara udaljenom nižem policijskom oficiru. „Oni su uništili naše običaje", vikala je s hrabrošću osobe koja je svesna da je njene godine čine nedodirljivom. Veo joj je zalepršao od zadihanosti. „Oterali su nas s naše zemlje."

Bunar joj je bio skoro suv, a kozji brabonjci su prekrivali pod njenog doma. U staro doba, u vreme migracija, ona bi možda zbog teških prilika krenula dalje. Danas više nema kuda da ode.

Policajac se sav skupio pred gnevom stare beduinke. Razumeo je što ona govori o zemlji. A dobro je znao kako može da bude eksplozivan takav bes.

Duboko u pustinji, u proleće 2004. godine, sastala se grupa ljudi s neobičnom opremom. Imali su mobilne telefone, tajmere s veš mašina, plinske boce i TNT. Eksploziv je poticao iz pustinje, gde je bio odbačen kad je popustila napetost s Izraelom. Verski ekstremista Ijad Salah – sledbenik zubara Al Masaida – okupio je tu malobrojnu grupu koja se sastojala od jednog nadničara, majstora za belu tehniku i radnika iz oblasti metalurgije. Drugi su bili nezaposleni, a većina ih je poticala iz grada El Ariš, na mediteranskoj obali na severnom rubu Sinaja. Među dinama, grupa je kovala svoju zaveru i uvežbavala aktiviranje eksploziva u pesku.

Vuump.

Vuump.

VUUMP.

Dve skoro nage žene na pozornici uhvatile su ritam basa dok se di-džej poigravao jačinom zvuka, a na velikom ekranu iza njih dve trešnje su podrhtavale na peteljkama. Iznad mase, druge dve žene su se vrtele i njihale na dugačkim svilenim dekorativnim zavesama iako ih je 2000 mladih plesača odozdo jedva primećivalo. Atmosfera očekivanja je ispunjavala vazduh kluba, očekivanja pomešanog s alkoholom i dezodoransom. Svi su posmatrali cev iznad svojih glava iz koje su – konačno – potekli mehurići i bela pena. Odnekud, odasvud, pojavili su se mladi ljudi u kupaćim kostimima i donjem vešu, skakali su u penu, a potom se bacali u klupski bazen.

„Gde ste nabavili plesačice?", upitao sam Adlija el Mestekavija, vlasnika kluba. „To nisu Egipćanke."

El Mestekavi se nasmejao njišući se uz ritam. „Iz Rusije", odgovorio je.

Pošto je Egipat konačno povratio kontrolu nad Sinajem, biznismeni iz delte Nila su neverovatnom brzinom izgradili obalu, uvodeći kairske vrednosti, radnike, materijale, ritmove. Poluostrvo može da se pohvali nekim od najboljih lokacija za ronjenje na svetu, koje mame mlade turiste iz Evrope i drugih krajeva sveta. Beduinski pašnjaci su ustupili mesto međunarodnim hotelima, klubovima, radnjama, barovima. Tradicionalna kultura je ustuknula pred jeftinim sjajem. Sinaj se raspuknuo, a raskol između obale i unutrašnjosti postao je velik poput raseda u Zemljinoj kori.

 

Napisao: Metju Tig
Snimio: Met Mojer
Izvor: National Geographic Srbija,B92