Kuba - sve bilo je muzika

Kad pomenuh ovo poslednje,… Kuba je takođe i jedna od onih zemalja u koje se ide sa dosta predrasuda, a malo razumevanja. Verovatno da ste pričajući o tome gde nameravate da putujete – i pritom zaista vidite zemlju – dobili bar poneki začuđen pogled ili komentar tipa «Ne želim da vidim sirotinju», «Nisam ljubitelj komunizma», ili već nešto slično. Jer oko Kube, jednog od poslednjih bastiona komunizma na svetu, i svega vezanog za nju i sistem koji tamo postoji već nekoliko decenija, godinama se vode pravi ideološki bojevi i pri tom često insistira na upravo pomenutom materijalnom aspektu – koji ako za neku zemlju nije bitan, onda bi se reklo da to upravo jeste Kuba.

I možda najvažnija preporuka pred polazak, koju ja nisam znao i naravno nisam primenio, ali sam shvatio njenu vrednost kad sam ponovo bio na Balkanu: odvojite dva sata za sjajan Vendersov film «Buena Vista Social Club» i pokušajte da se stavite u poziciju Raja Kudera. Ako ste osetili makar i delić istih vibracija susrećući se sa fenomenom iz naslova i početka ovog teksta, onda ste na pravom putu da od putovanja u ovu daleku zemlju načinite nezaboravan doživljaj.

Dakle, ipak naoružan solidnim predznanjem – osim, kako rekoh, Kudera – rešio sam da odem i Kubu vidim svojim očima. Da vidim kako to funkcioniše sistem u mnogim elementima sličan onome što smo – u blažoj varijanti – i sami imali pre ne tako mnogo vremena, kako ljudi u jednom potpuno drugačijem podneblju i toliko udaljenom delu sveta žive, i kako uopšte i gde nastaje ta muzika kojom sam oduvek bio fasciniran…

Pri tom, moja prvobitna ideja o putovanju na Kubu bila je da odemo – porodica i ja – na dve nedelje i prokrstarimo zemljom idući od jednog do drugog grada i od jedne do druge oblasti. No, kada se napravila mala porodična računica i kada je ispalo da samo avionska karta bez aranžmana košta koliko i avionska karta + 14-dnevni smeštaj u odličnom hotelu po principu «all inclusive», onda je bilo jasno šta izabrati. Plus ostatak porodice koji je jednoglasno bio za uživanje u tropskim morima više od avanturističkog obilaženja unutrašnjosti, definitivno je prelomio… Odluka je stoga bila jasna i logična: idemo na klasično putovanje s agencijom, ali ćemo – kao ustupak mojoj ideji – iznajmiti kola i onda prokrstariti ostrvom. Tu je moj argument da bi bila šteta otići na drugi kraj zemljine kugle i ne videti ništa osim peska i mora – ma kako čarobni bili – ipak prevagnuo u smislu nalaženja opisanog kompromisa.

Do Kube se iz Evrope leti s nekoliko manje poznatih avio-kompanija, poput Kondora koji smo izabrali i koji je valjda specijalizovan za te daleke destinacije. Let od Minhena do Varadera (direktni) traje nešto preko 10 sati i nije mi se i pored dužine učinio preterano napornim – valjda i zato što je čovek u očekivanju nečeg očaravajućeg što Karibi stvarno i jesu. Sletanje pogotovo izgleda impresivno jer se odjednom počnu da pojavljuju ostrva sa peščanim plažama i tirkiznom bojom mora unaokolo i čovek onda neizbežno oseti da je nadomak nečemu što bi lako moglo da se identifikuje s rajem.

No, povratak u realnost sledi odmah nakon sletanja na mali lokalni aerodrom onda kada se stane u beskrajne redove pridošlih putnika gde pasoška kontrola traje neopisivo dugo, a na ekranima se u nečem što liči na naš «Dnevnik» iz 60-tih vrte govornici poput onih iz nama poznatih prošlih vremena, uključujući i vođu lično. Što može, naravno, da odmah izazove mučninu, ali i prijatnu nostalgiju – zavisi kako se stvari posmatraju. Ovo je, inače, jedna od stvari koje čoveka prate sve vreme – situacije koje podsećaju na ono kako se kod nas živelo valjda pre 3-4 decenije, ili u doba hiperinflacije 90-tih, a osećanja mogu biti baš kao što je upravo opisano…

Elem, posle ipak završene kontrole i nakon što čoveka zapljusnu prvi utisci o drugačijoj vegetaciji, neizbežno visokoj temperaturi praćenoj onom tropskom vlažnošću i kolima/autobusima do tada viđanim samo u prastarim američkim filmovima – sledi transfer do hotela. Male kuće i zgradice jarkih boja, ali veoma zapuštene, mnoštvo ljudi koje sede/stoje napolju, goluždrava deca koja trče unaokolo, i posvuda bujna vegetacija upotpunjuju taj prvi utisak.

Put do Varadera nije dug – tek nekih 20-tak minuta. Varadero je inače najveće kubansko (i karipsko) letovalište u koje dolazi svaki treći turista koji stiže na Kubu. Neobičan i dugačak rt od nekih 20-tak kilometara na kojem su onda posle malog i simpatičnog, ali bezličnog gradića nanizani hoteli koji su svi na toj jednoj beskrajnoj plaži. Plaža je, dakle, dugačka, peščana, sa pravim tropskim palmama, naravno, i predivnom tirkiznom bojom mora. Baš onakovom kako Karibi i izgledaju na svim fotografijama. More je toplo, čak i pretoplo, sa stalnom temperaturom od nekih 28-29C i kada čovek jednom uđe u vodu, uopšte nema želju da brzo iz nje izađe.

Rekoh da Varadero osim hotela nema bog zna šta da pruži. Malo restorana, lep gradski park i to bi otprilike bilo sve… No, zato je hotel – a tako je valjda sa većinom hotela koji su svi solidnih kategorija – pun sadržaja: od svih onih standardnih stvari koje se nude na plaži, pa do škole salse, učenja španskog ili večernjeg vrlo pristojnog plesno-pevačkog programa. Pri tom, sve je nenametljivo i svakom se prepušta da odluči da li će i šta od toga iskoristiti. U stvari, najveće (i jedino) razočaranje je hrana. U hotelu prihvatljiva, na drugim mestima pomalo jednolična – možda nismo imali sreće, ali u toku dvonedeljnog boravka teško da je bilo nešto što bi na tom kulinarskom planu moglo da obori s nogu. Naravno, u ovom kontekstu bi valjda trebalo pomenuti i piće s kojim je sasvim druga priča, a pre svega koktele koji su sve moguće varijante ruma i sokova, voćnih ili gaziranih, sa puno leda… Mojito – u koji se još stavlja i nana – moj je prvi izbor i preporuka…

Dakle, letovanje u hotelu bilo bi prava relaksacija uz kupanje, sunčanje i pomenute kotele. No, moju radoznalost to, naravno, nije moglo da zadovolji. Očito je bilo da je i naš hotel, ali i svi ostali, nešto što je tako različito od zemlje u kojoj smo se nalazili i da je pravi život zapravo bio negde van zaštićenih hotelskih kompleksa koji su stvarali lažni privid izobilja i bili namenjeni razmaženim zapadnim turistima, a Kubi trebalo da posluže kao značajan izvor deviznih prihoda koji su nakon propasti Sovjetskog Saveza i ukidanja bratske pomoći postali neophodni za golo preživljavanje… Dakle, trebalo je otkriti onu pravu Kubu, a za to je bilo nužno uputiti se u Havanu i unutrašnjost zemlje da bi se tamo stvorila neiskrivljena slika o ovom prelepom ostrvu i ljudima na njemu. U tu svrhu smo iznajmili auto (solidan «Pežo 206», po nimalo niskoj ceni) koji je trebalo da posluži za višednevni obilazak. Kada smo kod automobila i tu ima jedna specifičnost Kube: naime, verovatno se samo tamo može videti takvo izobilje američkih automobila iz 50-tih ili 60-tih, pravih «oldtimera» koji su ostali nakon odlaska Amerikanaca. Ti automobili, inače, i dalje idu, neki su čak u fantastično dobrom stanju, i zapravo čine najveći deo voznog parka u kome još, pored njih, ima i ruskih automobila (»Moskvič», «Lada»), ali i u manjoj meri novijih zapadnih modela (osim najbrojnijeg «Pežoa» tu su i «Tojota» i još par poznatih brendova) koji su većinom u «rent-a-car» upotrebi.

Dakle, uzeli smo kola i otisnuli se u avanturu. Putovanje po Kubi nije baš jednostavno – putevi su solidni, pogotovo je širok – mada i on kao i svi ostali poptuno neobeležen – glavni autoput koji vodi s istoka na zapad i dug je preko 1000 km, postoje i dobre mape, ali je, nažalost, signalizacija jako loša i za nekoga ko vozi po nepoznatim predelima, snalaženje nije nimalo jednostavno. Uz to, interesantno je napomenuti da je transport generalno jedan od velikih problema Kubanaca – zato se u svako doba dana mogu videti ljudi koji stopiraju, ali i pokušavaju da se prebace s jednog mesta na drugo na sve moguće načine – od hodanja, jahanja, preko upotrebe volovskih zaprega, čeza, pa do autobusa i kamiona.

Prva na redu je bila Havana. Veliki grad, bučan i naporan, grad velikih kontrasta i posebnog šarma. Centar grada – Stara Havana – je naravno naijinteresantniji. Tu se nalaze i najvažnije zgrade – od najreprezentativnijeg Kapitola (Capitolio Nacional), sedišta kubanskog kongresa do 1959. i nekoliko ministarstava nakon toga, monumentalnog zdanja koje predstavlja repliku onog u Vašingtonu, preko nekoliko crkava i velikih trgova, uključujući i jednu od najlepših katedrala u Americi (Catedral de San Cristobal), impresivnog Muzeja revolucije (bivše palate diktatora Batiste) pa sve do Hemingvejevog omiljenog kafea «La Bodeguita del Medio» (što bi se valjda slobodno moglo prevesti kao «Mala radnjica u centru»)… Havana ima i nekoliko interesantnih šetališta kao što su Paseo del Prado sa stalnom uličnom izložbom slika i Malecon, kilometarsko šetalište pored more koje sa završava impozantnim hotelom Nacional, još jednim poznatim mestom iz nekih prohujalih vremena… Inače, i tu su, u samom srcu Havane, ulice razrovane i raskopane, zgrade zapuštene, fasade propale, no dosta toga se ipak i radi i popravlja u pokušaju da se ovom delu grada vrati nekadašnji prestiž i sjaj. Naravno, tu je i koncentracija barova sa najšarenijom ekipom orkestara i najveća, i teško je zapravo odlučiti se u koji od njih ući. A nešto što je posebno interesantno: nakon što se ipak odlučite i odslušate muziku, uvek ćete biti ponuđeni da kupite CD sa muzikom izvođača koje ste upravo čuli – muzika je autentična, i ponekad je kupovina zaista pun pogodak, ali naravno ne uvek. Sve u svemu, dva dana su bila tako malo vremena da se vidi i delić onog što Havana može da pruži…

Sledeća etapa bila je putovanje ka unutrašnjosti zemlje. Vinales se smatra jednim od najinteresantnijih delova Kube. I s razlogom. Oblast se sastoji od jedne ogromne kotline s crvenkastom zemljom – što u kombinaciji sa bujnim zelenilom izgleda nestvarno lepo – u kojoj se gaji verovatno najbolji duvan na svetu i oko koje se odjednom uzdižu strma brda, atraktivna za penjanje, ali i puna jednako interesantnih pećina. Najinteresantnije je istoimeno mesto (Vinales) koje je zapravo malo veće selo sa jednom važnijom ulicom. U tom kraju se nalazi i Pinar del Rio – centar duvanske industrije – gde sam spavao u jednom od najbezbojnijih hotela u kojem sam ikada boravio. Uprkos tome, u mračnom i siromašnom baru tog istog hotela s uživanjem sam slušao grupu Kubanaca kako uporno vežba, nonšalantno, i bez imalo želje da animira unaokolo, a zapravo pritom svira i peva onako božanstveno kako to samo valjda oni umeju. Da, tamo sam doživeo i pravu tropsku kišu tokom koje je u jedan sat u kome se otvorilo nebo palo valjda više kiše no što kod kuće padne u tri meseca. A imao sam prilike i da posetim jednu kuću, upoznam par starijih, izuzetno prijatnih Kubanaca i probam njihovu domaću hranu – najbolje što sam jeo tokom dve nedelje – uključujući i jastoga koji se tamo otprilike tretira kao, recimo, teletina kod nas… Da, na tom sam putu shvatio i koliko je sveprisutna Kastrova policija: ostavivši u Varaderu vizu (papir koji sam popunio na ulasku na Kubu), a našavši sobu za spavanje u privatnoj kući – i to je sada nakon mnogo godina dozvoljeno – prošao sam kroz policijsko ispitivanje o tome gde mi je viza i potom bio prinuđen da napustim tu kuću u kojoj sam se već bio smestio, zamenivši je za hotel gde mi, srećom, osim pasoša ništa više nisu tražili.

Najzad, valjda najinteresantnija je bila poseta Cienfuegosu i posebno Trinidadu, gradiću koji me tako neodoljivo podsetio na Markesa i «Sto godina samoće». Trinidad je, kao i Havana, na listi svetske kulturne baštine, ponajviše zato jer je ostao nepromenjen valjda u poslednjih 100-tinak ili više godina. Grad – ili bar njegov centralni deo – je sa kaldrmisanim ulicama, niskim kućama najživljih mogućih boja, gde svi prozori – valjda kao ostatak nekih prohujalih opasnijih vremena – imaju rešetke, ali su sada otvoreni i prozori i vrata, tako da se vide ljudi koji sede i razgovaraju ili gledaju televiziju. Grad ima i predivan centralni trg, sa crkvom, muzejom i lepim parkom. U doba kada smo mi stigli tamo, kasno popodne, činio se jako pust i prazan. Međutim, uveče na stepeništu pored crkve ipak je bilo dosta sveta, naročito mladih koji su, ispijajući koktele, slušali odličan lokalni orkestar. U Trinidadu smo, inače, spavali u privatnoj kući, maloj i zapravo poluizgrađenoj, koja je pripadala sestri učiteljice koju smo usput povezli. Sve je bilo skromno, i više nego skromno, ali su – kao i uostalom svugde na Kubi – ljudi bili otvoreni, ljubazni i nasmejani.

Da, kada sad pokušavam da sredim utiske još jednom o celom tom putu, ljudi su pre svega ono što Kubu čini izuzetnom. Lepi i nasmejani, otvoreni i komunikativni – oni čine da svaki dan predstavlja događaj za sebe. Uz to, Kuba je – za razliku od ostalih zemalja regiona, ali i Latinske Amerike – savršeno bezbedna zemlja, tako da se čovek ni u jednom trenutku ne oseća nesigurno.

Uz pomenutu muziku, koktele, predivnu prirodu i nestvarne plaže – sve to daje utisak prijatnosti koja prosto pleni i čini ukupni događaj neponovljivim. Nisu me zato začudili divljenje i očaranost Raja Kudera i Vima Vendersa ovom prelepom zemljom, muzikom i ljudima kada sam jednom ipak seo da pogledam i odslušam Ibrahima Ferera i kompaniju – Kubi je zaista teško odoleti.

Piše: Deeme3

Izvror: B92