Liban je bio omiljen među bogatašima Zapada, jer sve ono što bi neko poželeo na malom prostoru bilo mu je tu na dohvatu – dole Mediteran sa neverovatnim plažama i lancima hotela vrhunske klase – gore ponosne Liban planine vrhova stalno okovanih snegom, vrhunsko vino, voće, muzika, noćni život neverovatno otmene prestonice. Bejrutski Korniš podsećao je na mondensko kansko šetalište Kroasetu sve do 1974. godine kada je započeo građanski rat…

Photo: Yoniw / Flickr

Još kada su rani autori Biblije napuštali pustinju, naišli su na šumski raj i vrtove, neverovatne izvore vode, zemlju u kojoj su „tekli med i mleko".

Sa ovom rečenicom skinutom sa turističkog sajta i mapom u ruci taksijem rentiranim u Damasku za 100 dolara krećemo ka Libanu, zemlji drevnih Feničana i njihovih dragulja, monumentima nekadašnje helenske, rimske i vizantijske imperije. Svojevremeno je ova arapska zemlja ponela naziv „Švajcarske Bliskog istoka", a njen glavni grad Bejrut nazivan je „Parizom Orijenta".

Bejrutski Korniš podsećao je na mondensko kansko šetalište Kroasetu sve do 1974. godine kada je započeo građanski rat, koji je okončan 1990. godine, skoro potpuno uništivši zemlju.

No, i pored kasnijih sukoba sa Izraelom (poslednji napad je bio pre tri godine), a i sukobima zaraćenih libanskih milicija, ova zemlja je nikla kao „feniks iz pepela", a njena prestonica ponovo počela da navlači ruho francuske Kroasete, pa ju je prošle godine posetilo čak dva miliona turista iz svih krajeva sveta. Blizina hezbolaha

Nakon prelaska granice Sirije i Libana, pomalo se vraćamo u naše 90-e, jer su na svakom koraku dileri, koji na arapskom nude i menjaju libansku funtu za američke dolare, evro. Niko ih ne dira, iako je na granici more policije i vojske u maskirnim uniformama. Na samom graničnom prelazu uzimate vizu, za 48 sati besplatnu, tri dana 15 evra, a duže od toga – 30 evropskih novčanica.

Vođeni taksistom, Sirijcem Baselom, sa glavnog autoputa koji vodi ka Bejrutu skrećemo ka plodnoj dolini Beka, a u vazduhu kao da se oseća „miris baruta". Tu u sedištu ove regije smestio se Balbek, naša odrednica i sedište Hezbolaha. Za nama je ostao moderan autoput, a ovaj lokalni vodi kroz naselja i ponekad se čini da će završiti u nekoj od kuća. Sve deluje živopisno, nesvakidašnje, i ljudi i mesta koja spajaju beskrajne plantaže jabuka, trešanja, jagoda, badema…

Tu su i kukuruzna polja i kojekakvi zasadi voća i povrća kojim obiluje ova plodna biblijska dolina kojom se stiže do jedne od najstarijih stalno naseljenih naseobina na svetu – 5.000 godina starog Balbeka, u rimsko doba zvanog „Grad sunca". Doskora, kako saznajemo, ravnica je bila puna marihuane i ostalih zasada droge, koje je libanska država iskorenila.

Naš vozač pokazuje očiglednu nelagodnost što smo bliže sedištu Hezbolaha i uporno pričajući o čarima noćnog života Bejruta zapitkuje: „Zašto Balbek? Ko još ide u Balbek!" Ne obraćamo pažnju na njega, a najzad prekida svoju tiradu da bi nam rekao: Hazari. Bacamo pogled i u ravnici u daljini naziremo šatorsko naselje najraznolikijih boja.

Toliko nam je trebalo da pređemo iz Srbije da bi ovde, što bi neko rekao u bespuću, saznali od Basela da lutajući junaci „Hazarskog rečnika" Milorada Pavića, isti oni kojima se u kontroverznom svetskom bestseleru „Hazari vladaju svetom", postoje i žive nadomak mesta gde je rođen feničanski bog Bal. Kako izgledaju nismo videli, samo konje koji su onako slobodno paradirali uz šatorsko naselje ispred koga na udaljenosti od par stotina metara stoji savremeni bilbord i reklamira neku od mobilnih telefonija Libana. Hram među dugim cevima

Ulazimo u Balbek. Put nas vodi pored monumentalne šiitske džamije iz koje izlaze nakon molitve oficiri Hezbolaha. Zastajemo za momenat i oni ljubazno pristaju da se fotografišemo, a sva nelagoda i neizvesnost koju smo osećali padaju u trenu, kao prašina nakon uranjanja u svežu kupku. Grad odaje siromaštvo, dosta dugih cevi, bunkera… Na sredini centralne ulice kojom vozimo vijore se crne, zelene i žute zastave.

Poslednja, obeležje Hezbolaha, najljućeg protivnika Izraelaca. I onda pred nama izranja istorija koja je ušla među svetska čuda, šest granitnih monumentalnih stubova Jupiterovog hrama, najviši na planeti. Nekada ih je bilo 20, a odavde su u doba Turskog carstva odneti i ugrađeni direktno u Aja Sofiju. Čuje se ponovo taksista koji zapanjen i zadivljen konstatuje: „A… zato Balbek!"

Sa kartom po bagatelnoj ceni krećemo za kustosom koji s ponosom objašnjava da ulazimo u kompleks hramova očuvaniji čak i od atinskog Akropolja. Posvećeni su Jupiteru, Bahusu, opasani sa 19 kolosalnih stubova visokih po 19 metara, i Veneri. Izniču na mestu koje i danas čuva ostatke hrama drevne Fenikije i njenog vrhunskog božanstva Bala. U Balbeku su za gradnju korišćeni najveći kameni blokovi u istoriji arhitekture, dužine 25 metara. Megalopolis u zemlji kedrova

Krećemo ka Bejrutu kroz Liban planine. Stanovnici uz more obilato koriste rajske blagodeti ovog podneblja, pa kad im dosadi Mediteran za pola sata su u Faraja Mzar Kfardebianu, mondenskom zimovalištu. Od Balbeka se smenjuju mesta Kasara, Anjar poznata po čuvenim libanskim vinima, a zemlja kedrova otvara za nas vidike ka moru i prestonici. Spuštajući se gledamo brda ispresecana platoima sa velelepnim vilama, poneke sa kedrom u dvorištu, drvetom koje je zaštitni znak ove zemlje i stoji i na državnom stegu Libana.

Bejrut se svojom lepotom pružio skoro duž cele libanske obale. Jer ako krenete na sever morskim autoputem ka Tripoliju udaljenom 85 kilometara, naselja se neprekidno nižu, kao da je cela obala srasla u jedan megalopolis. Bejrut ima nešto više od dva miliona stanovnika i jedno od glavnih obeležja njegove današnjice je ubijeni premijer Rafik Hariri, čije ime nose mnoge institucije.

Od lokalnog stanovništva saznali smo da su zemlja i Bejrut doživeli procvat pod njime, ali da je i on zgrnuo milione. Haririjev mauzolej je neverovatno obezbeđen, a smešten je u samom centru odmah uz kolosalnu džamiju Muhamed Al Amir koja pleni svojom zlatastom lepotom. U tom delu je i grandiozni parlament, zgrada libanske vlade i niz svetskih banaka, korporacija, hotela luks kategorije, butika sa najprestižnijim svetskim brendovima. Ovo podneblje obiluje kamenom i poput džamije sve je u bojama suvog zlata, a kuće starog Bejruta koje se ruše, ili su nestale pod ratnim granatama, nikle su u svojim replikama.

Između njih su arhitektonska atrakcija, soliteri koji paraju nebo. Milijarde se u ovom delu Bejruta „valjaju" poput onih na Menhetnu. Grad je čist, a kada pogledate kako se ovde popločavaju ulice, sadi drveće sa specijalnim sistemom za zalivanje, zastidite se napravljenog u Beogradu. U poratnom, pomalo usporenom, Bejrutu se uveliko oseća uticaj Francuza, kao i u ostalim mestima duž obale, tako da ćete ovde čuti „mersi", a ne arapsko „šukran", kada vam se zahvaljuju.

Ova prestonica ima jedan poseban, elegantni, mondenski šmek zapadnih metropola, ali bez izgubljenog duha Orijenta i starih tradicija Arapa. Uopšte, način života ovde predstavlja balans hrišćanstva i islama. Bejrut je jedan od najraznolikijih gradova Bliskog istoka u pogledu religije i kulture, i ovde se nalaze hrišćani, muslimani i Druzi. Ukoliko ugledate japija, najpre će to biti hrišćanin, iako oni čine manji deo populacije. Večera uz talase

Omiljeno mesto svih je Korniš šetalište i park, nešto između već pomenute Kroasete i njujorškog Central parka. Ovde mladi džogiraju, stari igraju popularnu igru tavli, tinejdžeri se kupaju, poneko peca, zaljubljeni odlaze na stene, porodični ljudi uveče parkiraju kola, iznose kamp stolice i sto i uz nargile piju kafu, čaj, sokove…

Nikada nije dosadno, i sa malo i sa puno para, a ekskluzive je na svakom koraku. Ponekad se ulice Daun tauna zatvaraju i okružuje ih milicija, a to je signal da je uz džet set i neko od političara na nekom gala prijemu. Za one sa malo skromnijim budžetom, ako žele da probaju neverovatne morske čarolije libanske kuhinje preporučujemo „Posejdon". Dok ručate ili večerate uz talase koji ponekad udaraju do prozora i čine događaj još uzbudljivijim, budite sigurni da će na svaki mig ili pokret jedan od tridesetak besprekornih konobara biti uz vas.

A ako imate baš malo para, krenite uzbrdo od Korniša ka Hamri i u bilo kojoj od radnji će vam napraviti izvrstan sendvič za evro do dva. Vlasnik jedne takve bakalnice, stari Muhamed, čim smo progovorili rekao je: „O Jugoslavija, Tito." I on je nekada, kao i mnogi stariji Libanci, protutnjao našim krajevima.

U Bejrutu obavezno posetite neki od muzeja, a nezaobilazno Nacionalni u kome je pohranjeno prastaro Feničansko pismo. Ukoliko je vreme za kupanje Kornišem ćete stići do Golubijih stena ili Stena samoubica, iza kojih su smeštene izvanredne gradske plaže. Tu neke ljubavi dobijaju tragičan epilog. U letnjim mesecima prava zabava za turiste su lokalni momci koji vešto savladavaju ambis skokom u talase Mediterana. Naravno, bogataši direktno iz luksuznih hotela, podzemnim tunelima idu ispod Korniša do mora, a sam državni vrh i svetska elita članovi su Jahting kluba i u tu čaroliju luksuza običan smrtnik ne može da zaviri. Apartmani libanskih milionera su poput onih u njujorškoj Park aveniji, veličine golf terena.

Ovaj biser Orijenta dalje otkrijte sami, kao i milioni drugih koji dolaskom ostvaruju životni san, ali pre polaska proverite svoje kartice, jer novac nećete moći da podignete na svakom bankomatu. Taksi nije skup, a minibusevi će vas bagatelno za dolar i po, dva odvesti gde god hoćete. Mi smo otišli do Harise ka severu, oko 26 kilometara od Bejruta. Sa visova poput Isusa u Riju ovde dominira Gospa od Libana. Doživljaj prolaska žičarom između višespratnica pa pravac u visove Žunje načičkane vilama je nezaboravan. Iz restorana se kroz granje kedra i raznih četinara pruža pogled na more i prelepe plaže sa palmama, hotel, marine, primorska mesta srasla jedno uz drugo.

Put nas dalje vodi obalskom magistralom u iskonski Biblos, nastanjen pretežno moronitima, koji će vas tek osvojiti za sva vremena. U njemu ostaci Fenikije, krstaša, starih hrišćanskih crkva i katedrala, a najveća je maronitska Jovana baptiste. Najromantičnije je mesto uz more, sa malim žalom, lukom načičkanom drvenim barkama sa čijeg mola ribari od rane zore najavljuju svež ulov i prodaju.

Odmah iznad uz obalu su restorani, a onda plaže sa novim vilama na jednoj i stari grad opasan feničanskim bedemima na drugoj strani luke, sa ulicom koja načičkanim drvenim vratima na radnjama podseća na „Ponte Vekio" u Firenci. Iznad mora poput ukletog zamka je krstaško utvrđenje, a iza njega veliki hotel Edi sands rizort, vlasništvo jedne od žena iz multimilijarderske porodice Ford. Udala se za prebogatog Arapina iz Biblosa i danas su vlasnici više od trećine grada.

U Biblosu smo i njegovu staru i noviju istoriju saznali od maronita Rašida – Ričarda Jazbeka vlasnika dva restorana i knjižare. Slučajan susret pokazao je svu gostoljubivost žitelja, ali kako oni sami kažu i svu ludost koju u sebi nose, pa smo upoznali doktora sa imenom Tito. Lekari, dizajneri, inženjeri, vlasnici radnji, turisti, svi se okupljaju tu radi razgovora, pića, pesme, kao u nama bližim primorskim mestima i sve to sa pogledom na staru krstašku luku. Do duboko u noć kod Rašida se proteže pesma uz zvuke leuta. Tu i saznajemo da su svi manastiri u Libanu pravoslavni, jer su Arapi shvatili da je teško nagoditi se sa katolicima.

Maroniti kažu da su krstaši pohodili Jerusalim da bi razbili pravoslavlje i da je njihovo postojanje svedočanstvo toga. Kod Rašida smo tradicionalnu libansku večeru i piće za troje platili svega 11 dolara. U Bejrutu tako jeftino nećete proći, a iznenađenje je da kod maronita ima i svinjetine i slanine. Drevne ulice začaranog vremena nije ni čudo da leti opsedaju turisti sa svih strana sveta. Ovde je otkriveno Feničansko pismo, najveće arheološko nalazište fosila na svetu…

Liban nemojte da napustite da ne posetite rezervat kedorova u visovima Šufa do koga se stiže kada se iz Bejruta krene ka jugu, ka Sidonu i Tiru prepunim zagonetaka feničanske, rimske i vizantijske civilizacije. Tamo vodi Via Damor ili Put ljubavi, simbolično, kada se zna da je njime iz Rima ostavivši pisca Albarta Moraviju i udavši se za vođu Druza Valida Džumlata stigla spisateljica Karmen Ljara. Danas živi u palatama Betadina. Taj dvorac je, kažu, mesto reinkarnacije Druza, koji su inače zatvoreno, bogato islamitsko društvo, a njihovu svetu knjigu niko nikada nije video.

Za svakog u Libanu ovi visovi koji podsećaju na Švajcarsku su mesto ostvarenja „libanskog sna". Čuveni Abu Musa dvorac svedoči o snu siromašnog dečaka da postane bogat zbog čega biva ismejan i batinan. On to uspeva i danas će vas lično provesti odajama dvorca u kojima voštane figure, poput onih iz muzeja Madam Tiso, „pričaju"o njegovom putu od siromaha do milionera.

I za kraj, znajte da su jedan od simbola ove čarobne zemlje Orijenta – žene nadaleko čuvene po svojoj lepoti.

Autor: Dragan Milivojević
Izvor: Bankar,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA