Ejupova džamija, jedna od najvećih svetinja islama, nalazi se na istoimenom trgu, u neposrednoj blizini radnjica gde se – sudeći po firmama – kavurma i pastrma služe kao „fast food“, gde se može pojesti doner (grčki giros), a mušterijama se nadaju i neizbežni čistači cipela.

 

 

Istanbul – Photo: Uroš Veličković / Flickr

Do Ejupa, o kome u svome „Istanbulu" Orhan Pamuk s neskrivenom sentimentalnošću piše kao o „malom i savršenom selu na kraju Zlatnog roga" koje mu „ne izgleda stvarno, već uvek kao priviđenje", idemo autobusom (99, od mosta Galata). Moglo se, naravno, i brodom, ali ovako je brže, a morem ćemo ionako sutra, po Bosforu.

Vozimo se pored čuvenog rukavca koji seče evropski Istanbul na stari i novi deo, a počinje tamo gde se Bosfor odvaja od Mramornog mora. Zašto se zove Zlatni rog? Neki kažu – zbog zlatnog odsjaja sunca na zalasku; drugi su prozaični: zbog svog položaja, oduvek je bio luka i komercijalni centar, mesto gde se kupovalo i prodavalo; treći smatraju da ime dolazi od (iz)obilja – navodno liči na rog prepun zrelog voća, onaj mitološki simbol bogatstva i darežljivosti.

Evo nas, dakle, u Ejupu, na malom trgu punom golubova, s lepom fontanom i drvećem kroz čije se bogate krošnje probija sunce i plavetnilo neba. Ejupova džamija, jedna od najvećih svetinja islama, nalazi se upravo na ovom trgu, u neposrednoj blizini radnjica gde se – sudeći po firmama – kavurma i pastrma služe kao „fast food", gde se može pojesti doner (grčki giros), a mušterijama se nadaju i neizbežni čistači cipela. Tu je, uz džamiju, i Ejupov grob, mesto hodočašća muslimana iz čitavog sveta. Ejub el Ensari bio je prijatelj, saborac i barjaktar proroka Muhameda, poginuo je za vreme arapske opsade Konstantinopolja (674-678) i sahranjen je ovde. Po legendi, osvajač ovog grada, Mehmed II, svoj uspeh ne duguje samo vojnoj i finansijskoj moći već i duhovnoj snazi i mudrosti. Mladom, 21-godišnjem sultanu ulivao ih je njegov učitelj Akšemsudin (rođen u godini Kosovskog boja, umro u godini pada Srbije, 1459). Izgleda da je i „otkriće" Ejupovog groba „u pravi čas" (kad je turskoj vojsci trebalo uliti novu snagu, da izdrži i pobedi) bila njegova ideja, čime je zaslužio ploču sa svojim imenom pored ulaza u Ejupovo turbe. Ovu džamiju Mehmed II je sazidao na mestu Ejupovog groba pet godina posle ispunjenja svoga sna – da osvoji Konstantinopolj, što se, poznato je, zbilo 1453.

Blizu je i turbe Mehmed paše Sokolovića. Nije, dakle, sahranjen ni u jednoj od svoje dve stambolske džamije. Želeo je da počiva ovde, među najuglednijima, najmoćnijima i najbogatijima. U dvorištu, pored mauzoleja velikog vezira, ima još mnogo nadgrobnih spomenika, ali svi su neuporedivo manji. Na svakom od tih „kamenih spavača" nalazi se figura koja liči na turban, ili neki kameni cvet.

Istanbul ima više od sto grobalja muslimanskih i oko šezdeset za smrtnike drugih vera. Ovo na Ejupu je najveće. Proširilo se, puno zelenila, sve do vrha brda i kafane „Pjer Loti". Do nje se može doći kroz groblje, za nepunih pola sata, ali sve uz brdo, pa je udobnije uspinjačom. Kabina se penje brzo, ne stigne insan ni da se uplaši od ponora nad kojim klizi.

Da i ja „jednom u životu" bacim pogled na Istanbul i Zlatni rog iz ove čuvene kafane, želela sam godinama. Ne zbog pisca čije ime nosi (živeo od 1850. do 1923. i zapravo se zvao Luj Mari Žilijen Vio). Danas njegove romane opisuju kao mešavinu klišea i fantazije i verovatno bi bio zaboravljen da nije znao gde da pije čaj, pa njegovo ime ne čuva literatura, već ova kafanica.

Terasa pod krošnjama drveća i uskim senkama kiparisa spada svakako u najlepše vidikovce na svetu. Retko ko i sedi za stolom, ljudi neprestano idu tamo – amo u potrazi za uglom iz koga će slikati Zlatni rog i obe strane Istanbula. Jedino mačke za pogled ne daju pet para, one, navikle na gužvu, slatko spavaju na kariranim stolnjacima i prostim drvenim stolicama.

Sama čajdžinica zapravo je jedna mala soba s niskim okruglim stočićima i sećijama, sa starim lusterom i lampama, s Lotijevim fotografijama na zidu (i obaveznim Ataturkom na centralnom mestu). Na zid kod ulaza nakačeno je crveno poštansko sanduče, preteklo iz Lotijevog doba. Kome je otpremana pošta iz ove „cassetta per la lettere", bilo bi lepo znati. A sadržina pisama – to bi tek bila poslastica! Neko je možda otišlo na ruke Sare Bernar, koja je, po jednoj od priča, piscu nadenula ime Pjer. Loti – to je iz druge priče, za koju, nažalost, ovde nema mesta.

Autor: Dragica Jakovljević
Izvor: Danas,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA