Prvi susret s Havanom doživljaj je sam po sebi. Srećete se sa slikama koje ste očekivali i koje su vam poznate iz filmova, ali i reportaža koje ponekad pristrasno prikazuju zemlju koju je, pre svega ostalog, otkrio Kolumbo.
Photo: Velimir Isaković
Ulice prepune sveta koji se gotovo nepodnošljivo lagano kreće i vedra lica ljudi koji kao da nikada u životu nisu imali nikakvih problema, samo su jedna strana medalje.
Soba u kojoj smo odseli u samom je centru Stare Havane. Ruiniran centar prestonice Kube u početku nas je obeshrabrio i naveo na pomisao da su stereotipi kojima se opisuje Kuba istiniti i da tu nema mesta za odmor koji smo očekivali. No, ta se slika promenila čim smo prošli neugledni haustor i stigli do lifta koji nas je odveo do stana gospodina Anhela Sasoa, koga u kraju zovu Papi.
Prostran i lepo opremljen stan, ali pre svega topao doček, u trenutku menja sliku sa kojom svi Evropljani dolaze na ovo karipsko ostrvo. Neočekivana gostoljubivost, za nas malo i preterana, deo je njihove kulture koja po čovekoljubivosti i humoru nadmašuje naše evropske vrednosti.
Prvo jutro u Staroj Havani ostaje u neizbrisivom sećanju, jer to je vreme kada se očajnički borite da savladate umor od puta i vremenske razlike. Na tu sliku domaćini su naviknuti i pomažu vam tako što vam ponude najlepši sok od lokalnog voća i ubedljivo najjaču kafu koju ste u životu probali. Sa balkona devetospratnice imali smo priliku da kao na dlanu sagledavamo lokacije na kojima je snimljen film „Buena Vista Social Club", Vima Vendersa.
Ono što prosečan turista obično ne vidi jesu ulice dela grada koji je ostao takav kakav jeste zahvaljujući tome što je ušao u svetsku kulturno-istorijsku baštinu i pod zaštitom je Uneska. „Stranherosi" uglavnom ostaju u sterilnim dvospratnim autobusima, bez ambicije da spoznaju nešto više, a kamoli da krenu među ljude i upoznaju sasvim drugačija merila vrednosti i kulturu koja je inspirisala kontroverznog i buntovnog sanitetskog oficira, novinara, a zatim i nobelovca Hemingveja da potraži umetnički dragulj Kariba – Pariz Centralne Amerike. Tokom istraživanja imali smo prilike da se sasvim slobodno krećemo centrom grada, ali i po periferiji i rezidencijalnim kvartovima namenjenim onima koji su u diplomatskom smislu gosti u ovoj zemlji, stambene četvrti u kojima su smeštene male fabrike u kojima lokalni stanovnici rade za više nego skromna primanja. Bićete prijatno iznenađeni susretljivošću običnih ljudi koji su neverovatno obavešteni, kulturni i obrazovani.
Photo: Velimir Isaković
Tragajući za novijim trendovima muzike i pozorišnog izražavanja nailazili smo gotovo u svakoj ulici na neku od plesnih ili muzičkih škola. Havana je grad sa stotinu pozorišta, muzičkih i baletskih dvorana i ima na hiljade mesta koja se u našem žargonu mogu nazvati teatri na otvorenom u kojima se daju predstave, izvodi muzika i pruža deo kulture ovog naroda, na ništa manje kvalitetan način od onoga koji se prezentuje na mestima na kojima je sve po „evropskim cenama" i gde se može boraviti „izvesno vreme", odnosno dokle imate novca da plaćate zadovoljstvo za užitak koji pružaju vrhunski umetnici. Jedno od pozorišta koje smo posetili jeste teatar Melja u kome je gostovala pozorišna trupa sa izvedbom predstave koja predstavlja prikaz moderne Havane. Iluzije o ,,pedesetima u kojima je zakopana Kuba" u trenutku su se raspršile, jer je pozorišni komad bio izuzetno avangardan, čak i za naš ukus.
Nastavljajući potragu za realnim parametrima koji su obeležili boravak Ernesta Hemingveja u Havani, i to uglavnom po umetničkim galerijama, restoranima, trgovima i ulicama, došli smo do zaključka da delo, među zapadnoevropskim kulturnim protagonistima toliko eksploatisanog nobelovca, a ni glavni lik tog dela, ribar Santijago, nemaju nikakvo posebno mesto u kulturi lokalnog stanovništva. Nismo se mogli oteti utisku da mit o tom autoru i liku koji je stvorio, u današnjoj Kubi više nema uporište. Hemingvej se najčešće spominje tek kao autor „kratke brošure" pod dobro poznatim nazivom „Starac i more".
Havana je po svemu sudeći stecište umetnika, ali pre svega likovnih stvaralaca, jer nigde se na toliko malom prostoru ne može naći toliko privatnih galerija. Njihovi umetnici izlažu po galerijama, javnim institucijama, restoranima, kafanama, pijacama, haustorima, ulicama, uglavnom, gde god se okrenete nalazite umetnička dela koja sa dozom ironije oslikavaju realnost, a vi s vremenom postajete svesni da se njihovo do histerije dobro raspoloženje koje se širi slanim vazduhom prenosi lagano i na vas, tako da neprimetno postajete deo lokalnog miljea.
Oldtajmeri su jedna od slika kojima se prezentuje Kuba, i pitanje časti Kubanaca. Bilo ko od njih koji u posedu ima tu, naizgled, starudiju, nije spreman ni po koju cenu da se odrekne svoga ljubimca, a neki su stari i više od 50 godina. Delovi za ova neverovatno očuvana vozila nabavljaju se „na neki način", a ako se ne nađu originali, onda je tu „domaća radinost" da ih napravi „boljim od originala".
Nakon četiri dana boravka u Havani, vreme je bilo da krenemo put Barakoe, „tačke od koje sve počinje", barem kada je u pitanju novija istorije Amerike.
Rastojanje od oko 1.000 km je veliko, čak i za dobra kola i idealno dobre puteve. Zato smo se odlučili za nepuna dva sata leta avionom ATR 72-500 do Barakoe. Besprekorno izvedene procedure, jake bezbednosne mere s obzirom na to da se let obavljao u domaćem saobraćaju, do tančina razrađene mere kontrole, uslužnost … to je karakteristika njihovih aerodroma.
Grad Barakoa ima svega nekoliko hiljada stanovnika i bio bi potpuno turistički i novinarski neatraktivan da se pre više od 500 godina na jednoj od plaža nije zbio događaj koji će zauvek promeniti sliku tada poznatog sveta. Iskrcavanje Kolumba na Novu Zemlju i početak nemilosrdne invazije nekadašnje zemlje starosedelačkih naroda Gvanahatabeja, pa Inka, Asteka… sve je počelo odatle. Barakoa je i prva prestonica Kube. U njoj je sazidana prva crkva u Americi, u kojoj se čuva krst koga je sam Kolumbo zabo u pesak prilikom iskrcavanja, promovišući dolazak nove religije na ove prostore. Ovaj gradić čuva najupečatljivije ostatke starih španskih utvrđenja. U njegovoj neposrednoj blizini lako ćete otkriti zašto je Kolumbo ovu lokaciju sa planinom u obliku stola nazvao „tropskim rajem na zemlji".
Photo: Velimir Isaković
Okruženje ovog grada nije bogato samo kokosima, kakaovcem, bananama i tropskim voćem, tu su i brze reke koje se spuštaju do mora prelepim kanjonima i klisurama, od kojih je najpoznatiji i svakako najlepši kanjon reke Jumuri. Plaža koja se od grada prostire severno zvanično je jedan od najlepših peščanih sprudova. Tamo tek postaje jasno šta je video španski moreplovac posle višemesečne plovidbe Atlantskim okeanom i u šta su se zaljubili moreplovci kada su se dokopali kopna. Najlakši način da se približite ovoj divljoj lepoti jeste da jednostavno iznajmite kola i krenete u samostalnu avanturu okolinom najstarijeg španskog grada na tlu cele Amerike. Ako se za to odlučite, svakako probajte lokalni ,,kukuručo" – slatkiš od mlevenog kokosa pomešanog sa prirodnom čokoladom i dodacima lokalnog voća, preliven sokom od šećerne trske u kornetu (kukuručo) od palmovog lista. Ovaj neodoljivi delikates nudiće vam duž celog puta. U Barakoi ćete moći da se uverite i kakve sve ribe žive u vodama na granici Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Ukus ribe, servirane sa poluprženim lukom i blago kiselim sosom, koju vam služe napola živu prosto je neponovljiv i zasigurno autentičan. Karipska kuhinja nudi takvo izobilje da kod domaćina Kubanca jednostavno ne možete pojesti neukusan obrok.
Put od Barakoe do Santjaga de Kuba, drugog po veličini grada na Kubi, vodi, preko Gvantanama, pored same istočne obale, koja je redovno na udaru uragana. Američke trupe su na delu zaliva Gvantanamo prisutne već više od jednog veka. Putevi, bilo oni koji vode kroz tropske, planinske ili pustinjske predele, u ovoj su oblasti u besprekornom stanju. Uz put ćete sretati ljude koji vam nude domaće poljoprivredne proizvode po izuzetno povoljnim cenama, te nećete ostati gladni ni žedni. Jedina neminovnost je korišćenje klima uređaja u kolima. Od Gvantanama do Santjaga de Kuba stiže se preko nepreglednih polja poljoprivrednih kultura, ali i farmi koje se protežu na desetine kilometara pored puta. Nekadašnje plantaže na kojima su eksploatisani robovi, sada su naseljene njihovim potomcima.
Ulazak u okrug grada Santjaga bukvalno je upliv u „crnu Afriku" sa svim svojim specifičnostima. No, ako bi se i moglo očekivati „istorijsko sećanje" koje bi vodilo revanšizmu, niko vas neće popreko pogledati zato što ste belac. Umesto tog raspoloženja sretaćete prijatne ljude koji se raduju životu, uprkos teškom radu i nesnosnim vrućinama. Čak i deca, u besprekorno čistim školskim uniformama, samo će vas uljudno i strpljivo zamoliti da se pomerite, ako im se žuri. Nigde na Kubi nećete doživeti guranje, psovke i nepristojno ponašanje.
Santjago je urbanistički vrlo dobro isplaniran grad. Sistem nekoliko širokih bulevara, kojima se lako prelazi s kraja na kraj grada, čini ga pristupačnim i za strance, pod uslovom da u bilo kom turističkom birou ili hotelu kupite mapu.
Kultura ovog grada odlikuje se spomenicima i delima koja datiraju još od nekoliko desetina godina pre početka osvajanja Novog sveta, do pečata koji daju današnji umetnici svih profila. Na ulici ćete biti suočeni sa slikom koja se nije menjala stotinama godina, a nju upotpunjuju muzičari, slikari i zabavljači svih profila. Bogati kulturni život nagoni vas da shvatite da su i najlošije rangirani muzičari u ovom gradu daleko bolji od onih koje imate prilike da gledate na našim televizijskim kanalima.
Svakodnevna vreva na ulicama čini da se osećate zaista dobro, jer ljudi su „prokleto neposredni" u početku, a onda počinjete da zanemarujete sve njihove manjkavosti. Turisti koji odsedaju u ovom gradu u hotelima imaju prilike da sagledaju samo nekoliko detalja slagalice, jer izostaviti iz kompletnog doživljaja lokalnu kuhinju koja se sprema po kućama, žamor ulice i muziku koja dolazi iz bukvalno svakog doma, naprosto je greh za one koji su došli da ovu zemlju upoznaju u celosti. Ljudi, bez razlike na pol i godine i poreklo pevaju ujutro, uveče, dok kuvaju, kupaju se, rade… bukvalno stalno i to ništa gore od onih za čije nastupe plaćate. Tamo su muzičari, plesači, glumci i likovni umetnici toliki profesionalci, upravo zbog toga što im okruženje daje najbolju kritiku. Jer svi se bave umetnošću, barem kao sporednim poslom.
Photo: Velimir Isaković
,,Kuća trube", jedna od institucija u neposrednoj blizini najstarije katedrale na Kubi, neugledna je građevina, ali je po sadržaju sa kojim se svakodnevno predstavlja posetiocima dovoljno snažna da zaseni i veća pozorišta i muzičke dvorane u Evropi. Kvalitet muzike koja se tu izvodi na najvišem je nivou, što cene i poznati kritičari sa ovih prostora koji su imali prilike da borave na Kubi. Večeri su tamo burne, pune emocija i energije koje se oslobađaju tokom nastupa lokalnih muzičara. Ljudi pevaju, sviraju s njima i naravno igraju. Najsmešniji su „stranherosi" koji sa poznavanjem koraka salse iz nekih plesnih škola iz Evrope razmetljivo pokušavaju da se uklope u lokalni ambijent. Oni su, barem što se tiče lokalnog stanovništva, „ono" što se mora istrpeti, jer to su ljudi koji donose novac u turističku kasu, mada se lokalci sasvim dobro zabavljaju i bez turista. Treba se naći na ulici kad ljudi od preko 80 godina sviraju kao da im je nepunih 20 i za koje je vreme stalo u nekom davno zaboravljenom vremenu. Uporedo s njima su noviji naraštaji muzičara i umetnika koji pružaju svoju predstavu o svetu koji ih okružuje, na ništa lošiji način od „drevnih starina". Tradicija je ono što ih veže i nju svi poštuju, a spoljni izgled im je pitanje ponosa koji održavaju u kakvom god da su stanju.
U blizini Santjaga nalazi se tvrđava Kastiljo di Mare koja je u drevna vremena štitila ulaz u zaliv od upada neprijatelja. Ko su u stvari bili neprijatelji tadašnje Španije, vidi se na izložbi posvećenoj piratim s Kariba. Oni su ti koji su bili kadri da se suprotstave zavojevačima iz Engleske, Portugala i Francuske.
Posle svega, ono što najviše fascinira čoveka koji traga za istinskom Kubom, jesu bašte koje se nalaze u okviru kuća žitelja Santjaga. Svaki vrt je ukrašen u skladu sa osećanjem domaćina i neguje se kao da je najveće bogatstvo koje jedna porodica poseduje. To je ono u čemu smo uživali i u čemu smo se osećali kao domaći, jer porodica koja vas primi neće dozvoliti da se osećate drugačije.
Autor: Velimir Isaković
Izvor: Jat Review, B92
Izvor: B92 PUTOVANJA