Začine, vunene ćilime zemljanih boja, voće i povrće, nargile, parfeme i nakit, dakle sve ono što postoji u drugim arapskim zemljama, možete da nađete i u Jemenu. Međutim, osim navedenog “šareniša”, postoji i nekoliko specifičnosti koje su vezane samo za ovu državu. Jedna od njih tiče se nakita od srebra, koji je do skoro bio veoma jeftina roba. Jevrejski majstori filigranstva vekovima su ovde obrađivali srebro i svoj zanat doveli do savršenstva. Kada je stvorena država Izrael, najveći broj njih se iselio u svoju postojbinu, tako da je sa njihovim odlaskom i ovaj zanat zamro. Srebro koje sada možete da nađete na ulicama Sane, uglavnom je uvoz iz Indije, dok zlato obrađuju sami.

 

 

"… A carica od Sabe ču glas o Solomunu i o imenu Gospodnjem, i dođe da ga iskuša zagonetkama. I dođe u Jerusalim sa silnom pratnjom, s kamilama koje nošahu mirisa i zlata vrlo mnogo i dragoga kamenja; i došavši k Solomunu govori s njim o svemu što joj bješe u srcu…"

"… A car Solomun dade carici Sabskoj što god zaželje i zaiska osim onoga što joj dade, sam po mogućstvu cara Solomuna…"

(Biblija, I Knjiga o carevima, glava 10)

Oko 400. godine pre naše ere, iz ljubavi legendarne vladarke kraljevstva Sabe (ili Šibe), a sada Jemena, i jevrejskog kralja Solomona, rodio se Menelik, koji je, kao što jedna druga velika legenda kaže, postao kralj Aksuma, današnje Etiopije.

Bogatstvo, pompeznost i prosperitet kraljevstva Sabe, ili, kako su ga Stari Latini zvali "Arabia Felix" (Srećna Arabija), datiraju još od početka X veka pre naše ere. Danas se njegovi, još uvek do kraja neotkriveni arheološki ostaci, mogu videti u blizini mesta Marib (Ma’rib), u severoistočnom delu zemlje. Neke od tih ostataka čine čuvene brane u klancima podno planina, sa cisternama za vodu iz VIII veka pre naše ere, kao i Hram Meseca, koji lokalno stanovništvo zove i "Mahram Bilqis" ili "Hram kraljice Bilkis", iste one vladarke čija je ljubavna priča sa carem Solomonom već odavno ušla u legendu.

Godine 1950. internacionalna grupa arheologa došla je u Marib. Njihova ideja je bila da počnu iskopavanja nad lokalitetom koji je tokom vekova ostao zatrpan pod peskom, a čija se grandioznost tek nazirala ispod okerastih dina. Međutim, vidna netrpeljivost lokalnog stanovništva prema strancima, kako onog iz okolnih sela, tako i iz beduinskih plemena, ubrzo je prisilila arheologe da napuste započeti posao.

I tu počinje naša priča o lepoj, bezvremenoj zemlji Jemenu, koja živi život prohujalih vremena i u kojoj je reč "tradicionalno", ma šta ona značila, na žalost (ili na sreću?) još uvek duboko usađena u duše i srca njenih stanovnika.

Naziv Jemen (na arapskom: Al-Yamin) znači "Zemlja desno od Meke". Zakoni Kurana u ovoj zemlji uspostavljeni su početkom VII veka, kada je prorok Muhamed još bio živ. Zbog toga su imami, jemenski sultani, od davnina sebe smatrali direktnim potomcima ovog proroka.

Tokom tri hiljade godina postojanja, teritorijom današnjeg Jemena vladali su i Himiariti (od I veka pre nove ere do 500. godine posle Hrista). Njihovo kraljevstvo usahnulo je kada su Rimljani okupirali Egipat, otvorili pomorske puteve Crvenog mora i time presekli protok trgovačkih karavana kopnenim putem ka jugu. U IV veku Jemen postaje deo hrišćanske Abisinske kraljevine (Etiopija), u VI veku ga naseljavaju Sasanidi iz Persije, dok u XVI veku postaje predmet interesovanja otomanskih Turaka. Izvesno vreme, jedan deo jemenske teritorije bio je kolonija britanske krune. Usledila su bombardovanja tokom građanskog rata šezdesetih godina XX veka, kada je Jemen podeljen. Maja 1990. godine, Severni Jemen (Arapska Republika Jemen) i Južni Jemen (Narodna Demokratska Republika Jemen), posle više godina podvojenosti, padom kolonijalizma, komunizma i završetkom "hladnog rata", ponovo postaju jedinstvena država. Ali, 1994. godine usledio je građanski rat.

Jemen je smešten na krajnjem jugozapadu velikog Arabijskog poluostrva i prostire se u pravcu zapad – severoistok na 527.970 kvadratnih kilometara. Na severu se graniči sa Saudijskom Arabijom, a na istoku sa Omanom. Njegove južne obale leže na Indijskom okeanu (Adenski zaliv), dok ga na zapadu zapljuskuje južni kraj Crvenog mora. Na tom krajnjem jugozapadu, obale Jemena su udaljene jedva pedesetak kilometara od obala Etiopije, Eritreje i Džibutija u Africi.

Jemen ima nešto više od 20 miliona stanovnika, uglavnom Arapa. Međutim, zbog istorijskih razloga, a zatim i geografskog položaja (svojevrsnog "mosta" između Afrike i Indije), kao i nedavnog pronalaska nafte, njegove stanovnike su tokom vekova činili Jevreji, Idusi, čak i Indonežani i još neki stanovnici poreklom iz jugoistočne Azije. Jemenska kultura je zato mešavina arapske, afričke, hebrejske i indijske. Uprkos tome, njena posebnost je toliko očigledna, da ćete retko gde na svetu naići na kulturu poput jemenske. Dobar primer za ovu tvrdnju nalazi se u jemenskoj arhitekturi, toliko drugačijoj od svega što vam je poznato.

Konfiguracija zemlje je raznovrsna. Dok se na severoistoku i u središnjem delu prostire pustinja, veliku površinu zemlje čine i beživotne okeraste planine krečnjačkog porekla, ispresecane kanjonima, koji veoma podsećaju na američki Veliki kanjon (Grand Canyon) u Koloradu. U dolinama kanjona su, nekada davno, tekle reke koje su navodnjavale žednu zemlju, a ljudima i njihovim životinjama činile opstanak mogućim. Stanovnici već pomenutog drevnog Mariba sagradili su u VIII veku pre naše ere branu impozantne veličine, koja je sakupljala vodu u cisterne i zadovoljavala potrebe stanovništva. Naročito su obilno navodnjavana polja, pa je zapisano da je Marib onog vremena iz daleka ličio na ogromnu kaskadnu baštu u središtu nemilosrdne pustinje. Stanovnici kraljevstva od Sabe gradili su ogromne kolektore vode, čiji ostaci mogu da se vide po čitavoj zemlji. Samo u oblasti grada Adena, još uvek postoji 18 cisterni iz I veka pre naše ere, sposobnih da prime 10 miliona galona vode, dok ih je u starom gradu Zafaru, na primer, postojalo nekoliko stotina.

Na severozapadu zemlje nalaze se planinski masivi, na čijim obroncima se terasasto spuštaju zelene obradive površine, a u podnožju bujaju plodne doline. Ovim područjem protiču dve reke, padavine su česte, tako da nije čudno što ovaj deo velikog Arabijskog poluostrva zovu "Zelena Arabija". Na visini koja često prelazi i tri hiljade metara, najčešće privredne kulture su: pšenica, kat (khat – lišće biljke se bere i žvaće, kao koka u Južnoj Americi, ima efekat opojne droge srednje jačine i koristi se isključivo u društvu više muškaraca – takozvana socijalna droga), kao i kafa.

Malo je poznato da je Jemen do XIX veka bio najveći svetski izvoznik kafe, a grad Al-Maka (Al-Makha) jedna od najprometnijih luka, sa čijih dokova su veliki brodovi odvozili dragocene tovare širom sveta. Početkom XIX veka, posle takozvanog "rata kafe", primat u proizvodnji kafe postepeno preuzimaju Brazil, Cejlon i Java. Od tog vremena, Al-Maka gubi na značaju, a jedino po čemu je danas poznata su specifični ribarski brodići od drveta. Dugačke i veoma široke, ove barke na pramcu imaju veoma izražen špic, a ofarbane su šarenim bojama, što predstavlja očigledan uticaj afričke kulture. Al-Maka, internacionalna luka Aden, Bir Ali, Al-Mukala (Al-Mukalla) samo su neka od važnijih priobalnih mesta Adenskog zaliva u Jemenu. Ribarsko selo Bir Ali nalazi se na južnoj obali zemlje, a nastalo je na ostacima stare luke Kane (Qana). Duž njegovih peščanih obala, generacije ribara svakodnevno izlažu suncu svoj bogati ulov. Tu možete naći tune, sardine, jastoge, raže, ali i najčešće stanovnike ovih voda – ajkule, koje se prodaju sveže ili sušene. Love se i delfini, koji, kao i ajkule, u modernom svetu spadaju u red zaštićenih vrsta čiji je lov zabranjen. S obzirom na njihovu cenu, ovde je san svakog ribara da ih ulovi što više i time zaradi i više novca za sebe i svoju porodicu.

Tirkizne vode Adenskog zaliva, crne vulkanske stene bazaltnih planina iznad njih, kao i ružičaste, koralne plaže… Da ne znate da je reč o Jemenu, mogli biste da pomislite da se radi o bilo kojoj egzotičnoj plaži svekolike Zemljine kugle!

Na jugoistoku zemlje nalazi se oblast Hadramaut (Hadramawt), koju čine okerasti planinski venac i istoimena velika dolina (Wadi Hadramawt). Poznata je po svojim ugašenim vulkanima, u čijim kraterima se često nalaze smaragdno zelena jezera. Južno od njega, nižu se kilometrima duge, potpuno puste plaže od najfinijeg belog peska. Luka Al-Mukala, prestonica oblasti Hadramaut, arhitektonski je tipično indijski grad. Njene bele kuće sagradili su indijski trgovci koji su emigrirali u Jemen početkom XVIII veka. Oni su se, kao i današnje stanovništvo, osim ribarenjem, bavili i uzgajanjem prosa i duvana.

U severnom delu Hadramauta, nalaze se gradići Sajun (Sa’yun) i Tarim. Oba mesta su poznata po veoma zanimljivim palatama. Blistavo bela, sa nebo plavim prozorima, Sultanova palata u Sajunu svojim arhitektonskim rešenjem veoma liči na palate u Indiji (sada je pretvorena u muzej). Sajun je nekada bio važno raskršće puteva. Kroz njega su prolazili trgovački karavani kamila, na svom putu kroz nemilosrdnu pustinju. Sam grad kasnije postaje centar britanskog protektorata nad Jemenom. Palata sultana u Tarimu skoro uopšte ne liči na građevine Orijenta. Na njenu arhitekturu najverovatnije su uticali ljudi sa Jave i iz Singapura, koji su se ovde naselili u XIX veku. Gradić Tarim je širom zemlje poznat i kao "Grad 365 džamija" – po jedna za svaki dan u godini. U njemu se, takođe, nalazi i stara biblioteka Al-Akhaf, koja čuva više od tri hiljade prastarih knjiga i rukopisa.

U okerastoj pustinjskoj dolini Hadramauta, nalazi se i jedan od bisera Jemena, gradić Šibam (Shibam) ili, kako ga još zovu "Grad 500 nebodera". U neverovatnom okruženju pustih krečnjačkih planina, uzdiže se grad iz 1001 noći, sa svojom nezaboravnom i nadasve specifičnom arhitekturom.

Ako mislite da soliteri postoje samo u modernom svetu, u velikoj ste zabludi. Iako ovaj gradić broji svega sedam hiljada stanovnika, njegove "stambene kule" koje se ka vrhu blago sužavaju, visoke su osam spratova. Ono što ih čini posebnim jeste činjenica da su sagrađene od cigle načinjene od blata i trske, kao i drvenih delova starih i do 500 godina. Čitav grad obavijaju zidine, a u njegovu unutrašnjost stiže se ulaskom kroz jednu jedinu gradsku kapiju. Najlepši doživljaj je videti ga u sumrak, kada njegove okerasto-bele kuće-kule dobijaju ružičaste nijanse, tako da liče na minjone poređane na poslužavniku u pustinji.

Svaki "neboder" nastanjuje po jedna porodica koju čine otac, majka, ćerke, sinovi, žene od sinova i njihova deca. Ponekad je porodica mnogobrojnija, jer u nekim ruralnim predelima još važe zakoni po kojima muškarac može da ima do četiri zakonite žene. Na donjim spratovima nema prozora i u njima se čuvaju hrana, alat i stoka. Središnji spratovi su rezervisani za žene, a na svakom od njih postoji posebna kuhinja. Najviše spratove, uključujući i poslednji pod kultnim imenom mafradž (mafraj), isključivo koriste muški članovi familije.

Mafradž je prostorija bez standardnog plafona. Umesto njega, danju se iznad vaših glava prelama svetlost u svojevrsnom vitražu od alabastera, često u kombinaciji sa bojenim staklom. Ovu prostoriju koriste muškarci i njihovi gosti koji, čini se, vazdan obavljaju važne muške razgovore, pušeći nargile i sedeći na raznobojnim orijentalnim ćilimima. Mafradž, magično mesto u kući, svoje korene nalazi u legendi koja je u vezi sa glavnim gradom Sanom (Sa’na ili Sana’a). Kažu da je prva palata u Sani na vrhu bila "otvorena", kako bi tamošnji kralj, inače ljubitelj akrobacija ptica u letu, mogao svakodnevno da ih posmatra.

U centralnom delu ovih neobičnih solitera, nalazi se spiralno stepenište koje dopire do samog vrha. Tim "izumom" se, osim osnovne namene stepeništa, omogućava i vertikalno provetravanje svih prostorija u kući.

Ovakve kuće se ponekad prave i od pečene cigle, nepečene gline i pruća, a posebnu specifičost predstavljaju prozori. Naime, još od davnina, preci današnjih stanovnika Jemena otkrili su da su drvo kajsije i akacije za okvire prozora istovremeno i čvrst i gibak materijal. Sa strukturom koja "diše" (baš kao i ljudsko telo), ovaj materijal dozvoljava planinskom povetarcu da ulazi kroz zatvoren prozor i time suši i provetrava prostoriju, čak i kada su prozori zatvoreni. Kada bi prozori bili od aluminijuma, blokirali bi strujanje vazduha unutar kuće, zbog čega bi njeni zidovi od blata i gline ubrzo počeli da pucaju i da se ruše. Neverovatno koliko su jednostavna rešenja obično i ona prava!

Prozori od bojenog stakla i alabastera, u gipsu i mlevenom mermeru, specifični su za kuće u obliku kula u jemenskoj prestonici. Dok spolja neobično podsećaju na ar nuvo (Art Nouveau, stil u umetnosti s kraja 19. i početka 20. veka), ove kuće igrom svetlosti u enterijeru dočaravaju atmosferu iz 1001 noći. Tip "zatvorenih" arapskih kuća koje gravitiraju ka prizemlju i idu u širinu, sa obaveznim dvorištem u sredini, izgleda da postoji u čitavom islamu, osim u Jemenu! Ovakva specifičnost je sigurno i jedan od razloga što su glavni grad Sana i gradić Šibam deo UNESCO-ve kulturne baštine.

Prema legendi, Sanu je osnovao Šem, jedan od tri Nojeva sina koji su preživeli potop. Jedan je od najstarijih gradova Arabije, a njegovo ime znači "Utvrđeni grad". U vreme vladavine abisinskih kraljeva iz Afrike, u Sani je bila izgrađena najveća hrišćanska građevina južno od Mediterana. Vizantijski car Justinijan, poslao je Abisinjanima dvojicu svojih najboljih arhitekata, da bi pomogli gradnju katedrale u Sani.

Kada je 1970. godine Pijer Paolo Pazolini izabrao Jemen za snimanje filma "Cvet hiljadu i jedne noći", bio je opčinjen lepotom arhitekture Sane. Pored filma, snimio je i dokumentarac "Zidine Sane" i prosledio ga UNESCO-u. Deset godina kasnije, UNESCO-v međunarodni tim stručnjaka, predvođen Italijanima, prvi put dolazi u Sanu. Posle obimnih radova, spašena je jedna od najvećih medina arapskog sveta.

Začine, vunene ćilime zemljanih boja, voće i povrće, nargile, parfeme i nakit, dakle sve ono što postoji u drugim arapskim zemljama, možete da nađete i u Jemenu. Međutim, osim navedenog "šareniša", postoji i nekoliko specifičnosti koje su vezane samo za ovu državu. Jedna od njih tiče se nakita od srebra, koji je do skoro bio veoma jeftina roba. Jevrejski majstori filigranstva vekovima su ovde obrađivali srebro i svoj zanat doveli do savršenstva. Kada je stvorena država Izrael, najveći broj njih se iselio u svoju postojbinu, tako da je sa njihovim odlaskom i ovaj zanat zamro. Srebro koje sada možete da nađete na ulicama Sane, uglavnom je uvoz iz Indije, dok zlato obrađuju sami.

Ako kultura i tradicija ove zemlje bude interesovanje u vama, budite među još uvek retkim turistima koji će posetiti dve prelepe imamske palate u Sani, sada pretvorene u muzeje: "Dar-as-Sa’ad" ili "Kuću dobre sreće" (Narodni muzej), koji je otvoren od 09.00 do 12.00 časova i od 15.00 do 17.00 sati, kao i "Dar-ash-Shukr" (Muzej primenjenih umetnosti), sa jedinstvenom kolekcijom srebrnog nakita.

Još jedna stvar po kojoj se sukovi u Jemenu razlikuju od ostalih u arapskom svetu, tiče se kulta džambije (jambiya). "Muškarac bez džambije je mrtav muškarac", kaže jemenska izreka. Reč je o vrsti zaobljene kratke kame sa bogato ukrašenom ručkom od drveta ili roga nosoroga, koja se nosi u koricama. Svaki (ali baš svaki) odrasli muškarac u Jemenu nosi je zadenutu u pojas, oko struka. Dečaci počinju da je nose od svoje 12. godine, posle čina obrezivanja. U zavisnosti od statusa vlasnika, može da se nosi sa leve, desne strane ili na sredini struka. Na ručki još može da ima dva zlatna dugmeta koja su, takođe, stvar statusa, ali su preko džambije uvek prebačene obmotane brojanice. U Jemenu je zločin ako neki muškarac ne nosi džambiju. Kazna za taj prestup je nošenje praznih korica džambije na određeno vreme, što predstavlja javnu sramotu za dotičnog vlasnika. Ulice i sukovi Sane puni su radnji sa džambijama, a postoji i specijalizovani Džambija suk. Cene ovih kama kreću se od veoma pristojnih, do onih od srebra i zlata, čija cena prelazi sumu od četiri hiljade dolara.

Osim džambije, odevanje muškog sveta u Jemenu ne razlikuje se preterano od ostalog arapskog sveta. Što se, pak, žena tiče, osim u regionu Tihame, gde šareno odevanje žena otkrivenog lica podseća na ono u Africi (verovatno zbog njene blizine), u ostatku ove zemlje žene su odevene u crne dugačke čadore, sa izuzetkom predela oko očiju. O položaju žena u ovoj siromašnoj zemlji govori i činjenica da ih ima samo 47 odsto pismenih, dok oko 80 odsto muškaraca zna da čita i piše.

Svaki bazar u Sani sastoji se iz još četrdesetak manjih sukova. Najatraktivniji za strane turiste je "Suk al-Milh" (Suk soli), u kome se odavno ne prodaje so, ali zato od 06.00 do 07.00 časova ujutru vrvi od aktivnosti. Da ne bi došlo do bilo kakvih konflikata prilikom kupoprodaje (čitaj: cenjkanja), za red i zakon zadužen je takozvani šeik, vrsta supervizora koji se na taj položaj bira jednom godišnje. U smiraj dana, muškarci (a ponekad i žene) trgovci, često ne odnose svoju robu sa tezgi, već je ostavljaju "na čuvanje" do sutradan. Tada na scenu stupaju svojevrsni noćni čuvari koji čitave noći, sa obližnjih "kula", paze na poverenu im robu.

Za razliku od dnevne gužve i bučnih ulica, Sana je noću mrtav grad. Čim padne mrak, svaki posao prestaje i svi polaze svojim kućama. Grad tada obavije nestvarna tišina, koja je jedino što se "čuje" do prvih jutarnjih zrakova sunca.

Na petnaestak kilometara severozapadno od Sane (koja se nalazi na 2.230 metara nadmorske visine), prostire se brdovit region sa voćnjacima i vinogradima. U jednoj uzanoj dolini, krečnjački kanjon dovodi vas pravo do mesta koje se smatra najvećim dostignućem jemenske arhitekture – Dar al-Hadžara (Palate na steni). Sagrađena je 1930. godine na temeljima mnogo starije građevine, kao letnja rezidencija jednog imama. Palata na vrhu stene iste je boje kao i bazaltna stena na kojoj stoji, a eleganciju njene fasade od pečene cigle, dopunjavaju beli prozori dekorisani rozetama i geometrijskim motivima.

Nešto severnije nalazi se Šihara (Shihara), planinsko selo na nadmorskoj visini od 2.600 metara, koje je, zahvaljujući svom nedostupnom položaju i sistemu odbrane, odolelo turskim najezdama tokom XVI veka. Između dva vrha i procepa između planina, u XVII veku je ovde sagrađeno "čudo". To seosko čudo je, u stvari, jedan most (da li ste čitali "Na Drini ćupriju"?), čiji je jedini zadatak bio da spoji dva odvojena dela istog sela. Šiharske kuće od okeraste cigle sa polukružnim prozorskim dekoracijama, veoma podsećaju na rezbarene biskvite pravougaonih oblika.

Kamile i dalje čine jedno od osnovnih prevoznih sredstava u Jemenu, pogotovo u brdsko-planinskim, ali i u pustinjskim delovima zemlje. Zbog slabo razvijene mreže puteva, do mnogih mesta u brdima još uvek ne dopire asfalt (u donedavno komunističkom Južnom Jemenu do 1967. godine postojalo je samo 20 kilometara asfaltiranih puteva). Zbog toga se, za retke turiste, organizuju izleti u planine džipovima sa pogonom na sva četiri točka, odakle se u sumrak pružaju nezaboravni pogledi na krajolik.

Na zapadu, u oblasti Tihama, starosedeoci gaje palmino drvo sa plodovima urmi, beru ga i suše na starinski način. Količina urmi zadovoljava potrebe čitave zemlje, a ostaje dovoljno i za manji izvoz. Tamo još uvek postoji i nekoliko malih sela koja neguju tradicionalne zanate, kao što je tkanje ćilima. Jedino ovde možete da kupite autentične ćilime, budući da se u ostatku zemlje uglavnom prodaju uvozni – iz Indije. Ceđenje ulja iz semena susama na starinski način (uz pomoć kamile) je još jedan stari zanat zastupljen samo u ovom kraju.

Ako još niste probali jela koja sadrže "tahini" (pastu susamovog ulja) vreme je da ga potražite u bio-špajzovima. Ovaj dodatak jelu i sosovima za meso, odličnog je ukusa, sadrži više kalcijuma nego mleko, nema holesterol ni masti, tako da je pogodan i za one koji drže do linije!

U Tihami živi veliki broj stanovnika afričkog porekla, jer su obale Afrike veoma blizu. Čak se i seoska arhitektura dosta oslanja na tradicije afričkih plemena. Jedinu razliku predstavljaju krovovi u obliku kupole, drveni balkoni, kao i unutrašnjost koliba, čiji su zidovi bukvalno okićeni šarenim keramičkim tanjirima. Sve ovo ukazuje na nesumnjivo jak uticaj Turaka Osmanlija – ljudi koji su došli s mora.

 

Za kraj našeg putopisa ostavili smo staru prestonicu Jemena – Taiz (Ta’izz), grad na 1.400 metara nadmorske visine. U njemu se nalaze neke od najlepših, a verovatno i najstarijih jemenskih džamija iz XIII veka. Najpoznatija i najgracioznija među njima svakako je Al Ašrafija (Al-Ashrafiya). Bela džamija sa minaretima – blizancima, dominira čitavim gradom, a može da se vidi i sa vrha obližnjih planina. U prošlosti je bila glavna bogomolja, a pod njenim krovom radila je i čuvena škola Kurana. Njenu kitnjastu unutrašnjost sa štuko dekoracijom, lukovima, nišama i drvenim detaljima, na žalost, nije moguće posetiti, jer je od 1980. godine većina svetih zdanja u Jemenu zatvorena za strane posetioce.

U zemlji u kojoj postoji samo 12 odsto asfaltiranih puteva, gde na hiljadu ljudi, njih 40 ima automobil, 20 telefon, 30 televizor, a njih 70 radio aparat, ova zabrana možda ne treba da čudi. Ali, i vremena u Jemenu se postepeno menjaju… Mi koji volimo da putujemo živimo u nadi da će se ta promena desiti brzo!

Ivana Dukčević Buđa (Izvor: Travel Magazine),B92

Izvor: B92 PUTOVANJA