Prestonica regea, gandže i opuštenog života, s najlepšim plažama, tirkiznim morem, rastitutkama spektakularnim zalascima sunca, ludim vozačima autobusa i Rikovim kafeom.

 

Photo: A Michael C

Ne verujem da bih mogao da se setim kada je tačno počela moja jamajčanska avantura. Kada kažemo da je neko naše putovanje započelo činom izlaska iz kuće, kupovinom avio-karata, ili u trenutku kada smo, upinjući se iz petnih žila, uspeli da uguramo čitav svoj mikrokosmos sitnica u isti, stari kofer, mi u stvari zanemarujemo sve ono što se dešava u našoj mašti i našim snovima, sve one asocijacije i povezivanja, sve one usput pokupljenje slike, note, stihove, rečenice i mirise koji nas povedu na put i pre no što smo toga svesni.

Da li je moje putovanje na Jamajku započelo onomad, kada sam, nedugo nakon polaganja pionirske zakletve, prvi put začuo stihove Don’t let them change ya / Or even rearrange ya? Ili je to bilo dok sam gledao kako jamajčanski bob tim klizi niz stazu na Olimpijadi u Kalgraiju? Možda se ipak dogodilo dok sam čitao Bele zube Zejdi Smit i priču jednog od likova o velikom zemljotresu u Kingstonu? Ili pak koju godinu kasnije, dok sam slušao Zejdi na nekoj promociji, kako čita, vitka i elegantna, i uživao u činjenici da šuška dok govori?

U stvari, tehnički govoreći, moje putovanje započelo je na kompjuteru, u virtuelnom svetu satkanom od jedinica i nula, matriksu, kao uostalom i većina putovanja poslednje decenije. Negde početkom februara zatekao sam se na sajtu expedia.com, gde sam počeo da skakućem s jednog karipskog ostrva na drugo. Obišao sam desetine hotela, šetao po beskonačnim plažama, probavao sam klopu u stotinama lokalnih restorana, isprobao krevete u hiljadama soba, a sve u krilu moje stolice. Na kraju mi je pažnju zaokupio jedan mali, porodični hotel koji se hvalio onim čega bi se svaki "pametan" hotel stideo: bez televizora, bez kablovske, video-igara, interneta i telefona u sobama! Odlučio sam da ovaj put krenem na put bez kompjutera, bez potrebe da budem povezan, uvezan, umrežen s velikim umom koji se krije iza naših monitora. Iskoristio sam kupone koje sam imao od expedia.com, zarađene tokom neke od prethodnih avantura i "uplatio" aranžman.

Destinacija koju sam odabrao: Negril, gradić na zapadnoj obali Jamajke.

                               Photo: Ronald Reimer

Nakon toga sam otišao na tripadvisor.com, gde obično idem da se raspitam o detaljima vezanim za mesto koje odlučim da posetim. Prednost ovog sajta u odnosu na expedia.com je u tome što ovde mogu da se pronađu fotografije i iskustva putnika-namernika koja nisu ni na koji način uređena od strane vlasnika hotela ili tur-operatera. Naravno, iz moje perspektive, prednost je bila u tome što sam mogao da komuniciram s ljudima koristeći internet kao neku vrstu izolacije. Za nas koji živimo u "unutrašnjoj emigraciji", "između ploča i knjiga" svaka ideja neposredne komunikacije s drugim ljudima predstavlja neku vrstu neprijatnosti. Internet, koji omogućava "bezličnu" komunikaciju, u tom smislu je apsolutno dragocen i nezamenljiv.

Tokom nekoliko dana provedenih na tripadvisor.com imao sam prilike da detaljno istražim hotel koji sam odabrao. Mogao sam da vidim fotografije svake sobe, svakog kupatila, svakog kreveta u hotelu. Imao sam prilike da "upoznam" osoblje i vlasnika hotela, sa svim njihovim vrlinama i manama. Takođe sam dobio šansu da se "sretnem" i s lokalcima koji su redovni na hotelskoj plaži, gde nude svoje proizvode i usluge. Tripadvisor.com je mesto na kome će svako naći prostor i način da izogovara bilo koji hotel i bilo koju destinaciju. Hotel koji sam odabrao je dobio podeljene ocene: oni kojima se dopao su bili oduševljeni "do imbecilnosti", dok su oni kojima se nije dopao bili zgroženi. Usput sam na forumu posvećenom Negrilu saznao sve što je bilo vredno saznati o ovom gradiću: saznao sam koja su mesta dobra za izlaske, koja su mesta dobra za zalaske, jer je Negril čuven po svojim "spektakularnim" zalascima sunca, zatim kakav ukus ima hrana u ovom ili onom restoranu, koji bartenderi sipaju puno ruma u dajkirije. Naprosto, nakon nekoliko dana na ovom sajtu bio sam "zasićen" kako Negrilom, tako i hotelom u kom je trebalo da odsednem. Po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina mi se nametnulo pitanje koja je svrha putovanja u savremenom svetu kada čovek ima prilike da iskusi bilo koje mesto na planeti, u bilo kom trenutku, iz svoje stolice.

Naravno, logičan odgovor na ovakvo pitanje bio bi da se ništa ne može uporediti s "ličnim" doživljajem. Opis nekog ukusa ne može porediti s ukusom samim na tvom jeziku, tvom nepcu, u tvojoj glavi. To je, naravno, tačno, ali, pre no što se okrenemo, naše dugo iščekivano putovanje, to "neopisivo i nikad pre doživljeno iskustvo" postane deo prošlosti, uspomena poput tolikih drugih koje možemo da pronađemo na internetu, na stranicama knjiga, u starim albumima fotografija. Posle izvesnog vremena postaje teško razlučiti naše sopstvene uspomene od uspomena drugih ljudi: da li sam ja jeo u tom restoranu, da li sam skočio s te stene, da li sam šetao tom stazom, da li sam to zaista ja na fotografiji, ili sam sve to negde pročitao? To što su uspomene "naše," ili kako volimo da kažemo "lične", ne znači da su "bolje" ili "lepše" od uspomena nekih drugih ljudi.

                             Photo: Ronald Reimer

Uostalom, na neka mesta odlazimo najčešće zato što smo o njima negde čitali, što je neko drugi na njima bio i preporučio ih. "Naše" uspomene se na kraju svedu na to da svoje utiske uporedimo s onim što smo o nekom mestu ili doživljaju pročitali. Ostaviti trag u virtuelnom svetu je valjda jedan od savremenih načina kojima ljudi pokušavaju da produže svoje živote, živote koji se vremenom svedu na zbirku markera koje smo ostavili na različitim sajtovima.

Ono što sa sigurnošću garantuje unikatnost svakog putovanja na Jamajku je ako do tamo letite domaćom avio-kompanijom Air Jamajka. Za razliku od ostalih, "dosadnih" avio-prevoznika, koji uglavnom poštuju red letenja i imaju ispravne avione, leteti sa Air Jamajkom je svojevrsna kocka. Za Jamajku važi da je prestonica "opuštenog" turizma. Neka vrsta slogana Jamajke je no problem. Ta opuštenost počinje i pre nego što sednete u avion. Red letenja za Air Jamajku svakako nije nekakvo "mrtvo slovo na papiru." Najčešće je stvar slobodne interpretacije i pitanje sticaja okolnosti. Naravno, istine radi, mora se reći da ovakva vrsta pristupa letenju sve više uzima maha, pogotovo u Americi, gde se kupcima sugeriše da ne kupuju karte unapred, jer nije sigurno da će određene avio-kompanije postojati za mesec ili dva, a letovi se otkazuju skoro svakog dana. Ono što mogu da kažem je da, kada Air Jamajka leti, ona to radi kvalitetno i sa stilom, uz neizbežni šampanjac. Poređenja radi, američke avio-kompanije vam u najboljem slučaju ponude da potražite mrvice hrane u pregibima sedišta, zaostale iz "zlatnih vremena" avio-saobraćaja, kada se putnik još tretirao s poštovanjem. Problem sa Air Jamajkom je što retko ko zna kada će neki od njihovih aviona poleteti. Ne znaju to ni u samoj kompaniji: i pored desetina poziva kako avio-kompaniji, tako i expedia.com, otišao sam na aerodrom a da nisam bio siguran kada i da li će avion uopšte poleteti. Ipak, nakon gotovo šest sati na aerodromu, poleteli smo za Jamajku s pet sati zakašnjenja i bez ikakvog obrazloženja o razlozima kašnjenja.

                            Photo: Ronald Reimer

Slična stvar je i s vizama za Jamajku, mada to ima veze i sa specifičnom situacijom nekoga ko dolazi iz zemlje koja menja oblik i naziv gotovo svake godine, tako da nikada ne znam kako da odgovorim na pitanje o sopstvenom državljanstvu. Na internetu se mogu naći protivrečne informacije, a dobiti telefonom nekoga u konzulatu Jamajke je posao za ljude s ozbiljnim strpljenjem. Ono što se može naći kao zvanična informacija na sajtu Vlade Jamajke jeste da je stanovnicima Srbije potrebna viza za ovu zemlju, ali da se ta viza izdaje prilikom ulaska na Jamajku. Sajt je relativno često osvežavan, s obzirom na to da isto pravilo važi i za stanovnike naše "kolevke", odnosno Kosova, koje je Jamajka, očigledno, priznala. Iskreno, ni sam nisam siguran da li mi je trebala viza za Jamajku, iako sam tamo bio i vratio se odande. S obzirom na to da imam boravište u Sjedinjenim Državama, na Jamajku sam ušao sa "zelenom kartom." Naime, graničarka mi je rekla da bi mi, u slučaju da želim da uđem sa čuvenim SRJ pasošem, bila potrebna viza.

Vazdušna luka za dolaske na Jamajku je Montigo Bej, drugi najveći grad u zemlji, koji se nalazi tačno između najpoznatijih turističkih lokacija na Jamajci, Oćo Rios i Negril. Već na samom izlasku iz zgrade malog i pristojnog aerodroma, putnik je izložen "frontalnom napadu" lokalnih prodavaca i prevoznika. Već nakon pet minuta na Jamajci sam dobio prvu ponudu za dobru gandžu. Pred zgradom aerodroma je čekala prava flotila kombija, autobusa i mini-buseva, koji su glavno prevozno sredstvo za turiste na Jamajci. Sva ova vozila se svode pod naziv "taksi." Pojedini hoteli imaju svoj prevoz, što može da bude veoma zgodno, mada je sigurno da će u bilo kom trenutku ispred aerodroma biti nekoga ko je spreman da vas odveze do vaše destinacije. Naprosto, Jamajčani imaju opušteno shvatanje vremena, ali su pouzdani i prijatni. Jamajčani takođe vole brzu vožnju, pa prosečan turista mora biti spreman na dodatno uzbuđenje tokom vožnje do hotela.

Negril se nalazi na oko šezdeset kilometara od aerodroma u Montigo Beju. Prevoz do Negrila mini-busom košta oko petnaest američkih dolara po osobi. Privatni auto-taksi može da košta i do šezdeset dolara. Njegova prednost je u tome što kreće odmah, za razliku od autobusa koji čekaju dok se ne napune i prepune.

Vožnja autobusom je bila uzbudljiva, a veseli kondukter je odmah našao mušterije za svoje travke, tako da je autobus u zadnjem delu, gde obično sede "nezgodni" đaci kada se ide na ekskurzije, bio ispunjen opojnim dimom. Iako je bila gotovo ponoć, mladi kondukter se poverio da je na poslu od pet ujutro, isporučujući razdragane turiste do njihovih destinacija.

Nakon nekoliko velelepnih vila u okolini aerodroma, ostatak puta smo leteli pored trošnih i neuglednih kućica, malih barova na svakom koraku, ispred kojih su sedele gomile ljudi. Povremeno bi se pomolila i ogromna gradilišta hotela-utvrđenja koji su na mesečini i bez ljudskosti i ljudi u blizini podsećali na platna Đorđa de Kirika. Jedno od tih gradilišta, opasano ogromnim bedemom, imalo je dvadesetak petospratnica organizovanih poput nekog gradića, s dve velike kupole koje su podsećale na crkve kao dva improvizovana trga. Izvesno je da će Jamajka u skorijoj budućnosti, ukoliko bude imala odgovarajuću vladu, liberalnog opredeljenja, biti pretvorena u još jedan skup rizorta s razglednica, u koje će se ljudi budućnosti teleportovati direktno iz svojih kancelarija i u kojima će neki od njih moći da nastave da rade i dok su na odmoru. Dim gandže i pevušenje konduktera će biti još jedna od uspomena na nekom zaboravljenom sajtu, u vlasništvu Ruperta Murdoka.

Za one koji bi radije da iznajme automobil na aerodromu Montigo Bej, dobro je naglasiti da se na Jamajci vozi na levoj strani, što može biti problem, pogotovo kada neko umoran sleti u gluvo doba noći. Takođe, Jamajka ima ogroman problem s kriminalom. Puno je naoružanih grupa. Prošla turistička sezona, koja inače počinje u decembru, u Montigo Beju je otvorena trostrukim ubistvom. Ludi vozač autobusa je svakako manji rizik.

Napojnice su nešto od čega najveći deo Jamajčana u turističkim regionima živi. Dobro je pripremiti dosta sitnine jer će vas na svakom koraku neko povlačiti za rukav. Napojnica ne znači da će vam neko pružiti bolju uslugu: više je kao tradicija, obaveza.

                                      Photo: PhotoOvr

Sam Negril je simpatično, malo mesto, koje nekoga ko je odrastao u Jugoslaviji neodoljivo podseti na jadransku obalu. Hoteli su uglavnom mali pansioni, koji podsećaju na kuće sa natpisima "sobe, zimmer, camere" s "naše" obale. S druge strane, umesto stenja, mirisa borova i suvog vazduha, na Jamajci vas dočeka rastinje koje buja na sve strane, cveće u najrazličitijim bojama koje širi omamljujuće mirise i ionako težak vazduh čini još bogatijim. Umesto cvrčaka čuju se desetine različitih zvukova ponekad toliko interesantnih da čovek ne želi ni da razmišlja o tome ko ih i šta proizvodi. Uostalom, za nekoga ko je došao iz Njujorka, sama činjenica da se ne čuje uobičajeno, ravno zujanje grada i rulanje rashladnih uređaja je dovoljno očaravajuća: čuti tišinu je blagodet koju stanovnici velikih gradova retko mogu da iskuse.

Vlasnik hotela je i dalje bio u svojoj kancelariji, iako je već bila prošla ponoć. Jamajka je zemlja u kojoj žive različiti "narodi i narodnosti." Vlasnik je kineskog porekla, ali treća generacija na Jamajci. Tokom sedamdesetih je živeo nekoliko godina u Torontu, s obzirom na to da je u tom periodu situacija na Jamajci bila izuzetno nestabilna i opasna. Kinezi i Indijci su najbrojnija manjina na Jamajci. Velika većina stanovništva su tamnoputi Jamajčani, osim u parlamentu i Vladi Jamajke, u kojoj su gotovo isključivo belci. Iako je i sam Bob Marli kao dečak u Kingstonu često bio zlostavljan zbog toga što mu je otac bio belac, za uspeh na jamajčanskoj političkoj sceni belina puti je jednako dragocena koliko i bliskost s DB-om kada je srpska politika u pitanju. Džaba je Marli pevao ljudima da ne dopuste da budu iskorišćavani, rekao bi neko…

Plaža u Negrilu, poznata pod imenom Plaža od sedam milja, smatra se jednom od deset najlepših plaža na svetu. Priča o opuštenosti i uživanju postaje jasna tek kada se čovek nađe na ovoj predivnoj plaži. Plaža je peščana i ne previše široka, najviše pet metara na nekim mestima. Plaža je natkriljena ogromnim palmama i drugim rastinjem, praktično prašumom u kojoj su skrivene kuće-hoteli. Na samoj plaži nalaze se kafići koji najčešće nisu ništa drugo nego bar na otvorenom. Nema nekog posebnog plana gradnje, tako da je na jednom mestu jedan od hotelijera napravio restoran koji praktično ulazi u more.

Svaki od hotela ima svoju plažu koja je poluprivatna, odnosno namenjena samo gostima tog hotela. Svaki od hotela održava svoj deo plaže i obezbeđuje ležaljke. Takođe, svaki hotel ima svoje obezbeđenje, koje ima odgovarajuće uniforme, ponekad i sa smešnim, šljaštećim epoletama, ali i pendreke. Njihov posao je da dremaju u hladu, vode računa o stvarima gostiju i rasteruju prodavce koji su preterano agresivni. Iako se na Jamajci ni u jednom trenutku nisam osećao nebezbedno, sama činjenica da ima toliko ljudi koji su zaduženi za obezbeđenje, te da svaki hotel ima po nekoliko noćnih stražara sugeriše da su na Jamajci pljačke relativno česte, ili barem da su to bile. Naravno, obezbeđenje nije nužno i garant bezbednosti. Recimo, u susednom hotelu je došlo do pljačke, delimično i zbog toga što gosti nisu zaključali sobu, ali i zbog toga što je noćni stražar ostao skriven u svojoj kućici jer je morao da se zaštiti od rose (!?). Rosa na Jamajci može da bude opasna!

Voda na plaži je tirkizna, "kao na filmu" i kristalno čista. Za razliku od ostatka Kariba, gde su plaže najčešće veoma plitke, pa je praktično nemoguće plivati, u Negrilu je sasvim drugačije, pa voda vrlo brzo postane relativno duboka, te čovek može da uživa u plivanju i ronjenju. U blizini se nalaze koralni grebeni, pa plivač skoro nikada nije sam u vodi, jer su oko njega često ribe, koje su najzanimljivijih oblika i boja i mnogo, mnogo krupnije od onih na Jadranu, što je najčešće prijatan prizor, osim ako se ne pojavi i neka barakuda. Susret s barakudom, pogotovo kada je čovek pošteno ispržen lokalnim suncem, koje je nekako uvek znatno snažnije no što deluje, može kod tih riba da razbudi apetit. Osim barakuda, u vodi mogu da vas uznemire i raže, ili pak lokalci na skuterima, koji vas pozivaju na vožnju.

Ipak, ono što Negril čini izuzetnim i sasvim nalik Mediteranu jeste kameniti deo koji se nalazi nekoliko kilometara dalje, s druge strane gradića. Stene i voda, kuće i restorani na liticama… I stotine dosadnih turista.

Negril ima raznovrsnu ponudu, od hotela-utvrđenja na severnoj strani, porodičnih hotela i pansiona na samoj plaži, do ekskluzivnih kućica na liticama, s privatnim stepeništem do vode, na jugu.

                               Photo: im elsewhere

Na stenama se nalazi i jedno od najpoznatijih mesta u Negrilu, Rikov kafe. To je ogroman klub na otvorenom, gde ljudi dolaze da gledaju zalazak sunca i posmatraju skakače u vodu. Skokovi u vodu mogu da budu prilično neprijatni za gledanje, s obzirom na to da turisti koji skaču često baš i nisu vični tome, a neki od njih su očigledno pod dejstvom raznih supstanci.

Na otvorenoj pozornici kluba se svake večeri održava rege koncert: svaki turista treba da zaboravi na mogućnost da čuje bilo koju drugu muziku osim regea dok je na Jamajci. Rikov kafe se nalazi na istom mestu već gotovo trideset godina, ali je u sadašnjem obliku izgrađen nakon 2003, kada su svi objekti na stenama uništeni u uraganu: naprosto su se srušili u more!

Jamajka je jeftina, čak i za srpske uslove. Kokteli su oko tri dolara i gotovo svaki od barova na plaži ima tokom dana ponude "dva za cenu jednog". Pivo je dva dolara, kafa je jedan dolar, a hrana se kreće od četiri do dvadeset dolara. Na plaži ćete naići na ljude koji prodaju razne vrste voća, od malih banana, manga, kokosa, ananasa, jamajčanskih jabuka (koje više liče na kruške), aki, koji je lokalno voće (ili možda povrće, jer se sprema sa jajima kao tradicionalni doručak), koje podseća na nar, osim što su bobice mnogo krupnije, poput crnog grožđa. Aki se jede samo kada se sam, prirodno otvori, jer u suprotnom bobice budu otrovne.

                                Photo: jayntguru

Naravno, plaža u Negrilu je puna "farmera s planina." Ovo je inače fraza kojom ovi prodavci započinju razgovor, ali vam umesto krompira i kupusa, nude, kako sami tvrde, kvalitetnu gandžu. Pored gandže, u Negrilu se može kupiti i druga vrsta robe, ali mi nije poznato kakve su cene i da li je roba zaista dobra. Plaža se "dimi" od ranih jutarnjih sati, tako da je uvek veselo i opušteno. S obzirom na to da većina prodavaca plaća "harač" policiji, policajci se za uzvrat ne mešaju u "promet robe." Koliko je bezbedno kupovati i koristiti, nije mi poznato. Naravno, pokušati bilo šta od ovih "poljoprivrednih dobara" izneti s Jamajke bilo bi sumanuto.

Jedna od zanimljivosti s plaže su i takozvane rastitutke, ili "dredovi za iznajmljivanje." Mnogo žena dolazi na Jamajku same, ili s drugaricama, u potrazi za dobrim provodom i "pravom ljubavi." Na Jamajci ponekad nađu tu ljubav, u zamenu za odgovarajuću nadoknadu. Kada je romansa u pitanju, jedna od zaista veselih stvari koja se može videti jesu izrazi lica ljudi tokom zalaska sunca. Već negde oko šest sati parovi se stušte na plažu da zauzmu pozicije. Ako čovek prošeta plažom tokom zalaska sunca, može da vidi plejade komičnih izraza lica, držanja za ruke, obraze jedne uz druge, uz neizbežno škljocanje bliceva.

S druge strane, za one koji stavljaju potrebe stomaka ispred potreba srca, ono što je obavezno za probati na plaži u Negrilu su lokalne pogačice, koje prodaje jedan simpatični čikica na biciklu koji je skoro sasvim prekriven rđom. Nisu potrebne posebne instrukcije da biste ga pronašli: svakoga dana oko jedan posle podne na plaži nastane komešanje i mogu se videti grupe ljudi koje se kreću u istom smeru. To je signal da se pojavio "čika s pogačicama." Pogačice su nalik na piroške i on ih pravi s povrćem, piletinom ili govedinom. Za one koji imaju "slatki zub", tu je i kokosov hleb, slatke pogačiće s kokosovim brašnom. Prodaju se za dolar I po za slane, odnosno osamdeset centi za slatke. Nekoliko pogačica može da čoveka učini sitim čitav dan, tako da se ove pogačice pojavljuju kao opcija za one koji žele da letuju "na budžetu."

Naime, pošto se u Negrilu mogu naći sobe za pedeset dolara za noć, uz jeftine pogačice i nekoliko pića dnevno, par može da letuje u Negrilu i za manje od sto dolara dnevno, odnosno šezdesetak evra. Od evropskih kompanija do Montigo Beja lete Virgin Atlantic, LTU i Air Berlin iz Dizeldorfa, do koga lete JAT i German Wings.

Takođe, kada je hrana u pitanju, posetilac Negrila ne sme da zaobiđe Erikin restoran. To je je mala, drvena kuća koja se nalazi u blizini Rikovog kafea, dvadesetak minuta kolima od plaže u Negrilu. Sam Negril je pun taksija koji će vas za pet dolara voziti gde god želite u gradiću. Erika služi tradicionalnu jamajčansku piletinu s kokosovom rižom, ali daleko najukusniju u Negrilu. Erika je valjda poslednja koja koristi sveži kokos za svoju rižu. Turisti uglavnom ne znaju za to mesto, ali je verovatno da će većina taksista znati da vas odveze tamo. Ono što je važno napomenuti je da je usluga na Jamajci veoma, veoma spora. Nije čudno da ponekad čekate na vašu porudžbinu i po četrdeset i pet minuta, iako ste jedini u restoranu. Ali, to je deo lokalnog "Jamajca no problem" miljea.

Piše Mihajlo Spasojević
Izvor: magazin "Playboy", B92

Izvor: B92 PUTOVANJA