Kenedi spejs centar na Floridi

Autorka teksta sa astronautom Džonom Mekbrajdom

Ni u najluđim snovima nisam mogla da verujem da ću jednog dana ručati sa astronautom. Kad sam to najavila prijateljima i rođacima koji decenijama žive u SAD, njihovom čuđenju nije bilo kraja. Rekli su da se od jednog novinara to moglo i očekivati, ali moja tajna veza u svemu je bio Internet.

Tražeći gde ću da švrljam po Floridi, nisam mogla da zaobiđem čuveni Kenedi spejs centar na Floridi odakle su poletele prve rakete u kosmos, mnogi kosmonauti otišli u orbitu ispustili se na Mesec. Najavila sam rezervaciju. Ručak je bio zakazan za utorak u 12,15. Plaćam trideset dolara kad dođem .

Mom uzbuđenju još u Beogradu nije bilo kraja. Pitala sam unaokolo šta bi pitali kosmonauta da su na mom mestu. Najčešće bi ga pitali da li se plašio, kako je odlučio da bude kosmonaut, jedan mi je prijatelj, čak, predložio da ga obavezno uštinem, da vidim da li je pravi!

Put od Majamija, gde sam odsela, do Orlanda je prilično dug. Autobus je došao pred hotel tačno u 6,15 ujutru. Put i ulaznica se plaćaju vozaču – 155 dolara. Za ručak s astronautom još 30 dolara kad stignemo u Centar, na ulazu, uz potvrdu rezervacije. Stigli smo u Orlando pre 11 časova. I tu nastaje nervoza. Moja naravno, jer samo nas četvoro ide u Kenedi spejs centar. Preuzima nas minibus iste kompanije i vozi čitav sat do Centra. Pretim da će mi, ako ne stignemo na vreme na moj još u Evropi zakazani ručak, platiti žestoke penale. Gledaju me smireno i naravno – stižemo u petnaest minuta do podneva baš tamo gde treba.

Srce hoće da mi iskoči. Nikad, ama baš nikad, i kad sam ulazila u pećine Altamire, i kad sam se pentrala po piramidama Sunca i Meseca u Meksiku, ulazila u lavirinte Keopsove piramide, hodala po Kineskom zidu, napravila na hiljade intervjua sa poznatim ličnostima, nisam imala toliko adrenalina u venama. Susret s pravim astronautom i još ručak s njim! To ima samo na Floridi!

Prolazim kroz parkove, zapravo šumu od raketa i raznih modula, ulazim u zdanje na čijem svodu vise rakete, modeli od ruskog„sputnika" do raznih „vojađera", „apola",„merkjurija", „đeminija" i ostalih. Volim automobile, tu sam nekako na svom terenu, ali nisam baš poznavalac kosmičkih prevoznika.Ipak, bez obzira na svu tehniku i dostignuća uvek me je najviše fascinirao čovek. I dok se još ništa nije ni dogodilo, usledilo je prvo razočaranje. Čekajući ispred vrata gde bi trebalo da se „dogodi taj" ručak, broj ljudi se uvećava. Nisam, dakle, sama jer ima nas tu pedesetak. Ljudi uplatili kao i ja. Otvaraju se vrata, tačno u 12,15, ulazimo jedan po jedan u ogromnu dvoranu, sa dvadesetak velikih, okruglih stolova. U dnu, švedski sto sa hranom, u drugom uglu švedski sto sa primamljivim kolačima, treći sa velikim izborom koka-kolai ostalih pića. Unaokolo kič-slike, ulja na platnu sa temama iz kosmosa. Ne možeš ni da sedneš gde hoćeš jer za raspored je zadužena šarmantna crnoputa hostesa.

I kad se smestismo, kao vitezovi okruglog stola, šef sale od bar osamdeset godina, takođe bivši potomak robova, daje nam znak da možemo da se poslužimo. Niko se ne gura, niti žuri. Ispred svakog jela stoji pločica sa nazivom jela. I novo razočaranje – nije to nikakva hrana astronauta, već ova naša svakodnevna, zemaljska. Mešane salate, supa od povrća i potaž, razni„dresinzi" , „rizi-bizi", pileće i ćureće meso i krompirići u nekakvim slatkastim prezlama. Kolači, crveni i žuti, čokoladni minjoni. Kafa i čaj, voda u plastičnim bokalima. I ogromne količine leda. Kuver je kompletan, ali oko mene Amerikanci koji su zapucali čak iz Arizone, sve sa decom, da sretnu kosmonauta, svi jedu samo viljuškom.

I dok jedemo, spuštaju se ogromni ekrani i zatvaraju pogled ka raketama koje su „parkirane" ispred ovog zdanja. Počinje prikazivanje filma o istraživanjima u svemiru. Krajičkom oka ugledah iza sebe našeg astronauta Džona Mekbrajda, zgodnog poput holivudskog glumca, u plavom astronautskom kombinezonu, kako se šunja oko „švedskog" stola i nešto čalabrcka. Potom zajedno sa svojim portparolom kreće u pročelje dvorane i počinje priču,dirljivu i duhovitu u isto vreme, o detinjstvu, mami i tati, kako je hteo da bude lekar ili hemičar a postao pilot, o doktoratima, nagradama…

Leteo je po zadatku na najbržim avionima lovcima. I kada su ga izabrali u Nasi da bude i pilot rakete koja leti u kosmos, nije se dvoumio. Kaže, od „bejbi pilota" postao jeozbiljan istrenirani astronaut. Dalje od toga nema! Bio mu je to još jedan izazov.

         Plutajuća lopta od devet tona u prostoru Kenedi centra

Posle napornih treninga 5. oktobra 1984. bio je pilot letilice u kojoj je prvi put letela sedmočlana posada. Sledeći let u kosmos, bio je marta 1986. i 1990. na modelu STS-35 (ASTRO-1). U kosmosu je, kaže, proveo osam dana, pet sati i 23 minuta. Dobitnik je mnogobrojnih medalja i nagrada, a penzionisao se u Nasi 1989. i sada ima 66 godina. Nije odoleo da, poput svog slavnijeg kolege Džona Glena, uplovi u vode politike. Međutim, izgubio je na izborima1996. kao kandidat republikanaca za mesto guvernera Zapadne Virdžinije. Danas se bavi biznisom, između ostalog, njegova je ideja ovaj „ručak s astronautom".

Onda daje reč gostima, oni podižu ruke, deca, mladi i oni koji to više nisu, pitanja od vrlo stručnih, do običnih, ljudskih. Jedno je bilo da li su mu roditelji branili da bude astronaut, na šta je Mekbrajd odgovorio da samo on može da donese odluku da li će nešto da radi ili neće. Jedan je klinac pitao da li ima kupatila u šatlu, odgovor je bio, naravno, i oni to zovu „waste management sistem", u prevodu „sistem za pražnjenje". Mene je zanimalo da li podržava novi Obamin projekat o odlasku na asteroid kako bi se naša planeta spasila od eventualnog „susreta" sa njim. Kaže da podržava Obamu, samo ne veruje da čovek može tako daleko da ode kao što je slučaj sa istraživačkim sondama.Na pitanje da li odustaje od politike odgovorio je: „Nikad više u politiku!". Kaže da ga ljudi prepoznaju iako nije holivudska zvezda, pa nije neophodno da se predstavlja i objašnjava da mu je zanimanje astronaut.

Posle ovih propitivanja, zapravo neke vrste kolektivnog intervjua, portparol je najavio da možemo da se slikamo sa domaćinom. Opet stajemo u red ispred američkih zastava i raznih obeležja Kenedi spejscentra. Fotografisala je mlada fotografistkinja. Mene je posebno slikao mojim aparatom i njegov portparol kad sam mu rekla da dolazim iz Srbije. Dobijamo broj da bismo mogli dauzmemo fotografije za pola sata.

Inače, samo je dvanaest kosmonauta hodalo površinom Meseca. Zato sam preostalo vreme iskoristila da pogledam film „Walking in the Moon" sa Tomom Henksom kao naratorom. Beskrajno dosadan film na platnu visokom kao petospratnica, u tri-de projekciji. Vrti se ceo dan na svakih 45 minuta u uvek punoj dvorani. Jedini dirljiv, onako ljudski, momenat bio je kada iz svog odela kosmonaut, vraćajući se pre povratka na Zemlju, vadi fotografiju porodice i ostavlja je na mesečevoj prašini kao jedini ljudski trag. A za novi program u kojem vas posle kratke stručne obuke, realistički „lansiraju" vertikalno, sa svim efektima, potresima, zaslepljujućim svetlom, nesnosnom bukom, identično onome kako lete kosmonauti u svemir, osim što je potrebno da ste u top zdravstvenoj formi, da nemate visok pritisak, da je srce u redu, da vas ne bole vrat ni leđa, da nemate mučninu i da potpišete da to radite na sopstvenu odgovornost, nisam imala ni vremena, ali ni „herca". Priznajem. Tu je i Nasa art galerija posvećena istraživanju kosmosa, kao i memorijalni centar, posvećen onima koji su stradali zarad vasionskih istraživanja.

Kenedi spejs centar, uprkos nesnosnoj vrelini i vetru, ima milione posetilaca iz celog sveta… Četrdeset i četiri autobusa sa erkondišnom i svim pogodnostima za invalidne osobe, opslužuju na ovom ogromnom prostoru. Svi službenici su ljubazni i predusretljivi. Kafići nose kosmičke nazive „Orbit kafe", „Mlečni put", „Moon rock cafe".

Ulazim u dvoranu sa raznim simulatorima, sa ekranima na kojima je naša plava planeta slikana iz dalekog kosmosa, pomeram devet tona tešku kuglu koja pluta po površini vode u parku, ulazim u carstvo suvenira. Ono je više radost deci nego odraslima. Odlazim po fotografije i plaćam fotografiju i CD 30 dolara. Kažu mi da astronaut uskoro potpisuje samo te fotografije, ali to ne naplaćuje. Naravno, bila sam prva u redu. Crveni gajtan, sto prekriven crvenim plišem, na njemu knjige i fotografije. Sve je na prodaju. I ono što je, čini mi se, najuzbudljivije u ovom ogromnom prostoru to je zajedništvo divljine, ogromnog močvarnog prostora sa oko 500 zaštićenih životinjskih vrsta i poslednjih tehničkih dostignuća.

Mirjana Radošević

Izvor: Politika, B92