Ljubljana, Prešernov pogled ispod oka

Današnja Ljubljana me ne podseća mnogo na onu pre devedesetih. Nekada sam često bivao u njoj, poslovno ili sam išao na skijanje. Nismo propuštali večeru kod Mačka ili u Šestici pre nego što smo ukrcavali kola na voz za Beograd. Ako bih ostao poslom nekoliko dana, večerao sam sa prijateljima u njihovom Klubu književnika. I deo vojnog roka sam proveo u kasarni u Šentvidu.

U to vreme je bio popularan restoran doktora Obradovića, Zvezdinog fudbalskog stručnjaka, koji je podigao Olimpiju na nivo ozbiljnog jugoslovenskog prvoligaša. Tada, pre devedesetih, Ljubljana je bila miran, tih grad. Često sam posle 10 časova uveče, u samom centru, bio jedini prolaznik. I kafane su se u to doba praznile. Posebno je Ljubljana bila pusta tokom vikenda, jer je većina stanovnika odlazila u prirodu, u vikendice.

Danas, posle duže pauze, ponovo navraćam u Ljubljanu. Iako se zgrade nisu izmenile, ni Tromostovlje, ni hoteli Slon, Lev, ni stari grad, čak se i robna kuća Nama i dalje tako zove, život u Ljubljani se izmenio. Danas je to grad ulica punih ljudi i u kasne večernje sate. Restorani i kafane su iznele stolove na terase duž Ljubljanice, kao i na ulice i trgove koji izbijaju na nju. Iako je kasno, teško nalazimo slobodan sto. Puno je Ljubljančana, ali i mnogo turista. Nekada se iz Ljubljane odlazilo u Trst u kupovinu, ali i na večeru. Čini mi se da danas mnogo više Tršćani dolaze na obale Ljubljanice u provod nego što Slovenci hrle na tršćansku rivu.

Jedino je nekadašnji kultni restoran Šestica prazan, a Mačak pretvoren u kafić, izneo je stolove na obalu Ljubljanice. Na nekim terasama se čuju orkestri sa slovenačkim popevkama. Na Begačarjevom trgu, gde je preko dana pijaca, uveče se održava Tango festival. Brojni parovi iz večeri u veče oponašaju korake tanga iz lučkih krčmi Buenos Ajresa.

Najzanimljiviji mi je ipak prizor u Stritarjevoj ulici, koja od Tromostovlja vodi ka Gradskoj kući – Magistratu. Kratka ulica je pretvorena u pravi slikarski atelje. Na sredini pločnika obnažena mlada, lepa devojka pozira desetini slikara. Ne pomerajući se ne obraća pažnju ni na slikare, ni na zaludne gledaoce. Na klupici pored nje je odložena sva njena odežda sem gaćica. Ipak najviše iznenađuje malo radoznalaca. Nekoliko prolaznika i ne više od nekoliko ljubitelja umetnosti. Čak i oni malobrojni su mnogo više zainteresovani za rad umetnika nego za sam model. Imam utisak da je bronzani Prešern, na trgu preko reke, ispod oka zainteresovano posmatra. Siguran sam da više gleda ka devojci nego na suprotnu stranu, na bučnu ulicu koja nosi ime njegovog uzora i učitelja Matije Čopa. Da nije sapet u bronzu, mogao bi možda da pridoda i još neku ljubavnu pesmu u svom Sonetnom vencu… Bar da su mu samo malo bolje postavili pijedestal, da može bolje da osmatra devojku.

Uprkos radoznalom Prešernu osećam se neprijatno, poput nekog uljeza u pravi slikarski atelje, dok pokušavam da snimim devojku i slikare koji se trude da na platno prenesu obrise njenog tela. Ostao bih još u „slikarskom ateljeu", ali moram da se vratim u hotel, sutra nastavljam put.

Zoran M. Cvijić
Izvor: Danas, B92