Izrael po spratovima vremena

Foto:Hadži Nenad Stefanović

Aerodrom Ben Gurion u Tel Avivu je daleko gostoljubiviji nego što smo očekivali kad se ulazi u zemlju u kojoj je oružje na gotovs. Procedure nisu zahtevnije nego na beogradskom. Samo što se pokazalo da su vize potrebne, iako je Skupština Srbije usvojila zakon o bezviznom režimu sa Izraelom. Očigledno, druga strana još razmišlja. Što na kraju putovanja ne čudi – Izrael je mnogo komplikovanija zemlja od Srbije.

Vođa hodočasničke grupe je teolog Aleksandar Ninković, iz Beogradske nadbiskupije. Iako je katolik, obilazili smo i pravoslavne crkve, a na misama se molio i za „našu pravoslavnu braću koja su sa nama i koja su ostala u Beogradu". Olakšanje – barem je ta unutar hrišćanska podela ostala izvan grupe.

Pored engleskog i italijanskog, koji su korisni jezici u Svetoj zemlji, znanje hebrejskog oca Aleksandra, daće dubinu njegovim tumačenjima Biblije i arheoloških nalazišta. Bio je pravi vodič za Svetu zemlju.

Temeljito smo obilazili mesta Isusovog života. Čitanje Jevanđelja u autobusu, koje se odnosi na mesto na koje dolazimo, arheološko-istorijsko objašnjenje onoga što vidimo, bogosluženje, propoved, tumačenje poruke i tako za svako važno mesto – a uveče , u hotelu, Biblijska škola. Iako nismo išli peške, ipak je ova temeljitost pravila razliku između turističkog obilaska Svetih mesta i hodočasnog.

Jedno od stalnih pitanja je bilo: Kako tačno znamo da se To baš desilo Tu? Odnosno, da li je Isusov život realnost?

Kod sinagoge u Nazaretu, nije bilo sporno, jer je ta sinagoga bila jedina u Isusovom mestu odrastanja. Dakle, pouzdano je da je On sedeo tu gde i mi sedimo. Takođe, i za blagovest Mariji na izvoru u Nazaretu – ni to nije sporno, jer je Nazaret imao samo jedan izvor, koji je sada u okviru pravoslavne crkve. Međutim, kako znamo da je pećina u crkvi Naveštenja i radionica u crkvi Svetog Josifa, baš ta kuća u kojoj je Isus odrastao i radionica u kojoj je radio sa očuhom. Nesumnjivo da su arheolozi otkrili tipičnu pećinsku kuću iz I veka naše ere i radionicu pored nje, a ono što je odredilo da baš nad njima budu podignuta svetilišta su ranohrišćanske oznake, kaže otac Aleksandar. Vekovno predanje o tim mestima ukazuje da su od posebnog značaja – obično su to slojevi bogomolja, a negde samo krstić urezan u kamenu. Sem toga, realnost priča iz Jevanđelja proverava se i unutrašnjim osećajem kada se nađemo tamo gde je pisano da je i On bio. Recimo, ispred pećine-kozarnika u Vitlejemu, gde je po predanju rođen Bogočovek, hiljade hodočasnika čeka u redu da celiva srebrnu zvezdu, ugrađenu u vitlejemsko svetilište – i na njihovim licima i u tembru tihe pesme koju mrmljaju, oseća se neki posebni drhtaj. Da, hodočasnici osećaju da se nalaze na mestu Onostrane prisutnosti. Da li je to jedan od mnogih placebo efekata? – na stranu sa tim, realnost doživljaja je očigledna. Ili vožnja po Galilejskom jezeru – miris vetra u kojem se meša oporost pustinje i dalekog talasa Mediterana! I taj vremeplovni miris vraća u apostolsko vreme, u dah čovekoljubive mistike kojom odiše rano hrišćanstvo.

Hodočasničko putovanje je smešteno u istorijskom trouglu: civilizacija Rimskog carstva, Jevrejska tradicija i hrišćanski put propovedi i martirija. Na ovim nalazištima se vidi moć carstva koje je okupiralo Palestinu i držalo je lukavstvom i surovošću (u rezervi).

Najznačajnije nalazište Jevrejske civilizacije za Isusov život je Kumranski manastir, iznad kojeg su u pećinama pronađeni Kumranski svici. Dvadesetak kilometara od Jerusalima, u pustinji iznad Mrtvog mora. Na osnovu podudarnosti Kumranskog tipika i osnova Hrišćanstva, neki istoričari pretpostavljaju da je Isus živeo u ovom manastiru do svoje 30-te godine, kada ga je Jovan krstio u Jordanu. Zatim, obišli smo Zid plača, sinagoge u Nazaretu, Korozaimu i Kafernaumu, u kojima je Isus besedio. Takođe, grobnice u steni iz I veka u ostacima Emausa, brdo Armagedon, brdo proroka Ilije, kuću prvosveštenika Kajafe, gde je po predanju Isus bio zatočen u muljevitoj cisterni za vodu. Ali i muzej Jad Vašem, da bi stekli uvid i u savremenu istoriju Jevrejskog naroda.

Na putu za Vitlejem, morali smo da prođemo kroz ček-pointe izraelske vojske i kroz kapiju sivog zida visokog četiri metra, koji odvaja Jerusalim od Palestinske autonomne oblasti. Tenzično. Devojke – vojnici sa ogromnim automatskim puškama. Koreni podela duboko u milenijumskim slojevima ovog kamenitog tla.

Isusovo doba smo dodirivali preko kamenova na kojima je i on stajao, ali i preko Zakejeve smokve u Jerihonu i maslina u Maslinskoj gori – starih 2 000 godine. Osetili smo i vodu Mrtvog mora i reke Jordana. Ručali smo Petrovu ribu, endemsku vrstu iz Galilejskog jezera, na Brdu Blaženstva. Peli smo se na brdo Tabor, i u Kanu Galilejsku, ušli u Sobu poslednje večere.

Najduže smo se zadržali u crkvi Svetog groba u Jerusalimu. U njoj je Golgota, brdo na kojem je Isus razapet, kamen na koji ga je majka spustila posle raspeća, njegov grob i pećina u kojoj je majka cara Konstantina, Jelena, našla Časni krst, tri stotine godina posle raspeća. Crkva nema jasnu formu, unutra je desetine razbacanih kapela, arhitektonski je „skalamerija", po uglovima su otvoreni džakovi cementa, zidovi iscrtani urezanim imenima – ali to je mesto iz koga ne može da se ode!? Satima smo sedeli i mogli smo da ostanemo još u placenti mira koji se preneo i u naše misli. Crkva je u polumraku. Grčki kaluđeri sipaju ulje u kandilo i menjaju fitilj, zatim konopom dižu kandilo, pa spuštaju sledeće. U crkvi je na stotine kandila. Ruskinje nose svilene marame; jedna se popela klečeći, bosa, u kapelu Golgote. Kakvu snagu nosi ta smrtna kazna izvršena pre dve hiljade godina!? I danas pokreće u ljudima strah i sažaljenje i pročišćava ih u katarzi. Nesebičnost jednog života, podsetila nas je, u polumraku ove mistične crkve, na jednu drugu žrtvu koja je data na ulici, u Beogradu…

Dobro se može činiti i zbog uvida da je to korisno. Poruka koju nosimo iz Jerusalima je da dobra dela treba samo činiti, bez razloga.

Hadži Nenad Stefanović
(Politika),B92