Los Roques je jedan od verovatno najlepših koralnih arhipelaga u Karipskom moru. Nalazi se blizu mnogo poznatijih Arube i Kirasaa, na nekih 150 km severno od venecuelanske obale. Gomila malih ostrva i koralnih sprudova (ukupno oko 300, na površini arhipelaga od preko 2,000 km2) sačinjava ovo jedinstveno područje pod zaštitom države. Beli pesak, tirkizno more i pitoma obala sa niskim tropskim rastinjem – baš onako kako se i zamišljaju neponovljivi Karibi…

 

 

Za Los Roques pre nedavnog puta u Centralnu/Latinsku Ameriku nisam nikada čuo. Nije ni čudo: saznao sam u Caracasu razgovarajući sa lokalcima da ni veliki broj Venecuelanaca ne zna za njegovo postojanje. Ili, ako i zna, nije u stanju da sebi priušti odlazak u taj raj na zemlji koji može teško uticati na njihove – prosečno – tanke porodične budžete. Naravno, Internet čini čuda (www.los-roques.com) u približavanju čak i tako udaljenih krajeva. Otuda, moje se znanje naglo povećalo sa posetom pomenutom sajtu – uporedo sa željom da odem i sam se uverim u prelepe opise.

Inače, putovanje do Los Roquesa je – čak i kada ste jednom u Venecueli – prava mala odiseja. Aranžmani koji se nude preko nekoliko lokalnih agencija obuhvataju let od Caracasa (domaći terminal dosta velike vazdušne luke) do arhipelaga i nazad, kao i boravak od jednog ili više dana – ovo potonje u malim kućama pretvorenim u mini hotele na jedinom naseljenom ostrvu koje se zove Gran Roque. U oskudici vremena, ja sam se odlučio za jednodnevni izlet, što je onda podrazumevalo rano ustajanje i odlazak iz hotela u Caracasu već negde oko 4 ujutru. Razlog: aerodrom glavnog grada Venecuele je relativno udaljen, a uz to put je u nekim delovima uzan i ponekad kompletno zakrčen što dakle znači potpunu neizvesnost kada će se na njega stići. Raspon trajanja transfera je od 30 minuta pa do dva sata. Moj vozač Luiza – šarmantna i tipično za žene iz tog podneblja čak i 4 ujutru standardno doterana – toga je dana u oba pravca vozila po oko sat vremena. Doduše, u 15 godina staroj "Tojoti" za koju se nadala da će u najskorije vreme biti zamenjena nečim novim. I sam sam joj to poželeo – pogotovo kada je u povratku sirena počela da pišti bez prestanka, a motor pokazivao svako odsustvo želje da se pokrene…

Iz Caracasa do Los Roquesa se leti malim avionima sa propelerima (Dash 7 tog jutra) i let traje svega nekih 30-tak minuta. Pritom je prijatno, jer su svi opušteni i dobrog raspoloženja u očekivanju susreta sa neponovljivim lepotama prirode. Kako je poletanje već oko 6, to znači da se najvećim delom leti po noći, a sletanje u Gran Roque je u samo svitanje – što je samo po sebi izuzetan doživljaj. Mali praktično sportski aerodrom ima pistu koja je vrlo kratka, očigledno ne previše održavana, a kontrolni toranj je – kontejner podignut na prikolicu kamiona. Ni traga od zamornog check-in-a ili provere prtljaga – još jedno obeležje raja…

Grupu sačekuju lokalni organizatori puta – u mom slučaju sjajni Carlos, okretni pedesetogodišnjak s očigledno puno iskustva u ovoj vrsti posla, i njegov mlađani pomoćnik Henrik – koji će onda sve učiniti da boravak bude maksimalno prijatan. Grupa je tog puta bila sastavljena uglavnom od mladih ljudi: jednu ekipu – najbrojniju – poslala je kompanija u kojoj su radili kao dodatnu nagradu za uloženi rad, ostali su valjda sami sebe poslali na dan uživanja. Carlos me inače odmah na početku predstavio kao jedinog stranca – što iz mog nepoznavanja španskog i nije bilo teško zaključiti – i to iz Evrope. Onda su me tokom dana svi tretirali sa puno pažnje i dolazili da popričaju, uspostavljali komunikaciju na lošem engleskom i pokušavali da shvate odakle ja to dolazim. Pritom je sport opet bio od ključnog značaja da se Srbija kako-tako locira, pogotovo uz relativno sveže uspomene sa Svetskog fudbalskog prvenstva ("ahhh, Serbia and Montenegro!"). U svemu tome, svi su ostavljali prijatan utisak otvorenih i srdačnih ljudi – kao uostalom i velika većina Latinoamerikanaca koje sam prethodno imao prilike da upoznam u Meksiku, Nikaragvi ili Dominikanskoj Republici.

Na jedinom naseljenom ostrvu Gran Roque nalazi se malo istoimeno mesto, zapravo selo. Stotinak kućica tipične karipske arhitekture, koje se nude i za boravak sa rasponom cena od nekoliko desetina pa i do US$ 150 na dan, sve u najveselijim mogućim bojama, sa nekoliko prodavnica, uz pokoji restoran – i to je sve. Mesto ima ukupno oko 1,500 stanovnika koji se bave turizmom, ali i ribolovom. Posve logično – teško bi bilo i zamisliti da ljudi u takvom raju, recimo, sklapaju automobile ili rade neke kancelarijske poslove…

Prve trenutke po sletanju proveo sam gledajući velike pelikane kako vešto love ribu – leteći nekih 5-10 metara iznad mora i onda se obrušavajući skoro vertikalno kada bi ugledali plen. Sat vremena nakon sletanja krenuli smo u obilazak arhipelaga katamaranom koji je prihvatio celu grupu od nekih 50-tak ljudi. Otplovili smo do prvog ostrva (Nordisqui), tu se ukotvili i odmah počeli sa morskim aktivnostima. Voda Karipskog mora je, naravno, raj za tako nešto: topla, prijatna, potpuno providna što plivanje/ronjenje uz mnogobrojne šarene ribice koje plivaju unaokolo činin neodoljivim – nakon ulaska u nju čovek jednostavno nema želju da izađe ni nakon sat ili dva vremena… Naravno da je pritom trebalo biti jako oprezan sa suncem koje je nakon 9h počelo da peče punom snagom: tu su za tu svrhu bile kreme kojima sam se obilato mazao. Doduše nisam imao faktor 50 koji se u ovim predelima toplo preporučuje, ali kombinacija hlada, opreza i nešto slabije kreme ipak su odigrali svoju zaštitnu ulogu. Osim ovog standardnog kupanja nudilo se i ronjenje, uglavnom s maskom – sve se to moglo iznajmiti za nekih 15-tak EUR-a na dan u improvizovanoj radnji pored aerodroma. Onaj ko je bio za ozbiljnije, pravo ronjenje – sa odelom i punom opremom – mogao je to da organizuje sa drugom grupom.

Tokom tog višesatnog boravka dobili smo i odličan ručak – pečenu ribu sa prilogom i salatom što se sve – uz izbor pića, uključujući čak i karipske koktele – služilo na našem katamaranu. U ponudi je bio i jastog koga je trebalo dodatno platiti nekih dvadesetak dolara. Iz zadovoljnog izgleda nekolicine koja se odlučila za tu varijantu bilo je više nego jasno da je jastog bio dobar – no ni riba definitivno nije zaostajala, potvrđivala su naša zadovoljna lica.

Put se nakon višesatnog odmora i kupanja na tom prvom ostrvu nastavio posetom narednom (Madrizqui) koje je bilo podjednako lepo u kombinaciji belog peska i tirkiznog mora. To novo ostrvo je imalo i nekoliko kuća – bogataša i političara iz Venecuele, kako su mi objasnili. No kuće nisu bile ni velike ni pretenciozne i uklapale su se odlično u ambijent niskog tropskog rastinja na obali. Uz to, bile su i prazne tog dana tako da nisu nimalo narušavale utisak odsustva civilizacije. Zapravo jedino što je taj utisak donekle kvarilo jesu bili povremeni prolasci velikih čamaca sa snažnim motorima – ili čak i manjih jahti – ali i to je bilo dovoljno retko da ne poremeti ukupni sklad i tišinu…

Vreme je u takvom uživanju neumitno prolazilo i trebalo je oko četiri popodne krenuti nazad. Katamaran, nekih pola sata za povratak do Gran Roque-a i onda čekanje do poletanja aviona – u "čekaonici", kako se pretenciozno nazivao sasvim otvoren i popločan prostor koji su činila četiri stuba i krov…

Let nazad je bio podjednako udoban i brz, a noć je već padala kada smo ponovo dodirnuli pistu aerodroma u Caracasu. Lepa Luiza je čekala na dogovorenom mestu da me odveze nazad do hotela, nakon što smo uz malo muke startovali njenog još malo pa "old-timera"… Prelep dan se okončao prijatnom večerom ekipe s kojom sam inače putovao tim delom sveta i onda posetom jednom salsa klubu u Caracasu u kome se inače nigde ne ide pešice – čak ni po danu… Ali to je već tema neke druge priče.

Piše Deeme3
Izvor: B92

Izvor: B92 PUTOVANJA