Izrael - kontrasti i duboke emocije

 

Jednog letnjeg predvečerja, veliki brod ”Princessa Marissa” isplovio je iz limasolske luke put Izraela. Putovanje je trajalo čitave noći, a nakon svitanja pred nama se ukazala najveća luka u Izraelu – Haifa.

Po silasku sa broda, na graničnom prelazu, niko od putnika ne dobija pečat u pasošu – sa izraelskim pečatom u putnoj ispravi ne može se ući ni u jednu arapsku zemlju, a ni obratno. Pasoš mi ističe za par meseci, pa molim začuđenog carinika da mi ipak stavi pečat – kad izvadim sledeći pasoš, niko neće znati gde sam sve bila do tada.

Ulazimo u komforne autobuse i krećemo na put. Posle 80-tak kilometara, prolazimo kroz Tel Aviv, najveći i najmnogoljudniji grad Izraela – metropolu od oko 350 000 stanovnika na obali Mediterana, sa modernim zgradama i luksuznim hotelima.

Ono što nam usput kvari atmosferu, jesu grupe vojnika u uniformama na koje nailazimo tokom čitavog našeg boravka u Izraelu, pa povremeno imamo utisak da smo očevici vojnih vežbi. Zbog stalnih sukoba sa Palestincima, Izrael je vojnički odlično organizovan. Svaki punoletni stanovnik države (jevrejskog porekla) ima svoj ratni raspored po kome u slučaju rata, u roku od 24 časa, mora da bude na svom mestu, a tačno zna i šta mu je zadatak. Obavezni vojni rok za muškarce je 3 godine, a za žene godinu dana, dok arapsko stanovništvo (iz razumljivih razloga) ne služi vojsku.

Glavni grad Izraela je Jerusalim (na hebrejskom: Jerušalaim) sa oko 650 000 stanovnika. Cela država ima oko 6 miliona stanovnika, od kojih je 18 % arapskog porekla (nekada je odnos "snaga" bio znatno drugačiji), a ostali su mahom Jevreji: Sefardi (poreklom iz Španije, Afrike i Bliskog Istoka) i Aškenazi (poreklom iz centralne i istočne Evrope). Ne želeći da se upuštam u poreklo sukoba između Jevreja i Arapa, niti da razlažem tezu o tome ko je ”kriv”, a ko ”prav”, ipak ne mogu da se oduprem opštem utisku, da su (kako bi naš narod rekao) i jedni, i drugi zadrti i često veoma konzervativni.

Naš vodič Dan, odlično govori srpski. Jevrejin je, poreklom je iz bivše Jugoslavije. Doselio se u Izrael kao dete, kada je država formirana. Tokom našeg puta za Jerusalim, iz njegovih priča saznala sam za mnoge zanimljive i čudne podatke, od kojih neke verovatno nikada neću razumeti.

Naš put za Jerusalim povremeno vodi duž šumaraka eukaliptusa i plantaža limuna i pomorandži. Seme eukaliptusa donešeno je iz dalekih krajeva, jer njegov koren moćno upija vodu. Posađen je na mestima gde je trebalo da se isuši teren, ne bi li se dobila još koja obradiva površina u ovoj nevelikoj zemlji. Duž glavnog puta, na plantažama rastu ”Jaffa” pomorandže koje su ime dobile po predgrađu i ujedno starom delu Tel Aviva. (Tel Aviv – Jerusalim: oko 60 km)

Plantaže pomorandži i ostalih citrusa, nalaze se i u okviru čuvenih izraelskih ”kibuca”, poljoprivrednih dobra u vidu komune, gde je ideja izvornog komunizma još uvek živa u svim svojim načelima – svi rade koliko mogu za opšte dobro, a bivaju jednako nagrađeni. Tokom 70-tih godina, postali su poznati i van granica Izraela jer su „deca cveća" iz raznih krajeva sveta, dolazila da provedu leto radeći na njima.

Dan kaže da postoje dve vrste jevrejskih kibuca: liberalni i konzervativni. U onom konzervativnijem, postoje stroga pravila življenja i ponašanja. Mladić koji je na primer, rođen i živeo do 18. godine života u kibucu, ukoliko ne želi da ode na studije ili da se zaposli i živi u gradu, već ima nameru da i ostatak svog života provede u kibucu, sa punoletstvom mora da traži dozvolu za svoj ostanak od Veća staraca. Veće saziva sastanak gde ”analizira” čitav njegov život, i daje preporuku njegove ”podobnosti” za ostanak u kibucu.

Osim na severu, prema granici sa Libanom, za Izrael se globalno gledano ne može reći da ima izdašnu prirodu, ali je njegova istorija veoma bogata i toliko duboka, da se malo zemalja na svetu može pohvaliti time. Sav naboj emocija od kojeg vam žmarci prolaze kroz telo, možete osetiti u šetnji po starom delu grada Jerusalima. U njemu je na jednom kvadratnom kilometru, unutar zidina, stari grad podeljen na 4 dela: hrišćanski, jevrejski, arapski i jermenski. Sudeći po svetim knjigama, na tako malom prostoru, u svakom od tih delova nalaze se najvažnije tačke verske istorije svake od ove četiri monoteističke vere.

Glavni (zapadni) ulaz u stari grad predstavlja Jaffa gate (Kapija Jafe). Kada prođete kroz nju, činiće vam se da ste se vratili daleko u prošlost. U ovom lavirintu malih ulica, veoma lako se možete izgubiti. Upravo to nam se i dogodilo! Lutanje uličicama pretvorilo se u večnost, kao i potraga za jedinim jedinim mestom za koje smo skoro sa sigurnošću pretpostavili da će naš vodič imati u svom programu – Zid plača. Usputne prolaznike pitali smo za ”The crying wall” ili ”The wall of crying”, ali niko nije znao o čemu se radi. Lagana panika uselila se u naša srca, ali nismo odustajali. Najzad je naišao neko ko je uspeo da shvati o čemu govorimo: ”Zid plača” se ustvari zove ”Zapadni zid”, ali o njemu nešto kasnije.

U hrišćanskom delu starog grada nalazi se Church of Holy Sepulchre (Crkva Svetog Groba). Na ulazu u crkvu nalazi se pljosnat, neobrađen kamen, pravougaonog oblika na kojem je, po Bibliji, odmah po skidanju sa krsta, umrli Hrist okupan u ružinoj vodici pre polaganja u grob. Kamen je stalno mokar i miriše na ruže još sa ulaza, jer ga izgleda svakog dana iznova polivaju ružinom vodicom. U unutrašnjem delu crkve nalazi se velika kapela, a pred njenim ulazom je obično veoma dugačak red. Hrišćanski vernici iz celog sveta stoje mirno u redu, da uđu u kapelu i prođu pored groba Isusa Hrista.

Zanimljivo je da je prvi ključar Crkve Svetog Groba, bio musliman. Od tog davnog vremena, isključivo muslimani i dalje bivaju birani na tu funkciju. Svakog jutra, stari Arapin velikim gvozdenim ključem otključava, a uveče zaključava crkvu.

Trebalo bi napomenuti da je velika većina jerusalimskih crkvi nastala mnogo pre podele hrišćanstva na katolike, protestante i pravoslavce. Većina crkvi ovde su jednostavno samo – hrišćanske, iako postoje i one „podeljene", iz kasnijeg perioda.

U jevrejskom delu nalazi se ”Zid plača”. Iako nam je poznat pod imenom koje mu je dao Đura Daničić, retko ko u svetu ga tako zove (”Wailing wall”). Za ostatak sveta to je 18 metara visok ”Zapadni zid” (”The West Wall”), jedini preostali zapadni potporni zid Solomonovog hrama, dograđen u I veku pre naše ere. Jedini je deo hrama koji je ostao neporušen, posle razaranja u dva navrata: prvi put u VI veku pre naše ere, a poslednji put od strane Rimljana u I veku naše ere. U davna vremena, kada su Jevreji podigli svoj prvi hram, 11 000 ljudi gradilo ga je pune 3 godine.

Zid je najsvetije mesto za molitvu Jevreja. Mole pred samim zidom, žene sa desne strane, a muškarci sa leve, odvojeni ogradom jedni od drugih – baš kao i Arapi u džamijama. Ako ste žensko, da biste došli do Zida morate doći pristojno obučeni, što podrazumeva pokrivena ramena i noge. U Zidu i na podu ispred Zida, videćete mnoštvo ceduljica. U pukotinama starog kamenog zida, vernici posle molitve ostavljaju ceduljice sa spiskom svojih želja Jehovi, a u nadi da će im one biti ispunjene. Tokom dana mnogo cedulja završi na podu, jer stari kameni zid nema dovoljno mesta u pukotinama, za svaku od njih.

Levo od ”Zida plača”, iznad jednog od mnogobrojnih prolaza, stoji Davidov toranj. Irodovo delo, staro 2000 godina, sada je muzej jerusalimske istorije, a sa njega se pruža odličan pogled na veći deo starog grada.

”Zid plača” je i ”granica” između jevrejskog i arapskog dela starog grada. Iznad njega, na velikom platou, nalaze se dve džamije, najsvetije za muslimane, posle Meke i Medine: Dome of the Rock i El-Aksa.

Dome of the Rock (Kupola na steni) iz VII veka, jedna je od najstarijih džamija na svetu, a nalazi se na velikom platou, na uzvišenju iznad Zida plača. Njena ogromna kupola od aluminijuma zlatne boje (nekada davno prekrivena čistim zlatom), dominira predelom i vidi se čak i sa daljine od nekoliko kilometara. U džamiji se nalazi i srebrni kovčežić, a u njemu kosa sa brade Proroka Muhameda. Kovčeg se otvara za vernike u vreme najsvetijih muslimanskih praznika.

U središtu ispod džamije, nalazi se ”Drinking Rock”, stena po kojoj je džamija dobila ime. Na njoj je Avram žrtvovao Isaka; za Jevreje predstavlja mesto gde je počelo stvaranje sveta (zbog čega su svoj prvi hram sagradili baš na ovom mestu); a sa istog tog mesta se, po Kuranu, i prorok Muhamed posle smrti vinuo u nebo. Možda vam je sada malo jasnije čemu tolike emocije i međusobni sukobi, grubo rečeno – zbog "polaganja prava" na jednu stenu!

Blizu Dome of the Rocks, stoji jedna manja džamija sa srebrnom kupolom. Samo 30 godina starija od Dome of the Rock, pa samim tim i najstarija džamija Jerusalima, sagrađena je na mestu gde je nekada davno postojala skromna drvena džamija.

Na istočnom delu spoljnog oboda zidina, nalazi se veliko groblje – arheološki lokalitet. Neki od grobova imaju zanimljive nadgrobne spomenike, a mnogi su stari kao Biblija. Dva su posebno zanimljiva, jer se izdvajaju od ostalih svojim oblikom malih hramova. Jedan od njih, navodno je grob Absaloma, jednog od sinova kralja Davida, a drugi je do skora bio pripisivan samom caru Davidu, ali su arheolozi to osporili. Ipak, mnogi jevrejski vernici i dalje dolaze na ovo mesto i ništa ih ne može razuveriti da nisu na grobu svog legendarnog cara.

Kada ste već u Jerusalimu, obiđite Muzej Izraela. U njemu možete videti čuvene Kumranske rukopise, dugačke urolane svitke od kože i papirusa pronađene pre par decenija u pećini na obali Mrtvog mora. Rukopisi imaju ogromnu istorijsku vrednost, jer predstaljaju najstariji tekst Starog zaveta, još iz II veka pre naše ere.

Posebno lep i idiličan pogled na stari grad, doživećete kada krenete putem od Jerusalima ka Vitlejemu (Betlehem) i zastanete na krivini – vidikovcu na brdu.

Samo 15 km deli mesto Hristovog groba, od mesta njegovog rođenja. U Vitlejemu, maloj varoši na brdu kraj Jerusalima, nalazi se prva sagrađena crkva na svetu. Potiče iz IV veka, kada je rimski car Konstantin prihvatio Hrišćanstvo kao zvaničnu veru, a njegova majka, carica Jelena, sagradila crkvu na mestu gde je prema Bibliji, bila pećina u kojoj je rođen Spasitelj. Velika, stara, kamena crkva, izuzetno je jednostavna sa spoljne strane, sa malim drvenim vratima kroz koje prosečan čovek ne može da uđe a da se dobro ne sagne (možda u tome leže skrivene namere graditelja). Unutrašnjost crkve je jednobrodna i veoma lepo i jednostavno dekorisana, sa drvenim potporama duž granica tavanice i bočnih zidova.

Ispod glavnog nivoa crkve, stepenice vode naniže. U jednom delu je neopisiva gužva. U skučenoj podzemnoj prostoriji sa ćilimima na zidovima, u podu je ugravirana mala okrugla rupa, oivičena zlatnom zvezdom – mesto gde je rođen Isus Hrist.

Sveštenici crkve prodaju turistima Svetu vodicu u bočicama od probnih parfema. Sveta vodica je voda zelene reke Jordan, koja se nalazi na 25 km odavde, na granici sa državom Jordan. U njoj je Jovan Krstitelj krstio Hrista, zbog čega njene vode nose epitet svetih.

Na pola sata vožnje od Vitlejema, nalazi se Mrtvo more. Ovo veliko jezero, 80 km dužine i oko 15 km širine, najslanija je i najniža stajaća voda na Zemljinoj kugli. Njegova površina nalazi se na -400 m, ispod nultog nivoa zemlje. Najdublje je na severu (399 m), a najpliće na jugu (samo 6 m), a u njega se sa severa uliva reka Jordan. Salinitet jezera sedam puta je veći od onog u moru, pa u njemu (osim mikroba) nema života. Po predanju, veruje se i da biblijski gradovi Sodoma i Gomora, leže na dnu jezera koje ih je (iz već poznatih razloga) progutalo i uništilo.

Zbog prisustva raznih minerala, jezersko blato je veoma lekovito, pa se koristi u kozmetici i farmaciji. Iz istog razloga, kao i zbog visokog saliniteta, po jezeru se ne pliva, već – pluta! Ako imate vremena da otplutate po jezeru, ovekovečite sebe fotografisanjem u onoj čuvenoj pozi: plutanje po površini, sa novinama u levoj ruci, a šoljicom kafe u desnoj, bez bojazni da ćete potonuti!

Na povratku u Haifu, svratili smo u Netaniju, grad od 155 000 stanovnika i najrazvijeniji turistički centar na obali zemlje, sa dugim peščanim plažama i obiljem modernih hotela. Ovaj grad je poznat i po tome što je sredinom 40-tih godina XX veka, postao jedan od svetskih centara obrade i brušenja dijamanata. U predgrađima postoje veliki kompleksi gde možete na licu mesta pogledati način na koji se dijamanti obrađuju, kao i kupiti delove nakita po nešto ”povoljnijoj” ceni.

Bez obzira da li ste ljubitelj dijamanata, poštovalac religije ili istraživač istorije, u ovoj nesvakidašnjoj zemlji svaki putnik pronaći će nešto za sebe. Njen najveći kvalitet, a apsurdno – i najveću brigu, predstavlja isto ono zbog čega Izraelu hrle svi njegovi posetioci: bogatstvo istorije, religije i raznolikost njenog stanovništva.

Izvor B92