Jukatan: Pouka za moderna društva

 Noga mi je zapela o koren mangrova. To je izazvalo, za posmatrače sa drvenog mostića smešno, a za mene glupo, praćakanje odraslog čoveka koji plivajući želi da povrati ravnotežu. To se dešavalo iz dva razloga. Prvo, da ne bih zamočio glavu u polubljutavu vodu jukatanske džungle. Drugo, da ne bih rekao aligatoru: "Ruuučaaak!". Ovdašnji aligatori su naročito žilava sorta. Pre nekoliko ( već sam i sam zaboravio koliko) godina na Jukatan i Meksički zaliv je pao poznati meteor nezabeleženog imena, koji je pobio dinosauruse i njima slične reptile. Kad su aligatori, krokodili i kajmani uspeli da prežive tu vaseljensku golgotu i kad ih još uvek ima na mestu udara meteora, onda zaključujem da je to stvarno žilava sorta. Bolje bi mi bilo da izađem napolje i ne izigravam kretena avanturistu. A nema ni smisla prema porodici, a ni prema studentima, kojima tek večeras potpisujem ocene. Gde da pukne bruka? Maltretirao sam ih tri nedelje po Kubi i Meksiku, ubili su se od pisanja poslovnog plana i kada je, kao što je red nalagao, trebalo da potpišem ocene, mene pojede aligator. Glupo, zar ne? A imam i detence malo, a i ženica mi je još uvek jedra. Izborivši se s crnim mislima i slatkom vodom Selestinske reke, ulećem u jato roda, tj. komaraca velikih k’o rode, i uz sočne psovke uspevam da oteram koloniju obliženje parkiranih roze flamingosa. Lepi su za oko, al’ se, bre, mnogo deru. Liče na guske, a izgleda da im je i pamet guščija. Morali smo na bezbednoj daljini da ugasimo motor na gliseru, jer se pinkovci uspaniče. A kad kolonija od par stotina flamingosa krene da poleće, oni počnu malo i da se sudaraju. Tako popadaju u vodu, Kukulkan dušu da im prosti.

A ima, vala, mnogo mesta gde Kukulkan može da prosti. Taman negde između Kankuna i Meride, usred džungle izrasle na kršu sličnom Cvijićevom karstu, propinje se hram Čičen Ice, majanskog remiksa na toltečku agresiju, ili toltečkog remiksa na majansku mirnodopsko-naučenjačku funkciju. Ko će ga znati kako je baš bilo­! Da ne bude zabune, istoričari, arheolozi i ostala Indi bratija su mišljenja da su Tolteci osvojili Mayaland (neformalni naziv za propalo carstvo još uvek dobro-držrćih-i-bez-namere-da-nestanu-sa-lica-zemlje Maja; obuhvata meksičko poluostvo Jukatan, zatim Gvatemalu i Belize), i prihvatili majanske običaje, a malo uveli i svoje. Nešto slično k’o Rimljani i Grci. E, pa tu se izgleda svašta izdešavalo. Kukulkana mi, može nešto i da se nauči i iskoristi za unapređenje upravljačkih veština savremenog lidera, nabeđenog ili istinskog, svejedno.

Spretnim manevrisanjem izbegavam uzdihane burger turiste sa komšijskog severa, i pre nego što će Sunce da nas izmasakrira, zauzimam poziciju na vrhu piramide, u hladovini, podrazumeva se. A, oko mene džungla, a u džungli grad. Ispod mene ljudi, sitni, mali, a ja njima izgledam tako veliki, gore visoko. I ne može svako do mene. Eno, pola burgera je odustalo. Eh, dragi moji, na vrh se može samo uz dobro laktanje.

Treba sada da se potrudim da što duže ostanem. Treba one dole da ubedim da je dobro što sam baš ja gore. Znači, moram da osmislim neku zabavu, neki zajednički cilj, da se maju oko njega. Hrana!!!! E, moj Maslove, misliš da si bio prvi!? Pardon, samo mala digresija. Pošto smo mi Maje bili promućurni kao flamingosi, nabili smo se u tropsku džunglu usred Cvijićevog karsta, gde slabo šta jestivo raste. Imam plan! Prvo ćemo da sadimo ruz. Prefiks kuku je nastao kasnije usled kukanja poljoprivrednih radnika koji su krčili džunglu i kamen.

Svi smo se okupili oko stabljike i čekamo da poraste i nikne klip. Sunce prži, nema kiše, stomaci zavijaju, vlast se drma. Moram drugačiju strategiju da primenim. Nisam ja kriv što se narod pati. Teorija zavere!!! Odlično, svi će se od sada baviti raznim teorijama, a kada im ponestane mašte, malo ću da im pomognem. Kiša?! Kiša je kriva! Organizujem konferenciju, okupljam napredne mislioce da se bave kišom. Oni su osmislili lep kalendar, pa možemo da gledamo u zvezde da vidimo kada će da pada kiša. Pomogao sam osnivanje opservatorije i smestio u nju mudre sede glave. Gledaju u nebo i pišu kada da sejemo, a kada da žanjemo. Napišu i po neki naučni rad pa odu na simpozijum do Acteka ili Tolteka, sa plaćenim dnevnicama. Svi do jednog su patili od kostobolje jer su po ceo dan i noć gledali nebo iz vlažnih kuloara opservatorije.

Ni ovi moji, a siguran sam ni budući meteorolozi, nisu baš uvek uspešni. Kako se ranije nisam setio? Bogovi su krivi, a sa njima nema predviđanja. Važno je samo umilostiviti ih. Školujem sveštenike, dodeljujem im prilično visok status u društvu, a oni mi uzvraćaju potpunom privrženošću. Malo su se oteli kontroli pa im poremećeni mozak raspirjava perverznu maštu. Kako udovoljiti bogovima, a naročito Kukulkanu, predsedniku upravnog odbora svih majanskih bogova? Bio je uspešan menadžer i pripadao redu svetskih moćnika, rame uz rame sa Perunom, Zevsom i Odinom. Samo, Kukulkan je u obliku zmije koja je prekrivena perima. Pa šta da radim kad su tako smislili? Bilo je il’ zmija, il’ jaguar. Pitam se samo otkud Atlantiđanima (barem tako Platon kaže), Egipćanima i Sumerima isto božanstvo? Teorija zavere ili….? Elem, sveštenici su savetovali da počnemo da prinosimo žrtve. Matori perverznjaci su smislili da treba da se odreknemo naših devica. Kad udari suša, mi uzmemo devicu, skinemo je do gola, okupamo, svečano obučemo, zavežemo kamen o vrat i bacimo u senote. Senote su rupe u Cvijićevom karstu napunjene slatkom vodom. Nastale su od rasprskavajućeg efekta poznatog meteora nezabeleženog imena, koji je pobio dinosauruse i njima slične reptile.

Narod je počeo da gunđa. Em kiša ne pada, em nam ponestaje devica, a ja bih još da sedim gore. Mnogo mi je dobar vidik. Kao što reče moj kolega iz Rima: "Misle oni pametnjakovići da mi civilizacijski matorci nismo sarađivali? A otkud mi žad u

jaguaru? A? Pa poslala mi ga bogata tetka iz Kine…". Nego, da se vratim na kolegu iz Rima. Poverio mi se da je razvio sinergetsku digestivno-kvaziintelektualnu strategiju očuvanja vlasti. Kasnije je postala poznata pod nazivom "Hleba i igara".

Svetlost baklji boji u oranž noć iznad jukatanske džungle, huk nažarene mase se širi, jaguari u velikom luku zaobilaze poprište veličanstvenog događaja – večeras je loptarsko veče!!!! Odvažni igrači se pozdravljaju. Oči su im pune poštovanja. Večeras se igra za čast tima, porodice, naroda. Večeras se igra za kišu. Sudija ubacuje tvrdu gumenu loptu. Šest igrača pokušava da doda loptu svom kapitenu, koji trči po malom uzvišenju iznad terena. Timovi se smenjuju u incijativi. Lopta dolazi do indisponiranog Banaćanina, on uspeva da je kolenom odvoji od zemlje. Kapitenović natrčava glavom, šalje loptu večeras odličnom Ševcu, Ševac je dočekuje na kuk, poigrava se njom, donjim stomakom je šalje Mirosavljeviću…Taj mali je odličan! Mirosavljević je prima na junačke grudi, podiže u vazduh i makazicama šalje svom kapitenu Jovici!!! Jovica volejom loptu šalje u obruč!!! Prošla je sa pravilne strane, sa istoka na zapad. Sa svih strana se ori Jovica, Jovica, Jovica!!! Jovica plače od sreće. Prilaze mu saigrači, čestitke, zagrljaji, velika je sreća kod ovih momaka. Počinje svečana ceremonja proglašenja pobednika. Vrhovni sveštenik je lično došao na teren. Pobednike predvodi njihov vođa, najbolji među njima, Jovica. Vrhovni sveštenik prilazi Jovici! Jovica je pognuo glavu da primi čast! Mesečina se presijava na sečivu. Oštar zvuk zapara vazduh, krv prska po Vrhovnom svešteniku, po saigračima. Jovicina žena plače od sreće, dete liže ušećerenu papaju, publika je u delirijumu…..Šta je, šta se čudite? Najbolji se prinose bogovima! I pobednike u bitkama smo žrtvovali. Vojskovođa legne na ritualni kamen, grudi su mu okrenute ka nebu. Zatim dođe Vrhovni sveštenik i rukom mu izvadi srce. Ako srce nastavi da kuca u šakama Vrhovnog sveštenika, biće dobra godina.

I pored svih devica, Jovica, vojskovođa, neprijatelja i ostalih časnih junaka koji su se žrtvovali za ruz i moj pogled odozgo, klip nikako da nikne. Nema druge, volim ovaj pogled, al’ volim i one dole. Zna se da je svakom lideru najpreče njegovo stado. Okupio se ceo grad. Nepregledna masa ljudi ispod mene. Ja, svečano obučen, izlazim iz kupole, gledam ponosno niz 91 stepenik ispod sebe. Prilazi mi devica, pogledom punim poštovanja mi svlači suknju od pera i tarzanke od konoplje. OS je prkosno pokazao glavu nebu, bogovima, oblacima i narodu. Narod kliče svom kralju, svom poglavici, njegovom OS-u. Otpozdravljam podignutih ruku. U levoj mi je hanzaplast, u desnoj nož. Fik! Kad krv kapne iz Poglavicine One Stvari, a zna se da je Poglavicina Ona Stvar najbolja od svih Onih Stvari, onda će i klip da nikne, i narodu će da bude dobro. Sačuvaćemo device, Jovice i vojskovođe.

Na talasima bazena u vili potomaka jedne moćne bake izrabljivačice (špankinje, naravno), mislim se, verovatno ošamućen od tropskog sunca, da li je namerno ili slučajno što POS može da znači i Poglavicina Ona Stvar, i Predsednikova Ona Stvar, i Premijerova Ona Stvar. Ma odoh, bre, da plivam!