Goriška brda, klasa na točenje

 

Godinama, pardon, decenijama već uvrežena je floskula da je Slovenija ta koja je zapalila fitilj one paklene mašine koja je srušila Jugoslaviju. Vrhunski argumenti u prilog tome bile su ocene tadašnjih, nekima i današnjih, »očeva nacije«, da su se Slovenci sami deklarisali u parolama »Moja dežela« i »Europa zdaj«. Šta je potom bilo, nažalost, svi vrlo dobro znamo.

Sada Slovenija jeste dežela (republika), granica Slovenije postala nam je granica Evrope. Kako je srušena jedna gvozdena zavesa, podignuta nam je druga: tek sada došlo je vreme da se ozbiljno ponadamo »belom šengenu«. Žvaka za ludaka: pasoši će nam i dalje trebati, nećemo ni tada, kao oni, ulaziti iz jedne države u drugu a da nema namrgođenih carinika koji posle mesec dana službe zaborave izraz »Dobar dan«.

Sve ostalo izgleda kao da se ništa nije promenilo. Na prvi pogled. I dalje, kao onomad, ulazak u Sloveniju deluje kao ulazak u predvorje kakvog Diznijevog filma. Kuće su uređene, travnjaci pokošeni na idealnih pet centimetara, kao da je džinovski kosač sve obavio u jednom danu, dvorišta su preplavljena cvećem, nigde se ne može videti ono što se naziva tehnički deo.

No, razlike ima na drugi pogled. Nova Gorica, mestašce sa sedamdesetak hiljada stanovnika, u podnožju Goriških brda (gde smo se uputili, videće se zašto) živi nekim svojim mirnim, reklo bi se dosadnim, životom. Da nema sijaset kockarnica ličilo bi na učmalu varošicu. Možda, ali kockarnice su značajan izvor prihoda: u Italiji ih nema, pa je česta pojava »hazarderski turizam«. Igrači dolaze, gube, vraćaju se zadovoljni jer su imali svoju adrenalinsku injekciju; zadovoljni su i vlasnici jer su zaradili planiranu količinu evara; zadovoljni su i u lokalnoj vlasti jer tu je porez; zadovoljni su i stanovnici jer sve se njima vraća, recimo, kroz odvojene kontejnere za organsko smeće, staklo, papir ili PET ambalažu. Eto tajne uspešnosti »slovenačkog sna«, eto recepta kako da ulice budu čiste, bez ijednog opuška (iako se puši samo na otvorenom), ne daj bože, neke boce ili kese.

Ako izuzmemo kockanje, osnovna delatnost stanovnika jeste poljoprivreda. Tako je to odvajkada. Čuvene su bile ovdašnje trešnje, pa se i danas može, za puno para (malo ali lepo pakovanje od dva deci staje 12 evra) kupiti izvanredna trešnjeva rakija. Ali, kada je pedesetih godina država rešila da ulaže u vinogradarstvo mnoga stabla su posečena da na njihovom mestu niknu vinogradi. Ali i kukuruzišta. Kraj je poznat po svinjogojstvu, a pršuta je čuvena, makar kao ona iz Kraša. Nije dimljena, samo sušena na ruži vetrova koji ovde duvaju, pa je izuzetno lagana, a to što se sama topi u ustima valjda se podrazumeva.

Uz rizik da budem dosadan, ponovo opaska o čistoći. Niti sam igde video obore niti osetio miris svinjogojstva, ne daj bože stajnjak što se gomila ispred ulaza. Naprotiv: u izrazito poljoprivrednom kraju ispred svih kuća su bašte sa cvećem i palmama, viđeno je i nekoliko stabala banane. Iako u brdima, ovde je izrazito mediteranska klima. Uostalom, sa vidikovca puca pogled sve do Tršćanskog zaliva.

Zli jezici bi rekli da su to relikti prošlosti. Možda bi oni sve to polomili. Možda, kao istočno od njih. Put od Nove Gorice do Dobrova, udaljenog dvadesetak kilometara, delom prolazi kroz teritoriju Italije. Znatno skraćuje put, napravljen je posle Osimskih sporazuma, iako je još u sećanju bila poratna parola »Trst je naš!« I tu, samo tu, žice su s obe strane puta, nema ukrštanja u ravni pa sve svedoči o nekadašnjoj granici. Nemi svedoci su i table. Jedna s precrtanim natpisom »Italija«, druga s najavom Republike Slovenije.

Iznenađenje tek sledi. Negde kod Huma, na velikoj beloj kući stoji parola iz prošlih vremena: »Tu je Jugoslavija«. I zvezda petokraka. Onda i spomenik: veliki, takođe sa zvezdom na vrhu i spiskom poginulih rodoljuba. Slučajnost? Nikako. U Centru Dobrove trg se zove »25. maj«. Isto tako i gostionica gde su nas ugostili. Pored Titove slike, nego šta. Kasnije, kad to prestaje da bude iznenađenje, ređaju se i drugi spomenici od pre šest decenija, ulice nose nazive Prvomajska, Pionirska, na kućama su spomen-ploče poginulim rodoljubima, u centru Gorice je spomenik partizanu i partizanki…

Digresija jeste, ali moram da zabeležim: ista slika sačekala me je pre nekoliko meseci u Istri. U Fažani je ogroman spomenik (takođe sa zvezdom) podignut antifašističkim borcima, na ulazu u luku odakle polazi brodić za Brione tri su velika panoa sa slikama visokih gostiju iz vascelog sveta. Naravno, u društvu domaćina. Druga Tita i drugarice Jovanke.

Onda su mi objasnili ono što je možda zajednički imenitelj i Slovenije i Istre. Ti krajevi bili su pod italijanskom vlašću koja nije bila omiljena. Uz to, lokalno stanovništvo nije imalo pravo na sopstvene posede, što su dobili tek kao tekovinu narodnooslobodilačke borbe. Toliko o ne tako davnoj prošlosti.

Nisu spomenici jedino što je opstalo uprkos svemu. Vinska klet Goriška brda je, iako impozantna i po kapacitetima (18 miliona litara vina) i po opremi, savremena i uređena kao i sve ovde. Dakle, to je novost. Ne samo to: na ulazu, u našu čast (nas je bilo dvadesetak, Austrijanaca isto toliko), pored zastava Slovenije i EU, vijorile su se i zastave Austrije i Srbije!

Sve drugo je kao što je bilo i pre pet decenija kada je vinarija osnovana:

– Osnovali su je seljaci-zadrugari – priča Andrej Valentinčič, komercijalni direktor. – Njih 650 se tada udružilo, ostali su tu do danas. Dakle, ovo se pokazalo i dokazalo kao dobitna kombinacija i zašto bismo onda bilo šta tu menjali.

Dobitna kombinacije je i prijem grožđa: zadrugari dolaze, isporučuju sorte koje se ovde gaje (sva vina su isključivo sortna, kvalitetna i vrhunska), potom sačekuju da muljača završi odvajanje peteljki od zrna, u svojim traktorima odvoze svoje peteljke koje onda, kao đubrivo, završavaju u vinogradu odakle su i ubrane.

Valentinčič nas je proveo i kroz podrum i nešto što fascinira ne samo enofile: u arhivu, koji broji oko 200.000 boca, čuvaju se vina od prve berbe do danas. Jedanput godišnje svaka do jedne boce se proverava, ako vino nije ispravno (ušao vazduh, postalo zamućeno) baca se. Ostalo se čuva samo za specijalne prilike. Odabrani gosti, rođeni posle 1957, dobijaju vino svog godišta. I ovo je nekako poznato, vezano za Brione, zar ne?

Slobodan Vulić, zastupnik »Goriških brda« u Srbiji, rođen je deset godina pre vinograda. Zato je iz privatne arhive Janeza Zlobeca, direktora za izvoz, dobio bocu za čuvanje. Rakiju iz godine 1947!

Kod jednog od zadrugara, a i to je tradicija koja se godinama neguje, imali smo zadatak da mu oberemo vinograd. Oko sedam hektara. Naravno, obavili smo sve kako treba, a domaćini su nas počastili ručkom u vinogradu. Jeli smo jotu, tradicionalno ovdašnje seljačko jelo napravljeno od zelja (kupusa), repe, krompira i crvenog pasulja. Onda još i kranjsku kobasicu, pa čuvenu slatku pitu sa sirom i jabukama zbog koje smo u ona vremena rado svraćali na Šentilj gde su ovu piti pravili tako da se i dan-danas pamti. Sve uz vino, nego kako.

Iako je bilo posluženo u bokalima, već prvi gutljaj nagoveštavao je nešto što mi je tek kasnije postalo jasno.

Elem, nisam odavno, ne računajući posete prijateljima vinarima i degustaciju u podrumu pored bureta, imao prilike da se iznenadim kvalitetom, a »razočaram« ambalažom. Mislim, mnogo češće mi se događalo suprotno: ispod etiketa u zlatotisku nalazilo se nešto na najboljem putu da postane – sirće!

E, iskreno se nadam da je i delegacija koju je predvodio predsednik Tadić (a sladila se vinima iz Goriških brda) mogla da pije vino iz bokala, kao mi; da su gledali jarbole sa srpskim zastavama (kao mi); da su ručali ispod Titove slike (kao mi); da su… kao mi…

Ne znam da li je predsednik imao priliku da obiđe radnje, da se u kafanama maši za sopstveni džep, ali ako i nije, neko od njegovih valjda jeste, pa može da mu kaže. Kapućino u hotelu sa četiri zvezdice staje jedan evro (da podsetim: 90 i nešto dinara), »velnes« (naš keks) je na benzinskoj pumpi jeftiniji od evra, za dvadesetak evra se u dobrom restoranu može odlično ručati. Uz aperitiv i vino. Mogu ministri da me ubeđuju do besvesti (»Valjda više veruješ meni nego sopstvenim očima«), ali makar hrana i vino su tridesetak odsto jeftiniji nego u Beogradu!

O platama se nisam raspitivao, jednostavno, to nije pristojno, ali mogu da pretpostavim. Isto što i čitaoci.

U vinariji Goriška brda, kao što je to red, postoji i prodavnica u kojoj se prodaju njihova vina. Kvalitetna ili vrhunska, naravno, i ona iz ekstra serije nazvana A plus. Kupaže najboljih sorti, odležalih u barik buradima. Naravno, u beloj varijanti vodi se posebno računa o rebuli, autohtonoj sorti što se uzgaja kako na slovenačkoj tako i na italijanskoj strani Brda; u crvenoj to je klasična bordo mešavina (kaberne sovinjon, kaberne fran i merlo) ali je ovde težište na merlou. Ali, ono čega u našim vinarijama nema jeste mogućnost da se kvalitetno vino, sivi pino ili šardone, na primer, kupi u rinfuzi za tek nešto više od jednog evra! Ko nema balon ili kanister, ništa zato. I to može da se kupi, i to za tek nešto više od evra.

Nešto od ovih finansijskih pogodnosti zadesilo je, srećom, i ove naše krajeve. Od kad je ukinuta carina, kvalitetna vina iz Goriških brda u Srbiji staju oko dva evra, vrhunska 4,5 do 6,5 evra. Da ovo ne poredim s nekim etiketama koje su davno premašile dvocifrenu sumu evra. Nazdravlje!

Povratak na Balkan bio je u sličnom maniru ljubavi i razumevanja među Slovencima i Srbima. U gostilni »Prah«, pred granicu sa Hrvatskom, nekoliko kilometara od Krškog, sve vreme ručka svirale su se naše pesme.

Piše: Mika Dajmak
Izvor: Status,B92