Moskva, monumentalna i surova

Nema sumnje da u stihovima grupe The Blitz ima zastarelosti, nešto stereotipa, omalovažavanja i ideologijom motivisanog preterivanja. Iskreno sam želeo da mi nova poseta Moskvi popravi ranije utiske i uveri me da britanski pankeri nikako nisu bili u pravu.

Rusija je naprosto druga planeta, koja je nakon odlaska veselih Požarevljana srećom, i uprkos svemu, sve dalje od naše galaksije. Dvosatna pasoška kontrola na Šeremetjevu i podrazumevajući stav lokalne milicije, te prezrivi komentari lokalaca (a čak i nismo iz Gruzije!) ne govore puno o pesmom ovenčanoj širini napaćene slovenske duše.

Razvlačenje po autoputu koji spaja ovaj aerodrom sa gradom je trajalo toliko da smo u predgrađu Himki lagano mogli da napustimo taksi, lociramo Miltona Palacia i odemo na kriglu ili pet „sibirskog belog". Imaćemo ovaj nesrećan zaplet na umu prilikom sledećeg saobraćajnog kolapsa na Gazeli ili kod Sajma.

Baš sve je u Moskvi prenaglašeno i predimenzionirano – od gužve na autoputu, broja železničkih stanica (devet), državnih univerziteta (oko 90!) i aerodroma (pet) do turističke ponude u centru i visine hotelskih računa. Nekadašnji „Beograd 2" sada je ekskluzivni „Zlatni prsten" koji osim pogleda na Smolensku, početak Arbata i zgradu ruskog MIP-a (jedna od sedam Staljinovih „visotki"), gostima daje priliku da obroke vare uz žive nastupe na harfi.

I dok je u ostatku sveta zimska garderoba većuredno spakovana, Moskovljani se uopšte ne žale na svojih -2. Nema sumnje da ovakva vremenska prognoza najviše raduje gradske lutalice, jer ih oslobađa grupnih terapija u podzemnim prolazima i ostavlja više prostora za ulične avanture i potrage za vatrenom vodom. Puls grada se najbolje hvata na bilo kojoj od 177 stanica metroa, gde kao po pravilu natrčavate na veoma radoznale milicijske parove, „parenje" koji nekog čekićaju sa ružom u ruci, svirače koji bi sa vama da podele hladnoću betona i butilku spirta.

Rukopisi socrealizma i dalje su tu, ali istina sve manje vidljivi, i unutar centralnog gradskog prstena brutalno potisnuti čelikom, staklom, Aston Martinima, Starbucksom i ostalim vesnicima progresa. Ukoliko imate problema da sebi vizuelno dočarate ovaj organizovani haos, u svakoj datoj situaciji zamislite Beograd, u društvenom smislu se vratite 15-ak godina unazad, rezultat pomnožite sa 10 ili 15, i to bi približno moglo da bude to.

O bratskoj toplini je većbilo reči, međutim, neupečatljivo lično iskustvo želim da pripišem nervozi zbog gužve u saobraćaju i iscrpljujućem radu u menjačnici. Beograd (ne hotel!) iz Moskve svakako deluje daleko, majušno i nebitno, ali, na razočaranje lokalnih ultradesničara, ipak nije „u blizini Italije", kao što nije ni glavni grad Kroacije.

I dok si u Londonu sam, malen i zainteresovan, a u Njujorku, sam, malen i slobodan, u Moskvi od tebe kao da se očekuju i izrazi divljenja i straha. Taj čudni koktel osećanja visi nad Večnim plamenom, kao PhotoShop uglancanom panoramom Kremlja, izlozima na Tverskoj… Ukoliko planirate izlet iz udžbenika, odvojite za te potrebe koji dan više, jer se zbog neobičnog radnog vremena Mauzoleja može desiti da Lenjin ne bude kod kuće. Na neku od njegovih, Vladimirovičevih ili Josifovih savremenih replika ćete svakako naleteti, i taj susret, naravno uz skromnu nadoknadu, možete ovekovečiti foto momentom.

Mora se priznati da Rusi poštuju svu svoju istoriju. Stari Karl Marks je i posle svega tu, druži se sa golubovima, gleda u pravcu Boljšog teatra ozidanog skelama i kao da se trudi da ignoriše svodove obližnjeg TsUM-a. Ovo je jedan od moskovskih tržnjaka koji ruše sve ekonomske zakonitosti i koji su prestonici Rusije obezbedili stalno članstvo u grupi pet najskupljih gradova sveta.

Moskva je divna i monumentalna, ali i toliko surova da uteruje strah u kosti. Sve u svemu, ovaj putnik je duboko ubeđen da bi ekskurzije u Moskvu bez šminke učinile više na popularizaciji evropskog puta Srbije od svih belih šengena i promotivnih aktivnosti Evropske komisije.

Autor: Dušan Mihajilović
Izvor: Danas, B92