Meksiko - Pilići u crkvi

Približavam se glavnom trgu sela San Juan Chamula i prolazim pored stare, izgorele crkve koja je napuštena nakon što ju je u 19. veku progutala vatra. Crkva nema krova, a nalazi se tik pored groblja na kojem se i dan danas sahranjuju stanovnici San Juana. Na grobovima uglavnom stoji samo grubo izdeljani drveni krst, ponekad samo jednostavno obrađen kamen, a leti je groblje do kolena obraslo u travu.

Seoske kuće su niske, jednospratne, belo-sive boje, sa zgužvanim limenim krovovima i bojom koja se ljušti. Po prašnjavim dvorištima šetaju se pilići i ovce.

San Juan se nalazi desetak kilometara od grada San Cristobal de las Casas, koji je čuven kao eparhija Bartolomea de las Casas, španskog biskupa koji je tokom 16. veka branio prava domorodaca od nasrtaja imperijalista iz metropole. U poslednje vreme San Cristobal je notoran po tome što je postao uporište pobunjenika Zapatista, a 1994. je čak bio pod kratkotrajnom okupacijom Oslobodilačke vojske Zapatista. Savezna država Chiapas je najsiromašnija u Meksiku, sa najvišim procentom urođeničkog stanovništva.

Nova crkva, koja se nalazi u samom centru sela, je ogromna građevina, šljašteće bele boje, dekorisana drečeće plavom i zelenom. Živopisni reljefi cveća i geometrijske figure ukrašavaju velika drvena vrata, a na vrhu građevine nalazi se krst s natpisom "Sveti Jovan Krstitelj", koji samo naglašava značaj ovog sveca za lokalne vernike. Ispred crkve je trg sa velikom pijacom gde lokalci prodaju voće i povrće, tamales – ukusne kolače od kukuruznog brašna sa različitim filom, uvijene u lišće kukuruza ili banane – i sitnice namenjene turistima. Deca odevena u živopisnu tradicionalnu odeću vuku turiste za rukav da im plate da se slikaju sa njima, a među sobom čavrljaju na visokotonskom lokalnom jeziku Tzotzil.

Zakoračio sam kroz teška crkvena vrata i ušao u sasvim drugačiji svet, gde su Katolicizam i pred-hispanski rituali zastupljeni barabar u sinkretizmu starom gotovo pola milenijuma. Vazduh je pun karakterističnog mirisa stotine sveća i slatkastih borovih iglica koje prekrivaju popločani pod.

Moj vodič David, koji govori Tzotzil, objašnjava mi da tu nema sveštenika, ne održavaju se mise, nema venčanja. Nema ni crkvenih klupa, a molitva je privatni ritual u kojem se svaki pojedinac obraća tačno određenom svecu. David kaže da ljudi svece doživljavaju kao bogove. Najpoštovaniji od svih je Sveti Jovan Krstitelj, koji se u crkvi nalazi na značajnijem mestu nego statua samog Isusa. Vernici rukom razmiču borove iglice, pale sveće, i ređaju ih po popločanom podu. Što više sveća to bolje, jer se smatra da svetlo godi svecima. Jedini konvencionalni katolički ritual koji se rigorozno poštuje je krštenje, koje periodično obavlja gostujući sveštenik. Krstionica se nalazi na samom ulazu, a sveštenik ne zalazi dublje u crkvu nego što je potrebno da bi se obavio ritual.

Vernici sede na podu, a crkva bukvalno odječe od mrmljanja njihovih molitvi. Zgrada je sada već gotovo sasvim puna, a unutra postaje neprijatno vruće. Mnogi vernici imaju zlatne zube. Žene su odevene u kitnjaste vunene ogrtače, a muškarci u vunene tunike. Svi iz čaše piju neko bistro piće, a pri ruci im stoji i flaša gaziranog soka. Mnogi u torbama imaju piliće koji se ritaju i kokodaču.

To bistro piće je alkohol poznat kao ‘pox’. To je žestoko alkoholno piće od šećerne trske i kukuruza, a izgovara se kao ‘poš’. David mi objašnjava da alkohol oslobađa jezik i omogućava vernicima da molitve izgovaraju brže i jasnije. Sok mora da bude gaziran, a svrha mu je da izbacuje loš zadah tako što podstiče podrigivanje. Vernici koji su došli sa pilićima pokušavaju da sebe ili nekog drugog oslobode bolesti. Za muškarce se koriste petlovi, a za žene kokoške. Boja ptice je takođe bitna: bela za lečenje običnih bolesti, crna za lečenje bolesti koje su nastale zbog veštičarenja ili neke natprirodne intervencije. Veruje se da će tako bolest preći na životinju, čija se šija zatim zavrće kako bi se bolest neutralisala. Bele ptice se jedu odmah nakon rituala, a crne se netaknute zakopavaju. "To služi za lečenje, i nije obično prinošenje žrtve kao što su to radile Maje," kaže David, misleći na pred-kolumbijsko prinošenje ljudskih žrtvi koje je bilo rasprostranjeno u Centralnoj Americi. Medicinari, poznati kao curanderos ili lečnici, takođe nude tretman. Oni najčešće jajetom prelaze preko površine tela pacijenta, a zatim to jaje razbiju u šolju i analiziraju prirodu bolesti.

Crkvom upravlja grupa mayordomos ili članova vladajućeg saveta. Muškarci predstavljaju muške svece, a žene ženske. Mandat im traje godinu dana nakon čega ga direktnom nominacijom prenose na svoje naslednike. Ako nečiji kandidat odbije funkciju, tekući mayordomo ne može predložiti nekog drugog, već na funkciji mora da ostane još godinu dana. Mayordomos nose crnu odoru i bele šalove, i uvek su u pratnji crkvenih zvaničnika koji vode računa da ih neko ne fotografiše.

Nevernici su dobrodošli u crkvu, ali David nas je upozorio da ne vadimo fotoaparate. Slikanje svetaca umanjuje njihovu moć i zna da razljuti vernike. Nepoštovanje ovog pravila se smatra provokacijom, i najčešće se završava razbijanjem fotoaparata. Najvažniji sveci imaju ogledalo prikačeno oko vrata koje ih štiti ukoliko neko pokuša da ih krišom snimi. Sveti Jovan Krstitelj ima ni manje ni više nego tri ogledala koja ga brane.

David nam je ispričao priču o poslednjem svešteniku koji je pokušao da održi misu u selu San Juan Chamula. Ušao je u crkvu i stigao čak do oltara, a zatim propovedao kako u crkvi ne treba piti alkohol i klati piliće. "Vernici su ga izmlatili i izbacili iz crkve. Nikada se nije vratio," kaže David, s osmehom na licu.

Religija je definitivno donela prosperitet u San Juan. Zbog svoje jedinstvenosti ona privlači značajan, i sve veći broj turista u selo, koji ne samo što plaćaju da uđu u ovu nesvakidašnju crkvu, već troše novac i na hranu, piće, i lokalne rukotvorine. Odista, David ističe kako su deca koja traže novac danas relativno čista i umivena, i dobro obučena, a njihovi roditelji u San Christobal odlaze autom, a ne kao jednu generaciju ranije, peške ili biciklom. Ipak, osećaju se i negativne posledice. Stanovnici San Juana konzumiraju ‘pox’ u vrlo velikim količinama i ta činjenica ima ozbiljne posledice na njihove jetre. Očekivana dužina života ovde je i dalje vrlo niska, u poređenju sa ostalim delovima Meksika. I litri popijenih gaziranih sokova naplaćuju svoj danak. Iako mehurići olakšavaju navodno zdravo podrigivanje, zbog visokog postotka šećera u gaziranim sokovima mnogim seljanima su skoro svi zubi istrulili.

Nakon tridesetak minuta provedenih u crkvi počeo sam da osećam slabost. Vrelina, dim, i jak miris borovine predstavljaju žestoku smešu. Izašao sam napolje i pokušavajući da se nadišem svežeg vazduha naslonio sam se na beli zid crkve. Shvatio sam zajednički interes ove religijske tvorevine – nasrtljivi španski misionari mogu da se pohvale da su izveli masovno preobraćanje u nominalno Katoličanstvo, dok su lokalci i dalje dovoljno bliski svojim tradicionalnim ritualima da bi crkvu mogli da nazovu svojom.

U susednom selu San Lorenzo Zinacantan lokalno stanovništvo, koje takođe govori jezik Tzotzil, usvojilo je konvencionalniji oblik Katoličanstva. O tome dovoljno govori natpis koji se nalazi iznad ulaza njihove crkve: "Zabranjeno je klanje pilića tokom molitve".

Destination Elsewhere
Izvor: B92